У држави политичког бесмисла постало је нормално да лопови држе моралне предике поштенима

Пише: Јово Пејовић

На крају 2021. године живимо у увјерењу да ћемо лакше побиједити корону него стабилизовати актуелну политичку сцену. У држави политичког бесмисла постало је нормално да лопови држе моралне предике поштенима, да влада диктатура просталука, неморала и незнања, неукротиве мржње, сујете и полтронства, насиља и преваре, лажи и интрига. Чувари приватне државе окупљени око Прве, Друге и ко зна око којих још фамилија, воде грчевиту борбу за превласт преко грбаче напаћеног народа. Тобожња брига за државу претворила се у параван грабежљивост и егоистичке апетите њених самопрокламонованих чувара. У таквим околностима, када вам не дозвољавају да макар један дан у години будете срећни, све више људи се умива сопственим сузама, јер срећа је за многе недостижна, чак и у тренуцима када се подразумијева.

Демократија на коју се сви позивају, а каква данас постоји у свијету је привид, техника управљања масама и отимање ресурса човјечанству који се налазе у рукама пет одсто најмоћнијих. Њихово схватање демократије се своди на то да ако не радите како они мисле њима припада право да вас притискају, уцјењују и пријете. Ако то не уроди плодом изазивају сукобе са несагледивим посљедицама. Ако се ломите да мимо своје воље прихватите нечије наметнуте ставове, запамтите да нема веће патње него одустати од себе. Зато не дозволите да у вама људскост убију људи који је немају и натјерају да умјесто својом мислите туђом главом.

У Црној Гори се деценијама ствара клима да је најважније што каже Предсједник државе, Владе, министри, градоначелник, лидер странке или директор. Живот ме научио да никада не треба очекивати ништа ни од кога осим од себе. Зато политичаре увијек треба држати призимљене јер кад узлете без велике муке их не можете приземљити.

Сви грађани Црне Горе трпе невјероватан терор од стране појединих политичких лидера који својим изјавама, ставовима и одлукама узнемирују јавност и држе грађане  у стању сталне неизвјесности. У таквим околностима се не може планирати будућност, нарочито не када не знате што доноси наредни дан. Зато нам година на измаку није донијела ништа ново. Изостао је дијалог у вези изналажења најбољих рјешења на релацији Влада парламентарна већина. Политика инаћења, међусобног неповјерења, сумњичења, уцјењивања, непоштовања исказане воље грађана на изборима од 30. августа 2020. године и чекање да се стање превазиђе само од себе све нас је ставило у Пат позицију са неизвјесним исходом.

Поједини политичари су и сувише лично доживљавали позиције на којима се налазе и ништа нијесу чинили да дође до компромиса игноришући чињеницу да је било потребно, ако треба, а требало је свакога дана разговарати док се не дође до рјешења која народ очекује. Изгледа да је некима потребан велики напор да се издигну изнад сопствене сујете па иако знају да тиме праве велику штету држави. И никако да схвате, а Ђукановић прије свих, да Црна Гора без њих може, али без народа не може. У таквим околностима приморани смо да чекајући боље вријеме чекамо боље људе на важним државним функцијама, али и истину о томе колико су оправдане сумње о флерту бивше власти и дјелова нове већине.

У овако замршеним околностима остаје нада да ће предстојећи благи дани коначно донијети мир и у душама оних који су нас опијени влашћу деценијама држали у страху од катаклизме и да ће коначно Црној Гори сванути неко ново јутро у коме ће свима бити боље.

Аутор је потпредсједник Демократске народне партије (ДНП)

 Прочитајте ЈОШ:

Од немира до наде (сјећање на 26. децембар 2019. године)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: