U Beogradu predstavljena poslednja poetska knjiga Igora Remsa

Poetsku knjigu „U znoju tišine ili Pesme iz karantina“ u Biblioteci grada Beograda predstavili su Bojana Stojanović Pantović, pisac i književni kritičar i Ivan Despotović, pisac i književni kritičar. Stihove je čitao sam autor.

Bojana Stojanović Pantović je kazala:

Petnaesta pesnička zbirka Igora Remsa U znoju tišine – pesme iz karantina , slikara i pesnika,  nadovezuje se na poetičko-imaginativnu osnovicu njegovih prethodnih zbirki.Tako se egzistencijalna spirala lirskog junaka neprestano saobražava svojevoljno izabranoj figuri putnika, koji slikovnim gestovima, govorom boja i gotovo neoekspresionističkom vizuelizacijom njihovog značenja pohranjuje i ovekovečuje pojedine predele, mitološke, kulturne i ljubavne motive. Time se topos hodočašća, slično hododarju Miodraga Pavlovića, iskazuje i kao večita čežnja za smirenjem od stranstvovanja i samoće, a u ovom slučaju izopštenosti usled civilizacijske pošasti kovida 19.

Sedam ciklusa naznačuju od početka taj put od tame ka svetlosti, od neverice i sumnje ka duhovnom okrepljenju i ozarenju, pokušavajući da izlaz iz besmisla i apsurda pretvore u životodarno načelo zasnovano na koplementarnosti i kontrastu u svim aspektima obrade poetskih motiva, katkada i na paradoksu…Poslednji ciklus i pesma kojom se zatvara zbirka sadašnjost projektuje u neku davnu prošlost i mit, na neku vrstu sećanja na početke ljubavi i stvaranja, nagoveštavajući i oproštaj i nadu, ujedno. („Senka belih voda”). S druge strane, sam naslov zbirke ukazuje na svojevrsni paradoks: metafora u znoju tišine podrazumeva vezu između materijalnog, telesnog (znoj) i tišine koja je pojam za apstraktno, astralno, nedokučivo i vezuje se za duhovni aspekt visokomodernističkih pesnika i njihovih prethodnika, Dučića i Nastasijevića, pre svih.

Ivan Despotović: Poriv ka monumentalnoj stvarnosti, u znoju tišine Igora Remsa

Stanja i osećanja u poeziji Igora Remsa izražena su jezikom koji nas podseća na biblijski, kao na onaj iz upečatljivih trenutaka imažinističke poezije. Pojam slobode kao nečega našeg, antropološkog, konkretnog, ali i pogrešnog, ogleda se u ambivalenciji Ostrva kao pesničkog motiva. Ono se zatvara pred Drugim, koji je na posletku sam Bog, ostrvo je i nepodnošljivi ožiljak slobode, dok je more san, a duša oštro kamenje prekriveno njim. Ostrvo odnosno more jesu simboli vere, te pesnik, lirski subjekt pliva zatvorenih očiju. Poetski diskurs ne odnosi se samo na pesnika i ne oslikava jedino ličnu hroniku i razvoj. Diskurs se odnosi na sve ljude, takozvanu sudbinu postojanja, te se javljaju i pesme sa ženskim likom u prvom licu, jedna sveopšta ispovest i opšta Pesma. Knjiga se dotiče i dramskog dijaloga. Likovnost ove poezije, koja potiče od činjenice da je njen autor i slikar, logično se nadovezuje na skoro haiku forme takođe zastupljene u knjizi, na tumačenje sveta senkom i bojom, nijansom, te sumnjom i drhtajem.