U globalnom Gulagu živimo razapeti između straha i nade

Veliki Božićni intervju sa vladikom Irinejem Bulovićem

Poštovani Vladiko, dragi prijatelju, u teškoj i nemirnoj minuloj godini naša Crkva, predvođena Prvojerarhom, patrijarhom Porfirijem, ispunjavala je svoju misiju. To, uostalom, potvrđuju i osvećene novoizgrađene bogomolje, među kojima je i nedavno osvećena crkva Svetoga Save u Foči. Kako ocenjujete proteklu godinu?

Zahvaljujem Vam, poštovani gospodine uredniče, dragi prijatelju, što ste na ovako doličan način otvorili naš ovogodišnji božićni razgovor. Vaše reči su me podsetile na sliku Uroša Predića, nazvanu Uzburkano more. Često sam u prilici da je posmatram jer je izložena u Prestonoj dvorani Patrijaršijskog dvora u Beogradu. Veliki slikar je predstavio patrijarha Lukijana Bogdanovića (ubijenog u Bad-Gaštajnu u Austriji 1913. godine) kako na kolenima, gologlav, odloživši na zemlju žezal i mitru, znake patrijaraškog dostojanstva, moli Svetog Nikolu da sačuva Srpsku Crkvu, predstavljenu kao brod koji talasi bacaju po burnome moru.
Protekla 2023. godina – kao i 1910. godina kada je slika nastala – bila je, poput mora na Predićevoj slici, teška i nemirna, kako s pravom konstatujete. Naš Patrijarh, Svetejši Porfirije, danas se – isto kao i mučenik za veru i otačastvo, blaženog spomena Patrijarh srpski Lukijan tada – posvednevno moli Bogu, služi božanstvenu službu, neumorno putuje širom naše Crkve, propoveda i poučava verni narod rečima ljubavi i istine. Gospodnja pouka, sa stranica otvorenog Svetog Pisma koje na Predićevoj slici Sveti Nikola drži u rukama, a koja glasi: „Preterpjevij že do konca, toj spasen budet”, odnosno: „Ko pretrpi do kraja, taj će se spasti”, utkana je u istorijsko iskustvo našeg naroda. Zbog toga, naša Crkva, kako opet tačno i s pravom konstatujete, uvek izvršava svoju misiju. Jer, naš narod je u odsudnim istorijskim časovima čvrsto i nepokolebivo opredeljen za Hrista i za pravoslavnu veru, a kada nema drugog, Srbin i život svoj polaže za krst časni i slobodu zlatnu.

Analogija sa proteklim godinama ratova i stradanjâ jeste nevesela, ali ne potpuno. I patrijarh Lukijan je bio izložen neopravdanim napadima, podmetanjima i klevetama, i sleva i zdesna. Naši tadašnji neprijatelji su sve to podsticali budući da su, kao i današnji, nepogrešivo znali kolika je realna duhovna snaga Srpske Pravoslavne Crkve i koliki je ugled srpskog patrijarha kao duhovnog predvodnika našega roda. Kada su procenili da tadašnja „peta kolona” nije u stanju da poništi snagu Crkve, sublimiranu u ličnosti njenog prvojerarha, oni su, 1913. godine, na svirep način ubili Patrijarha i obezglavili našu Crkvu.

Kao i u doba Lukijana Bogdanovića, Patrijarh i Crkva su i danas, kako je pronicljivo zapazio profesor Slobodan Antonić, mnogima „džak za udaranje”. Jasno je da se radi po istoj matrici i sa istim ciljem. Jasno je, isto tako, da će, kao i pred Prvi svetski rat, kao i uvek, Crkva i Patrijarh ostati neokrnjenog ugleda u verujućem narodu. Pobeda će, opet i opet, biti na strani Boga, Jedinog Čovekoljupca, i svih Njemu vernih, a ne na strani nečastivog Čovekomrsca, oca laži, prvog Opadača ili Klevetnika (što je i jedno od glavnih značenja reči đavo) i onih ljudi koji, svesno ili nesvesno, njemu služe izričući ili ispisujući svoje laži, klevete, hule.
U našem tradicionalnom božićnom razgovoru mnoge teme se ponavljaju, a to se, nažalost, više odnosi na one teške i zabrinjavajuće nego na vedrije i bogougodne, prazniku primerene, povode.

