Treća seoba Srba mora biti – seoba iz gradova u sela!

Piše: dr Rajko Petrović, naučni saradnik Instituta za evropske studije

Njegoševski rečeno, srpsko selo dugo vremena nije imalo roditelja. Ustav Republike Srbije iz 2006. godine ne poznaje kategoriju sela, već naseljena mesta. Sporedna aktivnost brojnih ministarstava Vlade Republike Srbije bilo je i bavljenje parcijalnim seoskim problemima, ali je izostajao sistemski i multidisciplinarni pristup srpskom selu.

Baš zato su kao grom iz vedrog neba odjeknule reči našeg pesnika Ljubivoja Ršumovića 2019. godine nakon što je formiran Nacionalni tim za preporod sela Srbije – dok je sela i seljaka, Srbija će biti jaka! Srbija je godinu dana kasnije dobila i Ministarstvo za brigu o selu, prvo takve vrste u istoriji naše zemlje, a čast da bude prvi ministar zadužen za selo pripala je Milanu Krkobabići koji je godinama unazad, iako tada ministar bez portfelja, držao u etru temu položaja sela kao pitanje od prvorazrednog nacionalnog ekonomskog, demografskog i bezbednosnog značaja.

Ako bi me neko pitao kada smo kao narod digli ruke od sela, rekao bih odmah po smrti Miloša Velikog Obrenovića. Njegov zakon o okućnici, koji je štitio pravo seljaka na neotuđivo domaćinstvo sa kućom, okućnicom i stokom postavio je još pre više od jednog i po veka temelje državne politike kada je u pitanju selo i seljak. Nema Srbije bez jakog sela, nema jakog sela bez jakog seljaka, a jak seljak ište da ima svoju kuću, okućnicu, zemlju i mogućnost da proda svoj proizvod na tržištu. Ministarstvo za brigu o selu je za prve dve godine trajanja ostvarilo zapažene rezultate upravo u tim segmentima.

Dodeljeno je preko 1.000 besplatnih seoskih kuća mladima, pređena je magična cifra od 1.000 novootvorenih zadruga (umesto da ih nestane par stotina, što je bio slučaj tokom 2000-ih), dodeljeni su besplatni minibusevi brdsko-planinskim selima (jer život na selu mora biti život dostojan čoveka 21. veka, a toga nema bez mobilnosti), država je u Nacionalnom investicionom planu 2020-2025. odvojila 5 milijardi dinara za 5.000 kilometara regionalnih i lokalnih puteva južno od Save i Dunava, obezbeđen je novac iz kredita da 500 sela dobije brži internet… U fokusu pažnje državne politike prema selu mora biti, kako je to istakao ministar Krkobabić, žena – majka, domaćica, sestra, nečija buduća supruga. Samo ako one, žene, budu htele da ostanu da žive i rade na selu, postoji šansa i za selo i za celu Srbiju.

Da li se srpsko selo i dalje suočava sa problemima i izazovima? Da i baš zato će nam kao državi i narodu Ministarstvo za brigu o selu trebati i narednih 20 godina. Ukoliko selo postane ustavna kategorija, ukoliko se 200.000 hektara slobodnog državnog poljoprivrednog zemljišta ustupi mladim poljoprivrednicima (tako bi njih 40.000 moglo dobiti po 5 hektara, a isto toliko dobiti i krov nad glavom jer broj praznih seoskih kuća u Srbiji koje bi država mogla da otkupi i besplatno im dodeli ide i do 200.000), onda će selo kroz nekoliko godina sigurno stati na zdrave hrane.
U Crnoj Gori je konačno potpisan Temeljni ugovor između njene Vlade i Srpske pravoslavne crkve, a premijer Dritan Abazović je poručio da je vreme da se ide dalje i da se radi na boljem životu građana. Šta je bitnije i hitnije nego da, po uzoru na bratsku Srbiju, i Crna Gora formira svoje ministarstvo za brigu o selu, da oživi i Brda i Staru Hercegovinu, a ne da se svede na Podgoricu, Nikšić i Pljevlja? Ukoliko se Vlada i građani Crne Gore opredele za saradnju sa susedima u okvirima inicijative Otvoreni Balkan, šanse za razvoj crnogorskog sela, siguran sam, biće uvećane.

Dovoljno je pomenuti koliko bi to život značilo za Bošnjake, Muslimane i Srbe u Staroj Raškoj koje je državna granica između Srbije i Crne Gore neprirodno podelila.