Tufahije u nedrima Konjuh planine

Piše: Mišo Vujović

“Lovio sam ceo život, bolje reći lov je bio moj život. Lov je rođen sa čovekom. Od stvaranja sveta ljudi love. Najpre iz nužda da bi preživeli, kasnije iz strasti i hobija”, počinje svoju priču deda Stanko, trofejni lovac. Lovačku, životnu, mladalačku.

Govori tiho, odmerenim tonom, pažljivo birajući reči sklopljene u čiste misli, jasne bez suvišnih poštapalica svojstvenih kafanskom ćakulanju uz čašicu. Razmišlja akademski, što nije plod univerzitetskog obrazovanja, već nataloženog i prosejanog životnog iskustva. Nadogradnje života životom. Podjednako je precizan za mašinskim strugom, nišanom ili rastavljenim motorom nekog brzog automobila

“Bio sam mlad i pun života, mamila su me lovišta, druženja, nova poznanstva. Dođoh do Konjuh planine, pesmom opevane. Lovačka brvnara ušuškana među borovima, kao u bajci. Vatra pucketa drvo škripi pod naletima vetra, jele i borovi se savijaju,  kao u pesmi “Konjuh planinom”, himnom izviđačkom.

Moj domaćin Ibro, me pozva malo niže niz padinu, u kuću da prezalogajimo nakon duga hoda po ovoj tajnovitoj gori.

Služi nas prelepa Ibrova svastika. Esma.

Zdrava, jedra pucaju joj nedra…, kao iz Bilkićeve pesme “Krčma u planini”,govori, tiho i toplo, ali zenica,mu zasvetluca.

“Konačih te noći, s’namerom da se sledećeg dana, vratim kući. Ibro predloži da ostanem u lovačkoj kući još neki dan.

-Esma će ti donositi hranu, reče s’ nekom posebnom toplinom u glasu. Prihvatih bez uzstezanja.

Sledećeg dana, u lovačkoj kući zastrtoj ćilimima, okićenoj trofejima i slikama poznatih drugova lovaca, sa Titom na čelu, sedeo sam na divanu, jeo i gledao u te krupne i vatrene oči. Milovao pogledom ruke koje su iz pletene košare vadile hranu. Rumenela se kao procvetala ruža, stidljivo me merkajući, spuštala glavu. Kao da je u mom pogledu osećala ustreptalu strast.

Kratko smo razgovarali,pomalo uzbuđeni, dodirujući se samo pogledima.

Ode plamenih obraza. I meni je glava gorela.

Gledao sam je kako odlazi dok joj kosa leprša na laganom povetarcu. Proleće života nosilo je nju i mene. I danas iz svoje jeseni osetim tu bujičnu snagu iz njenih nedara. I ko je rekao Žena je odmor ratniku, istinu je rekao!

Sa nestrpljenjem sam čekao večeru više ne razmišljajući o lovu.

Sporo se  primicala noć, najbolja drugarica strasti.

Napokon stiže Esma, odevena u usku haljinu i belu tesnu bluzu sa velikim dekolteom. Očekujem svakog trena da će tkanina na njoj eksplodirati.

Kose je zavila u pletenice, savijene oko glave. Ko iz pesme.

Večeramo na divanu ona služi, vetar više ne huči, već peva.

-Danas sam pravila tufahije, reče radosno, pružajući mi tu poslasticu koju sam prvi put jeo.

-Znaš li kako se gost služi, kroz osmeh dobaci Ibro.

-Znam, zete, znam, odgovori, odvajajući kašikom parče tufahije, podižući ga prema mojim usnama.

Ibro se izgubi, buknu vatra, ostadoh još tri dana sa namerom da se ponovo vratim i vraćao sam se očaran tom sočnom jabukom iz ruku jedne lepe mlade žene.

Još plamen tinja i toplina greje iz lovačke brvnare u Konjuh plnanini…”, završava svoju priču deda Stanko, prisećajući se stare kovačnice, prvog majstora, učenja zanata…

Pročitajte JOŠ:

Ne postoji sloboda koja se potpisuje, postoji presuda…