Tragična sudbina jedne prave Kosovke-djevojke naših dana

Ispred crkve Svetih Petra i Pavla u Topčideru može se, svake nedelje i tokom svih crkvenih praznika, videti neupadljivi lik osamdesetogodišnje starice. Ona ne prosi, jer joj to njena čast i karakter ne dopuštaju, već mirno i dostojanstveno stoji (posle liturgije, na kojoj se moli sa svima i pričešćuje) i zahvaljuje se svima onima koji joj dobrovoljno i bez njene molbe pomažu.

Blagoslovi ova bakica, staračkim pogledom punim žala za nekim neostvarenim, srećnijim životom, i sve one druge, što, zaokupljeni svojim mukama, prolaze kraj nje ni ne primetivši je.

I juče, na đurđevdanskom okupljanju u crkvenom konaku, ona mi odjednom priđe da mi se zahvali na pokazanoj brizi o njoj – a ja, i kad imam i kad nemam, za nju uvek nalazim nešto sasvim konkretne (drugačija i ne postoji) pomoći, što više mogu – i počesmo, po prvi put da pričamo. Reč po reč, saznadoh da su joj muža i sina ubili Šiptari, da je izbeglica sa Kosova i Metohije, da živi sama, u nekoj baraci u Resniku, i da loži drva koja iseče sa neke palete (a da je nekada imala čitavu šumu na porodičnom imanju).

Reč po reč, baka u crnini cedi kao iz suve drenovine svoju životnu priču iz koje saznadoh da joj je teško i sve teže, ovako bolesnoj, samoj i bez primanja, ostavljenoj od svih osim od dobrih ljudi iz ove crkve i od Boga Milostivog, koji sve vidi i ne dopušta joj da klone duhom, uprkos svemu.
Plemenitošću i brigom onih koji je pomažu, za sve nas Raspeti Hristos ne dopušta ovoj oživljenoj nesreći u ljudskom obliku da se do kraja razočara i izgubi veru u ljude i u smisao života (ma kako on težak bio).

I tada je upitah za ime. I ona reče:

”DANICA…
JA SAM, DETE, DANICA MILINČIĆ IZ KOSOVSKE SAMODREŽE…“

Ja zanemeh. Kao da mi se nebo sručilo na glavu i u pamćenju mi namah vaskrse čitava ona velika i još neispričana priča o stradanju nemoćnih i nezaštićenih Srba od mržnjom raspomamljenih i politički vešto organizovanih Šiptara odmah posle Titove smrti…

PA TO JE, EJ, DANICA MILINČIĆ, naša Kosovka-devojka iz najtužnije srpske priče s početka osamdesetih! Priče koju smo tada svi znali, pamteći, sa suzama, ime ove nesrećne majke kosovopoljske i svesrpske. Priče o kojoj je pisao čitav svet, a njenim slučajem se bavili najviši (pokrajinski i državni) organi tadašnje komunističke Jugoslavije…

Preda mnom je stajala ONA NEKADA SVIMA POZNATA MUČENICA, NAJPOZNATIJI SIMBOL SRPSKOG STRADANJA NA KOSOVU, Danica Milinčić, čijeg su sina Danila, drugog juna 1982. godine pred majčinim očima ubila četvorica Šiptara, doseljenika iz Albanije (za ovaj zločin nisu kažnjeni i nisu odležali u zatvoru nijedan dan).

I nju su tada ranili iz revolvera u rame, ali još više – u dušu, ovakvom bezdušnom egzekucijom njenog dvadesetdvogodišnjeg sina, hranitelja i zaštitnika.

Četrnaest godina pre toga su Šiptari gvozdenim šipkama ubili Daničinog muža i Danilovog oca, a ovog puta su stvar dovršili, jednom zauvek. Godinu dana nakon onih zastrašujućih demonstracija u Prištini i paljenja konaka Pećke Patrijaršije (sa više nego jasnom porukom Srbima sa Kosova i čitave Srbije)…

Mladi Danilo Milinčić je za sobom ostavio kćerkicu Ivanu i trudnu ženu Radmilu (rodila mu je posmrče, Ivana), a njegova mati Danica je posle sinovljevog ubistva doslovno proganjana, iz godine u godinu, sve dok, konačno, nije isterana – kao, u tom trenutku, poslednja Srpkinja – iz mitske Samodreže, u kojoj se, prema Predanju, po poslednji put pričestila vojska srpskog Kneza Lazara pred Kosovsku bitku…

Daničina sudbina je praćena u času njenog stradanja širom i popreko svih srpskih zemalja, a ona je, uz nesrećnog Đorđa Martinovića, postala upozoravajuća najava svega onog što će se Srbima tek dogoditi na njihovoj Svetoj Zemlji.
I ona je godinama, svojim upornim ostajanjem na rodnom, porodičnom ognjištu držala uspravnom našu nadu da ćemo ipak preživeti i ova strašna iskušenja i ostati svoji na svome.

Ubica, izvesni Muhamed Mujo Ferat, dok je pucao u Danicu i Danila, urlao je, u histeričnom zanosu: ”Ovo nije Srbija, već albanska zemlja Fadilja i Envera Hodže!” I time pucao ne samo u njih dvoje – već u sve nas redom, sve koji mislimo da je Kosovo sa Metohijom kolevka srpstva i duhovni, državni, društveni i kulturni zavičaj našeg celokupnog istorijskog postojanja.

Ali, vreme čini svoje. ”Daleko od očiju, daleko od srca”, kao i toliko puta pre i posle toga (kada su srpske nesreće u pitanju).

Naša najteža bolest, olaki zaborav, prekrila je i ovaj ”slučaj”, ostavljajući Danicu da sama i u večnoj crnini, na svojim nejakim leđima nosi ovakvu i ovoliku tragediju. Raspeta za sve nas, ali bez nas oko sebe, na svakodnevnom raspeću njene izbegličke nesreće.

Danica sada gaca blatom srpske ravnodušnosti i nezainteresovanosti, ostavljena od svih onih koji su je pominjali i preko njene nesreće gradili svoje političke karijere. Od Miloševića, preko čitavog DOS-a i svih njegovih mešetara iz tranzicione srpske epohe, pa do dana današnjeg, ne ostade niko da se pobrine da naša MAJKA HRABROST ne ostane, doslovno, prosjakinja što živi od toga koliko će joj udeliti dobronamerni prilaznici.

Vaspitana u kosovskom, zavetnom srpskom duhu, po našem patrijarhalnom, viteškom modelu, Danica nikome ne priča KO JE ONA U STVARI. Ne želi da rasprodaje svoju nesreću i da trguje sa onim što joj je pokidalo život i ranilo srce. Rane na ramenu su joj zarasle, kao i jezive pretnje i uvrede koje je doživela i jedva nekako preživela, ali joj MAJČINI SRCE NIJE ZARASLO.

Njen Danilo je sahranjen u Samodreži (kod Vučitrna), na sada razvaljenom i uništenom srpskom groblju, a onda prebačen do naše crkve Usekovanja Glave Svetog Jovana Preteče, one iste iz koje su kosovski vitezovi sa Knezom Lazarom, Milošem Obilićem i Devet Jugovića pred sobom na Vidovdan 1389-te otišli u svoju Nebesku Otadžbinu. Ta crkva je, odavno još, javni VC i deponija za (demonskom mržnjom prema Srbima ispunjenim) Šiptare iz ove mitske zemlje naše Najvažnije Bitke u istoriji.

A Danica Milinčić je, eto, ŽIVA SAHRANJENA U SRED RASRBLJENOG BEOGRADA, kao njegova Gojkovica (iz pesme ”Zidanje Skadra”), uzidana u našu mučnu i bezličnu svakodnevicu, punu vidljivih i nevidljivih izdaja i bestidnosti svih vrsta. Od kojih je jedna od najstrašnijih – upravo ova bezdušna prepuštenost naše Danice njenoj muci i rečima neopisivom stradanju.

To mi je sve prolazilo kroz glavu nakon tog njenog kratkog i stidljivog predstavljanja, kada sam saznao da je ona baka koju sam svake nedelje sretao na pričešću i, kasnije, pred crkvom – po nesreći čuvena Danica Milinčić.

Srbi tako (pasivno) dovršiše ono što su Šiptari (aktivno) započeli. Nastaviše užasno poniženje i lagano (dan po dan) ubistvo ove tragične junakinje našeg doba. Nekada iz Samodreže, kosovske, danas iz Resnika, beogradskog. Nekada iz vrelog jezgra srpske tragedije, a danas sa ledene periferije naše uobičajene ravnodušnosti prema sopstvenim junacima i mučenicima.

Naša dobra i trpeljiva, nezlobiva baka Danica, za koju ne bih ni znao ko je da je nisam, gotovo slučajno, pitao za ime i sudbinu. Ni ne sluteći da će mi se iz njenog lakonskog odgovora odjednom otvoriti čitava naša srpska i kosovska muka u svoj svojoj neizlečivoj, zastrašujućoj strahoti.

Ko smo mi uopšte? I da li smemo da se nazivamo naslednicima onih koji kroz sudbinu ove neupadljive starice u crnini danas (iz nebeskih visina) mere našu plemenitost i velikodušnost, određujući nam pravednu meru za sve što činimo (i ne činimo)?

P. S.
Ako neko ima potrebu da lično pomogne ovoj našoj velemučenici, u poslednjim godinama (možda i mesecima ili danima) njenog mukama ispunjenog života, neka lično naiđe do ove apostolske crkve, izgrađene preko puta Miloševog Konaka (uz sam Topčiderski park), i neka joj da šta god i koliko god može – i olakša joj, ovako, te njene zastrašujuće usamljene trenutke pred skori odlazak u naručje njenih najdražih, u posmrtnom susretu sa mužem i sinom.

A za tačno 27 dana će biti tačno 35 godina od onog časa koji joj je zauvek promenio i uništio život (ono što je ostalo od njega)…

Juče je baka Danica satima čekala da je neko odbaci do njenog Resnika i tamošnjeg prinudnog smeštaja, ali se nije žalila.

Kako da se žali neko ko je već prežalio svoj život i postoji još samo da bi izmolila Bog da joj udeli što skoriju i bržu smrt?

P. P. S.
Vladika Atanasije Jevtić je, osamdesetih godina, napisao možda i najznačajnije savremeno svedočenje o srpskom stradanju, objavljeno pod naslovom ”OD KOSOVA DO JADOVNA”.
Tu piše o Danilu i Danici Milinčić, sinu i majci:

”Zašto su kosovski Srbi danas tako deprimirani i demoralisani? Zašto brzo uzmiču i pred odbranom svojih osnovnih ljudskih prava? Možda zato što su se brojni pokušaji suprotstavljanja nasilju i zulumu nad ličnošću i imovinom, najčešće završili krvarenjem, a često i gubljenjem života. Možda je pred očima neka još sveža i nezaceljena rana: lična, porodična, komšijska, svenarodna?… Ipak, kada smo u društvu sa nekim prijateljima, pri kraju obilaska Kosova, došli da posetimo grob pokojnog Danila Milinčića iz Samodreže, krvnički ubijenog prošle godine na svojoj očevini i sahranjenog kraj crkve u Vučitrnu, videli smo i jedan drugačiji srpski stav. Na njegovom spomeniku, koji mu „podiže majka Danica, sin Ivan (posmrče), ćerka Ivana, braća Pavle i Miroslav“, stoje ove proste ali potresne reči, koje svedoče o nepobedivosti duha naroda kojem je Danilo, i svi mi, pripadao i pripada (tekst prenosimo doslovno):

„Sine oče brate rode
poginuo si u slobode
zlikovac je naletio
i kukavički ti srce razneo
pa mu decu siročiće ostavijo
majku sestru i braću u crno zavijo
Al herojski si poginuo
braneći svoju očevinu
Al živo biće nikada ne umire
ono je uvek sa nama“…

Pa nastavlja:

”… Da, Danilo iz Samodreže nije umro; on je živ, i među nama je.

Među nama je i njegova ojađena majka Danica, i braća mu, i porodica.

No njihove se muke, nažalost, i dalje nastavljaju.
Jadna majka Danica, posle Danilove sahrane, bila je napustila i kuću, i imanje, i Kosovo.

Posle neki mesec dana vratila se sa velikim naporom na svoje imanje, i – izdržala jedva godinu dana.

Borila se i trpila nove pritiske, i najzad je ovih dana (krajem januara 84) ponovo došla u Beograd da traži pravdu i zaštitu od nasilja i zuluma na svom imanju na koje se vratila verujući u „povratak na Kosovo“.

Imanje ni sada neće da proda, ali na njemu ne može da opstane.

Zaista, ne potvrđuje li i ovaj tragični slučaj ono bolno priznanje mnogih naših Kosovaca: „Odavde ne odlazi samo onaj ko nema kuda“?…”

Strašna sudbina Daničina (i svih njenih), i na ovaj način opevana i prosto uklesana u istoriju srpskog naroda.

(Dragoslav Bokan, izvor: Fejsbuk)