Трагични витез косовске мисли

Међу многим записима на тему „ЊЕГОШ КАО ТРАГИЧНИ ВИТЕЗ КОСОВСКЕ МИСЛИ“, по песничко–беседничком надахнућу и лепоти израза издвајају се похвале које су забележили Свети владика Николај Охридски и Жички (1881–1956), наш најбољи приповедач и нобеловац Иво Андрић (1892–1975), и наша чувена списатељица Исидора Секулић (1877–1958)

Аутор: Драган Р. Млађеновић, недеља, 18.08.2024.

Св. владика Николај о Његошу
Свети владика Николај Охридски и Жички (канонизован 24. маја 2003. у Храму Светог Саве у Београду), у књизи „Религија Његошева“ (1911), назвао је највећег песника српског језика „ТРАГИЧНИМ ВИТЕЗОМ КОСОВСКЕ МИСЛИ“. За Св. владику Косово је основа духовног бића српског народа. Златоусти беседник је добро познавао душу свога српског народа, па је о Српском Косовском Завету могао да изрази следећу мисао: „Не расту на Косову само божури, него и трње. Али се у Грачаницу уносе само божури“.
На Видовдан 1912. Златоусти Владика је у „Беседи под гором“ о Косову изрекао следеће мисли: „…Наша вера овековечила је видовдански пораз уздигнућем Мученика Косовских на ступањ СВЕТИХ, које Црква помиње и поштује, и уздигнућем данашњег Видовдана над обичним данима“.
Надахнуту „Беседу на Ловћену“ на тему косовског завета владике Његоша изрекао је Златоусти Николај 1925. године приликом свечаног преноса Његошевих костију у тада обновљену капелу на Ловћену. Уопште узевши, свети владика Николај се теми Косова враћао сваки пут када је говорио о српској историји и српском народу, а нарочито о Његошу и највећим јунацима српске славе и Косовског опредељења „за Крст Часни и слободу златну“.
У тим горама се `Крсту служи, а Милошем живи`

Наш нобеловац Иво Андрић (1892–1975) је о Његошу као о „ТРАГИЧНОМ ЈУНАКУ КОСОВСКЕ МИСЛИ“ беседио у Коларчевој задужбини 24. децембра 1935. Андрић је тада о овој узвишеној теми забележио следећа занимљива запажања:
„Љуба Ненадовић, иако и сам Србин, био је изненађен кад је видео у Црној Гори живу снагу косовске традиције, која је у тим брдима и после столећа била стварност, исто толико блиска и стварна као хлеб и вода. Намучене жене које су се одмарале поред бремена дрва на каменој ивици пута говориле су му о Косову као о својој особеној судбини и личној трагедији. `Наша је права на Косову закопана`, говорили су људи резигнирано и не помишљајући да је траже другим путем до онога који им косовски завет налаже. Целокупна судбина свих људи била је тим заветом омеђена и управљана. Као у најдревнијим легендама, које су увек и највећа људска стварност, сваки је на себи лично осећао историјску клетву која је `лафе` претворила у `ратаре`, оставивши им у души `страшну мисао Обилића`, да тако живе разапети између своје `ратарске`, рајинске стварности, и витешке, обилићевске мисли. Црна Гора и свет који је избегао у њена брда били су квинтесенција тога косовског мистерија. Све што се у тим брдима рађало, долазило је на свет са рефлексом косовске крви у погледу.(…)
Његош је, као што је неко рекао, `Јеремија Косова`, и у исто време и активни, одговорни борац за `скидање клетве` и остварење Обилићеве мисли. Тврђено је да се реч `КОСОВО` поред речи `БОГ` најчешће помиње у `Горском вијенцу`. (…) У преписци са Русијом као и са Турцима, за њега је Косово један датум који утиче на све одлуке и решавање најконкретнијих питања. (…) Он пише Осман–паши Скадарском: `…кад су дивље азијатске орде наше малено но јуначко царство разрушиле, онда су моји предци и још неке одабране фамилије, које нијесу ту погинуле од Турака, оставили своје отачество и у овијем горама утекле`. У тим горама се `Крсту служи, а Милошем живи`.
Рекло би се, ипак, да је морално порекло и намере свих Његошевих прегнућа најбоље схватио умни и несрећни столачки капетан и херцеговачки везир Али-паша Ризванбеговић–Сточевић (1783–1851), када је о господару Црне Горе изрекао дубоку истину: „А Бога ми мога и дина, то је онај прави српски БАН ОД КОСОВА“.
(Иво Андрић, „Његош као трагични јунак косовске мисли“, Српски књижевни гласник“ књига XLV, бр. 5, 1935)

Исидорина „Књига дубоке оданости“

Поклонство и „дубоку оданост“ Његошу преузела је од Андрића и наставила знаменита српска списатељица Исидора Секулић (1877–1958). Њено изузетно књижевно дело носи наслов „ЊЕГОШУ – КЊИГА ДУБОКЕ ОДАНОСТИ“ (Београд, 1951).
Занесена Његошевим генијем Исидора је још 1937. године посетила Цетиње, Лесендро и манастир Острог у који је и Његош радо долазио, ради упознавања тла где је челом пао велики песник: „Гледала сам исте звезде и исто тврдо небо које је он посматрао, те звезде које тамо изгледају много веће, и стравично далеке“.
На предлог Богдана Поповића књижевног критичара и есејисте у фебруару 1939, ова књижевница постала је прва жена академик, члан Српске краљевске академије (данас САНУ).
У својој књизи о Његошу Исидора је забележила мисли о завештању два најзнаменитија Србина – Светог кнеза Лазара (+ 1389) и Владике Петра Другог Његоша (+ 1851):
„Два тестамента наших врховних господара стоје као два пламена што се не гасе. Једно је тестамент кнеза Лазара, последњега господара самосталне државе српске, у часу кад ће сила отоманска разбити Српство. Друго је тестамент Владике Рада, најузвишенијега од свих господара српских земаља, настао такође у време црно, у време особито енергичног спремања Омер–пашина. Кнез Лазар је умро као светац. Владика Раде као песник и мислилац. И један и други је састављао тестамент лицем окренут право у вечност, и довршио их без уобичајених сведока и без ичијих потписа и јамчевина. Тестамент Кнеза Лазара није ни писан ни изговорен. Народна песма наша каже да је орао донео у кљуну поруку о пропасти Срба. Уочи тога дана, дана коби и пропасти, владар стварно није имао више ништа од земаљских поседа, никоју земаљску власт. После Косовске вечере Кнез Лазар као да је већ кренуо био са земље, налазио се на путу у онај свет. Последњим силама свести и слободне воље изабрао је за себе и оставио народу у аманет образ и душу, друкчије речено: царство небеско изнад царства земаљскога. Тај Кнежев тестамент, тај високи момент наше историје, имао је континуитет. Полако и подземно стигао је да се даде осетити у тестаменту онога коме је Косово испуњавало душу, који се ниско клањао другом тестатору Косова, Милошу Обилићу – дао се осетити у тестаменту Владике Рада“.(…)
(Исидора Секулић, „Његошу – Књига дубоке оданости“, Београд, 1951. у зборнику „Косовска битка – мит, легенда и стварност“, Београд, 1988, стр. 199)
***
Најлепши, завршни акорд ће одпевати народни песник, први и најстарији барјактар Косовског Завета:
„СВЕ ЈЕ СВЕТО И ЧЕСТИТО БИЛО/ И МИЛОМЕ БОГУ ПРИСТУПАЧНО“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: