Treba li Srbija da brine zbog „bajraktara“ u regionu: Čime Vojska Srbije može odgovoriti?

Ministar odbrane BiH Zukan Helez je 23. septembra potvrdio da Ministarstvo odbrane Bosne i Hercegovine pregovara o kupovini šest bespilotnih letelica „bajraktar“​​TB2 od Turske, ali nije naveo više detalja o planiranom sporazumu.

„Dogovoramo kupovinu i tri sistema za upravljanje, a imamo dve ekipe koje su otišle tamo da se obučavaju“, rekao je Helez za „Avaz“.

Ukoliko zaista nabavi turske letelice, BiH će postati četvrti korisnik „bajraktara“ na Balkanu, budući da ih u operativnoj upotrebi već imaju vojske Albanije (tri letelice) i Rumunije (18 letelica ugovoreno, isporučeno 6 do 12), kao i tzv. kosovske bezbednosne snage (pet letelica). 

Takođe, za sada ne postoje pouzdane informacije koje je, i u slučaju tzv. KBS da li je, Turska zajedno sa letelicama isporučila i odgovarajuće naoružanje za njih.

Šta je „bajraktar“?

U pitanju je izviđačko-borbena bespilotna letelica turske proizvodnje koja spada u klasu MALE (Medium-altitude long-endurance) besposadnih vazduhoplova, budući da ima plafon leta veći od 5.000 m i autonomiju leta od čak 27 sati.

Maksimalan dolet „bajraktara“ je oko 4.000 km, uz maksimalnu udaljenost od zemaljske upravljačke stanice od 150 do 300 km u zavisnosti od konkretne verzije. Tursku letelicu odlikuje i relativno mali radarski odraz koji iznosi između 0,32 do 0,66 m² u čeonom predelu, a maksimalna i brzina krstarenja iznose 220 odnosno 130 km/č.

Budući da se radi o izviđačko-borbenoj bespilotnoj letelici, pored optoelektronske opreme zakačene ispod prednjeg dela trupa, „bajraktar“ ima četiri podvesne tačke ispod krila nosivosti po 23 kg, na koje se mogu kačiti različite vrste naoružanja.

Maksimalna poletna masa je 650-700 kg, dok je masa korisnog tereta (u koju spadaju elektronska oprema i naoružanje) oko 150 kg. Osnovno naoružanje letelice su poluaktivno laserski vođene bombe i protivoklopne rakete dometa 8 do 15 km, u zavisnosti od konkretnog sredstva.

Jedna od glavnih prednosti turske letelice je mogućnost autonomnog leta u slučaju gubitka veze sa upravljačkom stanicom na zemlji. U tom slučaju, „bajraktar“ nastavlja let po unapred zadatoj putanji sa opcijom da se nakon obavljene misije vrati na aerodrom sa kog je poleteo.

Upravljački i komunikacioni sistemi ove letelice su, bar deklarativno, u određenoj meri otporni na elektronsko ometanje. Ovo se baš i nije pokazalo kao tačno, budući da su ruski sistemi za elektronsko ratovanje poput „krasuhe“ imali uspeha u ometanju „bajraktara“ ne samo u Ukrajini, već i tokom sukoba u Nagorno-Karabahu.

Vredi naglasiti i da je Turska 2020. godine predstavila novu verziju pod oznakom TBS, kojoj je ugrađen sistem satelitske komunikacije, čime je omogućeno upravljanje letelicom preko satelita što u velikoj meri povećava dolet i autonomiju leta.

Čime Srbija može odgovoriti – bespilotne letelice i PVO

Što se tiče bespilotnih letelica koje su u određenoj meri uporedive sa turskim „bajraktarima“, Srbija raspolaže sa tri vrste vazduhoplova – CH-95 i CH-92A kineske proizvodnje, kao i domaćim „pegazom 11“.

Prema rečima urednika TV Font Andreja Mlakara, u pitanju su bespilotne letelice, koje su namenjene za izviđanje i borbene zadatke. Vojska Srbije trenutno u upotrebi ima po šest kineskih i 12 domaćih letelica.

Od tri nabrojane, po svojim tehničko-taktičkim karakteristikama najsličniji „bajraktaru“ je CH-95. Ova letelica ima autonomiju leta od 25 sati i plafon leta već od 5.000 m (pojedini izvori navode da može leteti na visinama do čak 8.000 m), zbog čega se takođe može klasifikovati kao MALE besposadni vazduhoplov.

