У Црној Гори и немогуће постаје (све)могуће!
1 min readПише: др Момчило Д. Пејовић
Нема шта није могуће у Црној Гор!? Зато је, с правом, грађани зову „земљом чуда“! Мање државе, а да је у њој више чуда, не може бити на овој кугли земаљској или је мени тако нешто остало непознато!? У Црној Гори (по)стало је правило да вас више ништа не може изненадити, јер што се не дешава у другим државама тога у њој има у изобиљу!
А сва та чуда и чудеса, могућа и немогућа, успјела су се накалемити у тако кратком и погодном времену за развој „демократске“ и (про)европске, тродеценијски транзиционе односно пљачкашке владавине несмјењивог „предсједника свих грађана“ са његовим слугама, измећарима и помагачима од чланова прве, друге или треће фамилије и наравно младим бизнисменима који тек што завршише средње школе и постадоше пунољетни, а оста(до)ше и даље неписмени упркос касније „добијеним“ Болоњским дипломама на државном Универзитету и изниклим „новопроцвјеталим“ приватним факултетима и универзитетима!
Била је то сва та њихова, (м)ного умна надоградња и кумровачка философија млађаних комуниста и њихове владавине, који дођоше са улице као „млади, лијепи и (још) паметни“ на челу са „најјачом и најбројнијом“ странком у Црној Гори преточеном у називу ДПС, која потпуно преузе и настави континуитет политичког и комунистичког једноумља и живота!
„Мала земља чуда“, наша Црна Гора, обара Риплијеве рекорде по дешавањима свакојаких чуда почевши од стварних и нестварних, могућих и немогућих, жељних и нежељених, свакодневних и неђељних, годишњих и деценијских, животних и беживотних, друштвених и техничких, политичких и економских, правних и неправних, испразних и демагошких, језичких и стилских, новоизмишљених слова и граматике новоствореног језика, позоришних и културних, научних и квази научних, историјских и неисторијских, страначких и нестраначких, премијерских и парламентарних, предсједничких и државних, појединачних и групних, неваладиних и владиних, академијских и неакадемијских, црквених и нецрквених, људских и нељудских, истинских и лажних, криминалних и корупционашких, судских и фарсичних, па све до слободних и неслободних, демократских и проевропских, реформских и транзицијских, еколошких, пандемијских, трауматичних, стресних и потресних, подношљивих и неподношљивих, смртних и бесмртних, истражних и повремених, традиционалних и заборављених, новостворених и планираних за будуће генерације, и тако даље и томе слично!
Наравно, бавећи се политиком, а успутно и бизнисом, успјели су се дохвати докторских титула и з(а)грабити научна звања па данас „васпитавају“ и уче омладину у духу њиховога новостеченог знања, морала и схватања политике као „вјештине могућег“!
Грађани – народ, друштво у Црној Гори живи у таквом једном јадном, чемерном, учмалом и парадоксално друштвено-политичком систему са којим се не мире, али су немоћни да било шта предузму и измијене свакодневну збиљу, прије свега на плану егзистенцијалних услова. Реформске и демократске (про)мјене, које се тобоже дешавају, на привредном и политичком плану су бројне и првенствено експерименталног карактера и одавно су већ виђене, а само се додатно фризирају са испразним страначким позицоним или опозиционим флоскулама и политичким паролама, као мотом (ре)изградње неког будућег „бољега живота“!
Уличне их демонстрације или „балван револуција“ строго контролисана од „државних унутрашњих и тајних служби“ добрим дијелом политички каналисана из иностранства, посади у министарске фотеље и парламентарне клупе па не излазе за лако сем кад их „издаде живот“, а и они који су одрадили свој програмирани политички живот примају националне пензије и добијају држа(в)не награде за „животна дјела“ и још су политички активни да служе у прикупљању „сигурних гласова“ на изборима локалним, парламентарним или предсједничким. Дођоше са улице и ускочише у фотеље бавећи се политиком узгред бизнисом и по мало „науком“ односно професорским послом на приватним факултетима и универзитетима, а богме и на државним!
Дакле, апсурд јесте, на маломе простору једне еколошке, вертикалне и надасве „демократске и независне“ државе бива и дешава се оно што не може бити, нешто што је велики и бесмртни Његош изрекао давно у стиху: „Нека буде што бити не може (…)“!? Тако у Црној Гори и немогуће (поста)је (све)могуће! Б(л)аго њеним грађанима са влашћу која њима управља деценијама и не види јој се крај – силазак са црногорске политичке позорнице!
Прочитајте ЈОШ:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Изванредан текст образованог господина Пејовића . Господин Пејовић у овом тексту свједочи бескомпромисну итину , на једном културном и високо аадемском нивоу . Највећа да кажем канцерогена бољка црногорског друштва је ткз. интелектуална и академска елита . Та скоројевићка скупина прорачунатих ТАКОЗВАНИХ интелектуалаца , упорно ћути и не бави се својим примарним послом . Задњих 25 година је катаклизмичка суша објективне критике на разноразне примјере девијантних појава у црногорском друштву . Таквим својим фарисејством су заслужили државне јасле у инфинитиву . Најригиднији примјер те фарисејске интелектуалне скупине је актуелни први министар проф. Здавко Кривокапић . За Крст Часни и слободу златну !!!