Svet je, vidimo, na sudbinskom i istorijskom raskršću. Kroz krvave ratne sukobe i nebivale pretnje opstanku čovečanstva, ukazuju se i slute obrisi nove epohe i novog poretka. Možemo li se nadati i verovati da će razum, dobrota, pesnici bi poručili „i lepota“ – spasti naš svet? Šta nedostaje i zbog čega u ovom trenutku nemamo bezrezervnu veru da će biti tako i da je Božja volja da se čovečanstvo na vreme urazumi?

Verovatno se čitav civilizovani svet, izuzev sretnikâ u amazonskim prašumama koji nikada ne gledaju u ekrane mobilnih uređaja, oseća najmanje onoliko ambivalentno koliko i činjenice kojima ste potkrepili svoje pitanje. Bio bih najsrećniji da mogu da opovrgnem Vašu konstataciju da je ovo trenutak nebivale pretnje opstanku čovečanstva i da to ilustrujem istorijskim primerima, ali, nažalost, ne postoje odgovarajuće analogije koje bi tu moju želju potvrdile. Isto tako, i Vi i ja, kao i svi normalni ljudi, slutimo ili, možda, već i naziremo obrise nove epohe i novog poretka u svetu, poretka koji će doći ili, može biti, već dolazi, pod uslovom da se ne ostvari nebivala pretnja čovečanstvu i našoj planeti. Dotle, do ostvarenja jedne ili druge moguće perspektive, mi smo nalik Nadeždi Mandeljštam, koja je pred Staljinovom džinovskom mašinerijom za masovno ubijanje nevinih ljudi živela između straha i nade. Čitav svet danas gleda kazaljke „Sata sudnjeg dana” (Doomsday Clock), kako vodeći svetski naučnici već sedamdeset i osam godina, od bacanja atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki, nazivaju stanje stvari u svetu i upozoravaju da se, tehnologijama koje su ljudi stvorili, primičemo uništenju sveta. Osip, muž Nadežde Mandeljštam, bio je „zek” (zatvorenik, logoraš) u Kolimi (koju je Šalamov ostavio pamćenju sveta), u ledenoj pustoši ruskog Severa, u logoru ograđenom žicom, sa naoružanim stražarima, dok današnje pokoljenje u celini, razapeto između straha i nade, živi u globalnom Gulagu, sa mnoštvom virtuelnih, ali veoma efikasnih ograda.
Pretpostavljam da, kada govorite o obrisima nove epohe i novog poretka, imate u vidu, pored ostalog, kovid-pasoše, ukidanje novca, čipovanje ljudi nalik nekadašnjem žigosanju stoke, manipulacije ljudskom svešću i savešću, ograničenje ili čak ukidanje slobode izbora kompjuterskim algoritmima. Sve je to tako, ali, kako je svojevremeno govorio Nikola Pašić, „može da bude, ali ne mora da znači”. U rasuđivanju o ovakvim stvarima pre svega treba imati u vidu neizmernu ljubav Božju, ljubav Onoga Ko je toliko zavoleo svet da je i Sina Svoga Jedinorodnoga dao da niko ko u Njega veruje ne propadne nego da svako ima život večni (sr. Jov. 3, 16). Lično, verujem i znam da je Hristos Svojim dobrovoljnim stradanjem na krstu i Vaskrsenjem iz mrtvih preobrazio ljudski rod, tako da se na globalnom planu neće ponoviti ono što se u starozavetnim vremenima dogodilo Sodomu i Gomoru. Uprkos veštački izazivanim pandemijama, uprkos klimatskim promenama (bilo da su one prirodne i spontane bilo da je za njih, potpuno ili delimično, kriv čovek), uprkos, najzad, opasnosti od Armagedona u slučaju sveopšteg nuklearnog rata, svet neće nestati, i to zbog toga što u svetu ima ne deset ili stotinu nego na milione i milione pravednikâ, običnih ljudi, „nesvetih, a svetih”, ljudi koji žive poštujući u osnovi dve osnovne zapovesti Gospodnje, zapovest o ljubavi prema Bogu i zapovest o ljubavi prema bližnjima, koje se u suštini svode na jednu dvojedinu zapovest o ljubavi kao sadržaju i istinskom smislu života, o načinu postojanja bogolikog i zato bogočežnjivog bića kakvo je čovek.
Naposletku izražavam i svoju molitvenu nadu da će ljudski rod u budućnosti izbeći igo digitalnog ropstva.

Vaše Preosveštenstvo, uvereni smo da pratite crkvene prilike u Ukrajini i to u što su se one izrodile. Kakva je Vaša procena i ocena trenutnog stanja i kako vidite budućnost Pravoslavlja u Ukrajini?

Kao što je poznato, dve su glavne rak-rane Pravoslavlja u mnogostradalnoj Ukrajini. Prva je fanatično antipravoslavno unijatstvo u zapadnoj Ukrajini, plod pseudovaseljenskog feraro-florentinskog sabora (1438 – 1439), a još mnogo više takozvane Brest-Litovske unije (1596). Druga su raskolničke paracrkvene strukture: ona na čelu sa „Filaretom” Denisenkom, negdašnjim kandidatom broj dva za moskovski patrijaraški tron, koji se svog „ukrajinstva” setio tek tada kada nije postao patrijarh moskovski i sve Rusije, uključujući, naravno, istorijsku Kijevsku Rusiju, tojest zemlju kojoj je tek Lenjin dao njeno današnje zvanično ime i njene današnje granice, proširene naknadnim Hruščovljevim poklonom(!), Krimom, koji je dotad uvek bio u sastavu Rusije, što mudro prećutkuje „kolektivni Zapad”, samoproglašeni vrhovni arbitar za pitanja demokratije, morala i ljudskih prava, i ona na čelu sa „Epifanijem” Dumenkom, pri čemu je njihovo „ujedinjenje” munjevito propalo, uprkos svim naporima tadašnjeg predsednika Ukrajine Petra Porošenka i njegovih zapadnih saveznika, kako onim neposrednim, putem političkog pritiska, tako i posrednim, preko jednostranih akcija onih pravoslavnih crkvenih krugova koji su poverovali lažnim informacijama o raspoloženju kanonskog ukrajinskog episkopata, vernog jedinstvu trojedine celine Moskva – Kijev – Minsk.
„Pravoslavna Crkva Ukrajine” je stvorena na kanonskoj teritoriji Ukrajinske Pravoslavne Crkve, opštepriznate do dana današnjeg, ali protiv njene volje i bez njenog učešća, kao i bez saglasnosti Moskovske Patrijaršije i uz prenebregavanje stava većine autokefalnih Pravoslavnih Crkava, opterećena, pritom, strašnom kanonskom hipotekom u vidu prisustva nepostojećih episkopa, kako onih „hirotonisanih” rukom anatemisanog Denisenka tako i onih „hirotonisanih” od strane opskurnih likova, lišenih i episkopske blagodati i apostolskog prejemstva (sukcesije, nasleđa), pa, štaviše, i same pripadnosti Pravoslavnoj Crkvi. Zbog svega toga, crkveno zakonita Ukrajinska Crkva zaslužuje poštovanje i divljenje svih nas: ostala je, i pored pritisaka, nasilnog otimanja hramova i sve otvorenijeg gonjenja, nepokolebivo verna kanonskom poretku i jedinstvu Pravoslavlja, premda je unapred znala šta joj se sve još sprema. I zaista, gonjenje od strane kijevskih vlasti vremenom je postajalo sve nemilosrdnije i brutalnije: oteta je Kijevo-pečerska Lavra, izgnani iz nje monasi i