Maksimalna brzina je 280 km/č, brzina krstarenja oko 200 km/č. Maksimalni dolet kineske letelice je 4.000 km (što se može povećati upotrebom još jedne upravljačke stanice), dok je maksimalna udaljenost od iste oko 200 km, što znači da do te daljine upravljačka stanica može primati informacije prikupljene senzorima letelice.

CH-95 ima dve podvesne potkrilne tačke za kačenje naoružanja i druge opreme (poput kontejnera za elektronska dejstva), a nosivost se procenjuje na između 200 i 260 kg. U raspoloživo naoružanje CH-95 takođe spadaju različite vođene bombe i rakete, a poznato je da je Vojska Srbije nabavila vođene rakete iz porodice FT-8, dometa oko osam km.

Kada je u pitanju PVO, Vojska Srbija ne mora da brine zbog „bajraktara“ u susednim zemljama, ocenjuje Mlakar, dodajući da bi se za obaranje bespilotnih letelica uglavnom koristili sistemi poput PASARS-a, „pancira“ i kineskog HKu-17AE.

„U suštini najbolji odgovor za ‘bajraktare’ su PASARS-i, namenjeni za manje dronove i bespilotne letelice sa plafonom leta do 5.000 m visine. ‘Pancir’ je najviše koristio do sada u Ukrajini, a i HKu-17 je dobro rešenje. U pitanju je kineska verzija ‘tora’, tačnije njegova usavršena verzija, koju ima i Saudijska Arabija. Tako da to (‘bajraktari’) nije nikakav problem“, izjavio je Mlakar.

Podsećanja radi, PASARS (protivavionski samohodni artiljerijsko-raketni sistem) je hibridni sistem naoružan čuvenim protivavionskim topom u kalibru 40 mm „bofors“ L/70 i raketama zemlja-vazduh „igla“, „strela“ ili „mistral“ u zavisnosti od varijante. Vojska Srbije trenutno ima pet baterija ovih sistema u upotrebi.

Takođe Vojska Srbije raspolaže sa jednom baterijom ruskog „pancira“, kom se pripisuje obaranje većeg broja „bajraktara u Ukrajini i dve baterije kineskog sistema PVO kratkog dometa HKu-17AE. Kineski sistem namenjen je za obaranje raznovrsnih niskoletećih ciljeva, prvenstveno precizno vođene municije, krstarećih raketa, vođenih avio-bombi, bespilotnih letelica, odnosno ciljeva koji imaju manji radarski odraz, ali i onih sa većim kao što su helikopteri i borbeni avioni.

Sistemi za elektronsko ratovanje

Uz sisteme PVO, Srbija se u domenu borbe protiv bespilotnih letelica može osloniti i na sisteme za elektronsko ratovanje. Jedan od njih je „repelnt-1“, koji je namenjen za ometanje bespilotnih letelica i malogabaritnih dronova, sa akcentom na suzbijanje čitavih rojeva manjih vazduhoplova.

Zbog naprednih karakteristika, „repelent“ je u stanju da automatski otkrije i onesposobi protivničke dronove, čak i one izrađene od kompozitnih materijala, malih dimenzija i sa malim odraznim površinama, na daljinama do 30 kilometara. Ovo je omogućeno tako što sistem letelice otkriva preko njihovih primopredajnih signala, odnosno veze sa operaterom.

Kada ih otkrije, „repelent“ započinje sa elektronskim ometanjem njihovih upravljačkih uređaja i senzora, kao i satelitskog sistema navigacije, a moguće ga je koristiti u svim meteorološkim uslovima, u opsegu temperatura od -45 do +50 stepeni Celzijusa, danju i noću.

„‘Repelent’ služi za ometanje prvenstveno manjih dronova –  FPV dronova i dronova kamikaza – ali se može koristiti i za ometanje bespilotnih letelica. Mogu da vrše prekid satelitske veze, odnosno veze između upravljačke stanice i same letelice„, rekao je urednik TV Front.

Vredi podsetiti da je Srbija sa Ruskom Federacijom 2021. ugovorila i nabavku još jednog već pomenutog i znatno moćnijeg sistema za elektronsko ratovanje – „krasuhe“. Ipak, isporuka ovog sistema u doglednoj budućnosti neće biti moguća usled već pomenutih sankcija i činjenice da je Srbija, gotovo u potpunosti (ne računajući BiH) okružena članicama NATO-a, sa čime se slaže i naš sagovornik, prenosi RT Balkan.