Tri starice opstaju na zgarištu martovskog pogroma: Mole se i za neprijatelje, da savladaju zlo u sebi

Manastir Uspenja Presvete Bogorodice, u gotovo samom centru Đakovice, u nekadašnjoj Srpskoj ulici, opasan je visokim zidom. Svetinja čuva tragove Srpstva u ovom gradu.

Kada se po otvaranju visoke metalne kapije zakorači u dvorište pravoslavnog hrama, nailazi se na improvizovani policijski punkt. U njemu obično dežura po jedan pripadnik kosovske* policije.

Ipak, dvijema monahinjama i jednoj iskušenici „čuvari“ ne predstavljaju neko obezbeđenje. Jer izvan kapija ne smiju, a crkva i manastirski konak, kao i unutrašnje dvorište, okružuju višespratnice sa čijih prozora se kao na dlanu vidi manastirska porta.

Ne razmišljamo o strahu. Važno je da crkva posvećena Uspenju Presvete Bogorodice bude otvorena. Da zvoni crkveno zvono i da je svetinja živa. Možda će se vernici s vremenom osloboditi i početi da dolaze u većem broju – pričaju monahinje, koje ne žele da se eksponiraju i govore za javnost.

Objašnjavaju da ih posećuju uglavnom raseljeni Srbi iz Đakovice, koji o većim praznicima dolaze do Visokih Dečana i Pećke patrijaršije. Zato i kažu da su najželjnije vernika.

Posvećene molitvama za svoj narod, monahinja Teokista kaže da se mole i za neprijatelje. Da savladaju zlo u sebi i da shvate da zlo nikome nikada nije donelo dobro, niti ga može doneti. I igumanija Joanikija u jednoj od prostorija konaka u kojoj primaju goste, sedeći za trpezarijskim stolom, opominje da se i naš narod mora vratiti pravim vrednostima.

– Naša pravoslavna vera je najjača, ali smo se mi otuđili od nje. Najbitnije je da mi nikoga ne napadamo, već da se branimo i da branimo ono što je naše – prisećamo se reči mati Teokiste prilikom prethodne posete, koja nam je govorila o veri i molitvama koje su, kako nam je objasnila, naši razgovori sa Bogom.

Citirajući patrijarha Pavla, da će nam biti bolje kada i mi budemo bolji, shvatamo da molitve monahinja i iskušenice Vasiljke Perić u izolaciji manastira posvećenog Presvetoj Bogorodici imaju dodatnu težinu. Svetinju rijetko napuštaju. Odlaze jedino na liturgiju u Visoke Dečane kada monasi dođu po njih.

Zahvaljujući monasima koji im donose hranu, neophodne lekove i ostale potrepštine, tri starice opstaju u ovom manastiru, obnovljenom na mestu gde je u martovskom pogromu 2004. godine spaljena crkva. U obnovljenoj svetinji borave nekoliko poslednjih godina. Posvećene molitvama, nadaju se da će ih obilaziti još više vernika, ali i da će raseljeni Srbi početi da se vraćaju svojim nekadašnjim domovima.

– Monahinje i manastir nam predstavljaju jedino utočište kada se proceni da možemo bezbedno da odemo u organizovanu posetu ovoj svetinji. Ona je jedino mesto koje možemo da obiđemo u našem gradu i zato smo zahvalni monahinjama koje, uprkos svemu, opstaju u njoj – pričaju nam raseljena lica iz Đakovice, i podsećaju da se krajem prethodne godine upokojila baka Nada, kako su je od milošte zvali vernici, koja je prethodnih godina dočekivala sa radošću raseljene kada obilaze svoj hram.

Zauzimaju i groblja

U Đakovici je do 1999. godine živjelo 12.500 Srba, dok su danas starice u manastiru – jedine Srpkinje. U nekadašnjoj Srpskoj ulici bilo je 2.000 srpskih domova, od kojih su mnogi srušeni ili uzurpirani. Na mestu srušenih srpskih kuća napravljene su novi velelepni objekti. Ni srpska groblja nisu pošteđena vandala. Na jednoj od parcela gde su bili srpski spomenici sagrađena je višespratna zgrada Opštinskog suda, dok je crkva u centru grada srušena do temelja.

Izvor: Novosti