studenti teologije, pohapšeni ugledni i časni arhijereji, i dalje, i dalje, i dalje. Vrhunac gonjenja i stradanja Crkve, sličnog onom iz najcrnjih sovjetskih vremena, dostignut je pokušajem zabrane i ukidanja same Ukrajinske Pravoslavne Crkve. Istini za volju, do toga stepena bezumlja i mržnje Sovjeti ipak nikad nisu dospeli. Jesu uništavali crkve i manastire, jesu većinu preostalih oskrnavili i pozatvarali (uoči Drugog svetskog rata, koliko znam, postojala su samo dva „dejstvujuća” hrama na tlu Ukrajine, jedan u Kijevu i jedan u Odesi), jesu pobili na desetine, a možda i na stotine hiljada episkopâ, sveštenikâ, monahâ i vernikâ širom Sovjetskog Saveza, jesu na milione njih prognali na tužna „ostrva” (čitaj: u stravične logore) Arhipelaga Gulag – jesu činili i ta i mnoga druga zla, ali formalnu odluku najvišeg organa vlasti kojom se Crkva prosto-naprosto zabranjuje i ukida nisu doneli.
Crkvu Hristovu u njenoj sabornoj celini i punoći neće, po Njegovim rečima, „ni vrata pakla nadvladati” (Mat. 16, 18), dok svećnjak pojedinačne mesne ili pomesne Crkve samo On, i niko drugi, može ukloniti (Otkr. 2, 5 i 3, 3), a to se, od apostolske epohe do naših dana, dešava kada se njeni članovi ne kaju za grehe (na istom mestu), kada se odriču prave vere i zastranjuju u jeresi (Otkr. 2, 14 – 16), kada ne žive po načelima hrišćanske etike (Otkr. 2, 20) i, uopšte, kada su mlaki u veri (Otkr. 3, 15 – 18). Nasuprot ovoj jevanđelskoj istini, oni koji bi da ukinu Crkvu – ustvari ukidaju sebe, istovremeno sahranjujući vlastitu državu u grob iz kojeg nema povampirenja, a daj Bože da, kad-tad, bude vaskrsenja. Sve navedene činjenice nisu, nažalost, ono najgore, u duhovnom i moralnom smislu. Strašno je preovlađujuće ćutanje posthrišćanskog Zapada i izostanak njegove osude antihrišćanskih – bolje reći antihristovskih – poduhvata savremene Antirusije, mada se njegovi ideolozi ubiše za tobož ugrožena prava „LGBT-populacije” i drugih kategorija ljudi i životinja, sve do pasâ lutalicâ, ali „ne primećuju” stradanja u Ukrajini (ma šta ta reč značila!) i jedva primećuju stradanja na Bliskom Istoku, a o nedavnim i današnjim stradanjima oklevetanih i u „međunarodnoj zajednici” kolektivnog Zapada ozloglašenih Srba da i ne govorim. Najgore je, međutim, ćutanje ili, u najboljem slučaju, nemušto mucanje hrišćanskoga sveta, uključno sa dobrim delom pravoslavnoga sveta.

Da li biste nam ovom prilikom pojasnili šta mogu da znače glasine o nekakvoj „Evropskoj Pravoslavnoj Crkvi“, „Crkvi” koja se pojavila niotkuda i koja bi svoje delovanje mogla usmeriti i na kanonski prostor Srpske Pravoslavne Crkve?

Znam za raznorazne samoproglašene i fantomske „Crkve”, – pa i za anti-Crkve, na čelu sa morbidnom, bolje reći monstruoznom, „satanističkom Crkvom”, – fenomen uopšte nije nov: već u apostolsko doba postojao je pojam „Sinagoga Satanina” (Otkr. 2, 9), – ali, priznajem, za ovu koju pominjete nikad nisam čuo do ovog Vašeg pitanja. Jedini njen spomen za koji odskora znam jeste spomen u jednoj pronicljivoj kolumni profesora Slobodana Antonića, čije uvide i stavove izuzetno poštujem i potpisujem. U toj kolumni on se, koliko razumem, našalio sa takozvanim građanistima u srpskom društvu, polazeći od činjenice da oni preziru Srpstvo, a da im se i na sami pomen Republike Srpske diže kosa na glavi, te im je kao „evrofanaticima” velikodušno ponudio da iniciraju osnivanje „Evropske Pravoslavne Crkve” kao njima prihvatljivu zamenu (supstitut, surogat) za Srpsku Pravoslavnu Crkvu, kao i za Pravoslavnu Crkvu na evropskom kontinentu.
U ovom pravcu miriše – ili, pre će biti, zaudara – izjava Viole fon Kramon da u Nemačkoj (čitaj: u Zapadnoj Evropi) i ne postoji Srpska Pravoslavna Crkva nego postoje samostalne eparhije Srpske Pravoslavne Crkve, čemu dopisujem i nemušto „objašnjenje bez objašnjenja” iz pera – ili kompjutera, svejedno – moga mlađeg sabrata i saslužitelja, pritom moga bivšeg studenta i, verovali to neki „Evrosrbi” ili ne, meni dragog čoveka. U nečijim očima, razume se, ja mogu da predstavljam samo „smarajući” relikt prošlosti.
Srpska Pravoslavna Crkva je, hvala Bogu i Svetome Savi, nadživela razne neprijateljske i ideološko-političke tvorevine koje su se lažno predstavljale kao Crkva: endehazijsku „HPC”, sada u pokušaju povampirenja; nekadašnju Brozovu „MPC”, danas, na našu veliku radost, kanonsku sestrinsku Crkvu; zatim Milovu i Miraševu, sad već i Bojovićevu i Lajovićevu, „CPC”; zatim „istinsku SPC”, „slobodnu SPC” i njima slične „udruge” na platformi pseudoverskog biznisa, bolesnih ambicija i duhovnih, pritom ne uvek samo duhovnih, poremećaja i izopačenosti. Ako se – što ne dao Bog – na istorijskoj pozornici pojavi i famozna fantomska „EPC”, ili „EUPC”, ili „NATO-PC”, onda ćemo se, kao toliko puta u našoj krsno-vaskrsnoj istoriji, braniti i boriti duhom na braniku vere, ali bez ozlobljenosti i želje za odmazdom, budući da pripadamo svojoj Crkvi, a ona je Stub i Tvrđava Istine (ITim. 3, 15), Crkva Božja, Crkva Hristova, Crkva Saborna i Pravoslavna. U njenoj prirodi nema „ćeranije”, ali ako nas, pravoslavne hrišćane, i na ovaj način počne goniti svet koji u zlu leži, branićemo se borbom za pravdu, za ljubav, za istinu, i, verujem, pobedićemo, u ime Božje, a čoveka radi, nikada ne zaboravljajući pouku i poruku Hrista Samoistine: „Blaženi prognani zbog pravde jer je njihovo Carstvo nebesko. Blaženi ste kada vas zbog mene stanu sramotiti i progoniti…” (Mat. 5, 10 – 11).

Godina teška i nemirna poput uzburkanog mora na Predićevoj slici

U kojoj meri su proces rumunizacije moldavskog stanovništva i pokušaji isključenja Moldavije iz ruskog sveta u vezi sa sve glasnijim pozivima Maje Sandu da izazovna vremena zahtevaju jednu Crkvu, u njenoj viziji – Besarabijsku eparhiju Rumunske Pravoslavne Crkve?

