Turkmenistanski gas ide ka Aziji, a ne ka Evropi

Piše: Goran Igić

Geopolitičke implikacije neuspeha zapadnih lobista da se nađe rešenje za izgradnju Transkaspijskog gasnog toka iz pravca Turkmenistana ka Evropi, dovode do ozbiljne rekonfiguracije odnosa snaga u Centralnoj Aziji, čiji je strateški dobitnik, može se već sad reći, jeste Kina, ali i azijski kontinent, a pojedine evropske kompanije poput danskog Haldor Topsoe, se već prilagođavaju novoj realnosti.

Velike nade polagane su u Prvi kaspijski ekonomski forum, koji je održan u drugoj polovini 2019, ali on nije rešio probleme snabdevanja gasom Zapadne Evrope, i pored odlične organizacije u Ašhabadu, zapadni ekonomisti nisu postigli željeni cilj.

Zapad se zalaže za izgradnju Transkaspijskog toka, gasovoda koji bi krenuo iz prebogatom gasom Turkmenistana preko Kaspijskog mora ka Azerbejdžanu i dalje ka Turskoj i evropskim potrošačima, a ta tema koja je spominjana još 1990., sada se ove godine ponovo aktuelizuje u zapadnim medijima i pokrenuta je ozbiljna medijsko-lobistička akcija da se dođe do rešenja i da se krene sa postavljanjem turbina.

Azerbejdžan, kao neophodni tranzitni igrač u projektu, u međuvremenu je sam otkrio značajno veće količine gasa, nego što su mislili da imaju, pa je interes za Transkaspijski gasovod u Bakuu opao. S druge strane, Turkmenistan je prolazio kroz različite faze političkog razvoja, da bi se poslednjih sedam-osam godina u vreme svetske ekonomske krize značajno stabilizovao kao država, važna u geopolitičkom smislu. Koliko je Ašhabad ozbiljno pristupio ovoj inicijativi povezivanja kaspijske „petorke“, može se videti i na samom sajtu posvećenom Prvom Kaspijskom ekonskom forumu (https://cefavaza2019.gov.tm/ ), gde su pored predstavnika kaspijskih zemalja, bili i mnogi političari i biznismeni iz celog sveta, najviše iz Evrope i SAD.

Zapravo, problem se javlja između strateške potrebe zapadnih zemalja za turkmenistanskim rezervama gasa (da bi se smanjila zavisnost od ruskog gasa), s jedne strane, i protivrečnih interesa samih država kaspijskog regiona, inače potpisnica Konvecije o pravnom statusu Kaspijskog mora, koja je potpisana u avgustu 2018. Taj dokument detaljno utvrđuje uslove za polaganje gasnih cevovoda duž dna Kaspijskog mora. Član 14. Konvencije kaže da „strane mogu postavljati podvodne gasovode duž dna Kaspijskog mora, pod uslovom da su projekti u skladu sa ekološkim zahtevima i standardima potvrđenim u međunarodnim ugovorima, uključujući i Okvirnu konvenciju o zaštiti morskog okruženja Kaspijskog mora i relevantne protokole „. To znači da polaganje naftovoda duž dna Kaspijskog mora treba razmotriti samo u „paketu“ sa Protokolom o proceni uticaja na životnu sredinu u prekograničnom kontekstu uz Okvirnu Teheransku konvenciju iz 2003. godine. Drugim rečima, svaka od kaspijskih država može dati svoje primedbe i uzeti učešće u proceni takvih projekata. Politizacija ovog pitanja dobija na značaju, jer su tokom 2019. u Turkmenistanu pronađene još veće dodatne zalihe gasa.

Azerbejdžan je neizbežni partner Zapada na putu do turkmenskog gasa, ali problem je u tome što trenutno Turkmenistan i Azerbejdžan postaju ozbiljni regionalni konkurenti u vezi gasa. Azerbejdžan je zadovoljan izgradnjom dosadašnje trase gasovoda TANAP sa Turskom, a ostaje otvoreno pitanje da li će Baku pristati na stav Ašhabada, koji planira da gas prodaje na granici u hipotetičkoj kaspijskoj trasi (Šah -Deniz II).

Moć gasnog cevovoda Turkmenistan – Kina, nakon najnovijih dešavanja, dogovoreno je i planirano je da se poveća na 55 milijardi kubnih metara godišnje, a ka Iranu ide trenutno „samo“ 8 milijardi kubnih metara godišnje.

Turkmenistan ima interes ka diversifikaciji i njihova želja jeste da imaju i zapadna tržišta, a i da se očuva interes zapadnih kompanija, ali ne na uštrb turkmenskih interesa. Osim toga, kaspijske države žele da iskoriste geopolitičku konjunkturu sankcija protiv Ruske Federacije i da te faktore iskoriste da se probiju na nova tržišta. To ostavlja prostor za različita tumačenja potpisanih konvencija i protokola o Kaspijskom moru.

Međutim, Rusija je krajem 2018. obnovila saradnju u sferi gasne energetike sa Turkmenistanom, koja je bila potpuno prekinuta početkom 2016. U aprilu 2019. Gasprom je obnovio kupovinu turkmenskog gasa. Ugovor je nakon par meseci definisan da traje narednih pet godina, pri čemu ruska kompanija je dužna da kupi godišnje 5, 5 milijardi kubnih metara turkmenskog gasa.

Jula 2019. Turkmenistan je posetila Federika Mogerini predstavnik EU, ali ta poseta nije donela nikakvu konkretizaciju, što još više umanjuje ugled Evropljana u Centralnoj Aziji.

Objektivne pretpostavke za skoriju izgradnju gasovoda iz Turkmenistana ka Evropi ne postoje iz nekoliko razloga. S obzirom na dogovorena proširenja obima isporuke gasa Kini, u manjoj meri Iranu, a od pre nekoliko sedmica dogovorene su trase i ka Avganistanu, Pakistanu, Indiji, uz već pomenuti pravac ka Rusiji, koliko god da je bogat Turkmenistan, nema za sve pravce dovoljnu količinu gasa. S druge strane, problem je ekologija, kao i konkurentski gas (Azerbejdžan i Iran). Zapadni svet dugi niz godina priželjkuje promenu režima u Teheranu, i onda bi im iranski gas rešio problem, ali to, zasad ostaje domen hipoteze. Turkmenistanski predsednik Gurbanguli Berdimuhamedov je 23. oktobra ove godine potpisao čitav niz ugovora sa Japanom. Uz to „Turkmengas“ je potpisao memorandume o saradnji i projektima sa japanskim Kawasaki Heavy Industries Ltd. , Sojitz Corporation, Mitsubishi Corporation, a uključuje se i već pomenuta danska kompanija Haldor Topsoe i turska grupa Gap Inşaat Ýatirim ve Diş Ticaret Anonim Şirketi. Što će reći da Turkmenistan vrši diversifikaciju, ali u pravcu azijskog kontinenta.

Velike nade su polagane u to da se Turkmenistan nagovori da krene u plasman svog gasa u pravcu zapada, jer postoji velika potreba Zapadne Evrope, a Turkmenistan ima ono što oni traže, ali usled niza okolnosti, zasad ova ideja ostaje nerealizovana, pri čemu osim Rusa, ruke mogu da trljaju i u Bakuu, ali i pobornici gasovoda Izrael-Kipar-Grčka, koji sada, iako skromnih kapaciteta od 12 milijardi kubnih metara, ipak daje kakvu takvu alternativu energetskim resursima siromašnoj Zapadnoj Evropi, ali i taj gasovod imaće uglavnom američki kapital, a ne zapadnoevropski, što je još jedan pokazatelj ozbiljnih problema pred kojima se nalazi Stari kontinent.

Kinezi, Japanci, Indijci, pa i Rusi, pokazali su se kao daleko ozbiljniji partneri Turkmenistanu, nego EU. Ašhabad je jedan od najperspektivnijih modernih gradova u Centralnoj Aziji, iako se čini da je još dalje od Evrope. Svakako kineski faktor je sve snažniji i u celoj Centralnoj Aziji i smisao ovog teksta je da čitaocu sa srpskog govornog područja ukaže na realnost i procese, koji se odigravaju, a podložni su različitom tumačenju.

Naredni Drugi kaspijski ekonomski forum biće održan u Ruskoj Federaciji 2020. godine u prikaspijskom gradu Astrahanu.