Sami Moldavci su se slobodno izjasnili da hoće da budu to što jesu. Iako govore jednim od narečjâ rumunskog jezika, nisu se opredelili za prisajedinjenje Rumuniji. Osim toga, u Moldaviji, pored moldavske većine stanovništva, živi i mnogo Rusa, kao i pripadnikâ drugih naroda. Među njima su i Gagauzi, po poreklu tursko pleme pravoslavne vere. Crkva u Moldaviji ničim nije oštećena ili ugrožena time što, u autonomnom statusu, pripada Moskovskoj Patrijaršiji: većina episkopâ i sveštenikâ su Moldavci, bogosluženja se vrše na njihovom jeziku, sav crkveni život se odvija i razvija bez smetnji. U isto vreme, Rusi i ostali Sloveni koriste u hramovima crkvenoslo venski, a u običnom životu ruski i druge jezike.
Težnja za izdvajanjem Moldavske mitropolije iz Ruske Crkve nije diktirana nekim problemom, a još manje nekom realnom potrebom. Ona, naprotiv, svedoči o ekspanzionističkom duhu rumunske državne i crkvene politike, s jedne strane, i o stalno prisutnoj antiruskoj agendi savremenog Zapada, sa druge strane. Sadašnja pak državna i politička vrhuška Moldavije predstavlja – to nije nikakva tajna – njegovog poslušnog eksponenta. Postavlja se pitanje: šta ako se jednog lepog dana Besarabija i Bukovina, odnosno savremena Moldavija, ponovo nađu pod kontrolom Rusije, neposrednom ili posrednom? Ili šta ako na čelo zemlje dođe, danas-sutra, lider koji nije „prozapadno” nastrojen nego se, iz prirodnih i razumljivih razloga, orijentiše prema Istoku? Najzad, šta ako svaka nova politička i ideološka situacija bude značila i odgovarajuće manipulisanje Crkvom? Gde bi tu bio kraj?
Imajući u vidu navedene i druge činjenice, smatram da gospođa Maja Sandu treba da se okane Crkve i da se, umesto bavljenja tuđim poslom, odnosno ustrojstvom Crkve, pozabavi socijalnim, ekonomskim i drugim problemima koji su joj i inače jedini u opisu posla, a ima ih, poput mnogih zemalja, i Moldavija.

Nekoliko sveštenika Eparhije austrijsko- -švajcarske istupilo je iz Srpske Pravoslavne Crkve i priklonilo se Carigradskoj Patrijaršiji. Je li to izolovan slučaj? Šta naša Crkva čini i preduzima ovim povodom?

Slučaj jeste izolovan, ali predstavlja opasan presedan, ne samo zato što su otišli bez redovnog kanonskog otpusta nego zato što zamišljaju da mogu uzeti sa sobom – i za sebe – srpske parohije, kao da su ih oni sami odnekud doneli. Po jednoglasnoj odluci Svetog Sinoda, ja pokušavam da, miroljubivo i bratoljubivo, ali isključivo na kanonskoj osnovi, dođem do rešenja. Još je prerano da se opširnije o svemu govori. Bože zdravlja, ima danâ za megdana!

Čini se da je Srpska Pravoslavna Crkva poslednjih godina postala predmet pojačane pažnje nekih zapadnih centara moći, gde našu Crkvu vide kao smetnju sprovođenju svojih političkih programa, u čijem su okviru i promena svesti i promena vrednosti koje počivaju na hrišćanskim temeljima. O neophodnosti razbijanja SPC govorilo je više zvaničnika kolektivnog Zapada. U kojoj meri se oseća taj pritisak?

Istini za volju, nikakav pritisak ne osećamo. Odluke Sabora, Sinoda, Patrijarha, ne zavise ni od srpskih vlasti, a pogotovu ne zavise od vlasti ili organâ bilo koje druge države ili međunarodne organizacije. Kada ne bi sledila jedinu Glavu Crkve, Hrista Gospoda, kada ne bi služila spasenju čoveka, sveta i svega stvorenog, nego se bavila tehnologijom vladanja nad čovekom, društvom i državom, tada bi, poput ovozemaljskih organizacija, Srpska Pravoslavna Crkva morala da uzima u obzir stavove političkih organizacija i, naravno, da u tom smislu trpi pritiske ili, u najmanju ruku, uticaje. Pritom bi, što je najgore, izneverila svoje biće i svoju misiju. Ali preobražavajući čoveka, čineći da on slobodno prihvati prave duhovne vrednosti, da živi prema Jevanđelju poštujući zapovesti Gospodnje, Crkva preobražava čitavo društvo i tako, samo tako, ostvaruje sasvim realan uticaj na gotovo sve oblike društvenog života, uključujući, naravno, i politiku. I, kao u sistemu spojenih sudova, što je misija Crkve uspešnija, to je na nju usmerena veća pažnja, a napadi političkih činilaca sa različitih strana postaju brojniji. Crkva se, po pravilu, ne osvrće previše na takve napade. U neposrednim razgovorima sa predstavnicima stranih država, lično nisam poslednjih godina uočio ambiciju da uređuju i život naše Crkve. Svestan sam, međutim, da nemamo pravo ni na „svetu prostotu”, a kamoli na naivnost. Naime, izjave pojedinih zapadnih političara potvrđuju tačnost Vaših konstatacija. Ilustrovaću njihove stavove kroz tri epizode iz proteklih godina koje su, čini mi se, imale najveći odjek.
General Hodžis, danas u penziji, a 2019. godine glavnokomandujući NATO-a u Evropi, u intervjuu „Glasu Amerike” izjavio je da „treba pomoći Srbiji da se odupre pritiscima Pravoslavne Crkve, vezane za Rusiju”. Ova izjava je imala veliki odjek, a neki mediji su je još malo dosolili, tako da njen eho još uvek odjekuje. Naša Crkva nije uopšte reagovala, pre svega zato što je kontekst izjave potpuno nejasan, a ako bismo je razumeli bukvalno, onako kako je rečena, ona je potpuno nerealna. Crkva od države, odnosno od državnih vlasti, očekuje i zahteva odgovoran stav po pitanjima koja su narodu od životne važnosti, naročito tamo gde su prava vernog naroda zaista ugrožena, naprimer u vezi sa verskom nastavom u školama i slično. Ne bavimo se ni unutrašnjom, a kamoli spoljnom politikom zemlje. Ruku na srce, moj lični utisak je da naše državne vlasti, provlačeći se između Scile i Haribde, na međunarodnom polju vode real-politiku, nimalo laku. Jasno je i to da citirani general sledi politiku svoje zemlje, tradicionalno podložne stereotipu po kojem su Rusi večiti neprijatelji, i da Srpsku Crkvu stavlja u lažnu poziciju promotera interesâ Ruske Federacije(!). Stoga naša Crkva za njega predstavlja legitimnu, a za domaću petu kolonu obaveznu metu.
Krajem 2021. godine Viola fon Kramon, poznata lobistkinja nelegalnog režima kosovsko-metohijskih Arbanasa, inače rado viđena gošća i pokroviteljica lažnih ekoloških organizacija u Srbiji, aktivna od Gornjih Nedeljica do Peći, posle prijema kod Preosvećenog episkopa diseldorfskog g. Grigorija, izjavila je da je upravo saznala lepu vest da Srpska Crkva u Nemačkoj zapravo i ne postoji nego da se radi o autonomnoj eparhiji. S obzirom na to da je njena izjava izazvala buru negodovanja, pre svega kod srpskih pravoslavnih vernika u Nemačkoj, ali i u Otadžbini, objavljeno je zvanično saopštenje Svetog Sinoda naše Crkve u kome stoji da je Eparhija diseldorfska deo jedne, nedeljive, autokefalne Srpske Patrijaršije, da njen Ustav i tu važi kao bilo gde na njenom kanonskom području, da su sva njena crkveno-jerarhijska tela obavezna da se po njemu upravljaju i da nadležne crkvene vlasti postavljaju i razrešavaju uprave svih tela i organa, dok Sveti Arhijerejski Sabor postavlja i, po potrebi, razrešava bilo kog eparhijskog arhijereja.
U trećem primeru, iz 2022. godine, Srpska Pravoslavna Crkva je, ni kriva ni dužna, dospela na stranice Rezolucije Evropskog parlamenta u krajnje negativnom kontekstu: ona se, ni manje ni više, upliće u sve demokratske procese u Evropskoj uniji, a ne libi se ni dezinformisanja. Da nije tužno, bilo bi smešno. Sve što o Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi stoji u toj rezoluciji zasnovano je na istorijskim predrasudama i stereotipima, a suprotno elementarnoj istini. Naprimer: Srpska Crkva – koja se bez prestanka moli za mir, gradi mir i podstiče svoj verni narod da zaceljuje rane prošlosti, unapređuje poverenje i gradi mostove saradnje sa susedima – optužena je da je upravo ona uzročnik „napetosti među etničkim grupama na zapadnom Balkanu kako bi raspirila sukobe i podelila zajednice”. Teško je razumeti i stav vrlih strazburških parlamentaraca kad našu Crkvu optužuju da tradicionalne porodične vrednosti štiti na isti način kako to čini i Ruska Pravoslavna Crkva. Uzmemo li u obzir činjenicu da to na isti način čine i sve druge pomesne Pravoslavne Crkve, Rimokatolička Crkva, pojedine protestantske denominacije, Jevreji i muslimani, pitam se: zašto ne napadaju sve monoteističke („avramovske”) religije, pa i religiju uopšte, već napadaju samo Pravoslavnu Crkvu, osobito pak Rusku i Srpsku, kao da one „štrče” u odnosu na sve ostale Crkve i verske zajednice? Otkuda to da nam briselsko-strazburški dušebrižnici pripisuju značaj i uticaj koji mi sami sebi ne bismo pripisali ni u najluđem „snu letnje noći”?
Lično nemam odgovora na ovo retorsko pitanje. Samo nagađam da bi reč mogla biti o istovremenoj samoobmani i obmani. U našem sinodskom komentaru na taj dokument, objašnjeno je vernom narodu i široj javnosti da su brak i porodica elementarne i ujedno univerzalne antropološke vrednosti na kojima opstaje ili pada ne neka nacija, država ili unija nego ljudska civilizacija, tako da se one ne mogu menjati ili zamenjivati drugim, u zavisnosti od mišljenja bilo kog političkog foruma ili društvene grupe. Još neke teme – na sličan, za nas apsurdan – način tretirane su u tom dokumentu, ali ću se zadovoljiti zapažanjem da nijednom nije pomenuto ime Srpska Pravoslavna Crkva nego, u kontekstu pojedinih država bivše Jugoslavije samo Pravoslavna Crkva, što implicitno potvrđuje Vašu tezu o želji dotičnih „partnera bez alternative” da se razbije naša Crkva. I još samo jedna mala konstatacija: nijedan od pomenuta tri primera ne bi bio moguć da se u srpskom društvu nije povampirio lik iz Nušićevog „Sumnjivog lica”, sreski špijun Aleksa Žunjić. Ovde i sada, u Srbiji, to više nije jedan „sreski špijun”: radi se o mnoštvu javnih špijuna koji se, kao i Nušićev junak, ponose time što žive od klevetanja i potkazivanja vlastitog naroda, matične srpske države i – na kraju ili na početku – Srpske Pravoslavne Crkve.

Kolektivni Zapad kao da je „zadužio” pojedine političare sa nekadašnjih jugoslovenskih prostora da umanje značaj Srpske Pravoslavne Crkve izmeštajući je iz njenog istorijskog i bogodanog okvira. Sve se više umesto zvaničnog naziva „Srpska Pravoslavna Crkva” upotrebljava naziv „Crkva Srbije”. Taj novi naziv čujemo od nekih crnogorskih, ali i vojvođanskih političara. Kako se mogu shvatiti ovakvi postupci?

Pitanje je da li je Zapad ikog angažovao ili „zadužio” za ovu nadasve glupu rabotu ili se domaći „zapadnjaci” dobrovoljno preporučuju i javno predstavljaju, kao pomenuti Aleksa Žunjić, „sreski špijun” naših dana. Za razliku od prostodušnog i simpatičnog Nušićevog junaka, danas su na delu zaista opskurne ličnosti, koje moramo žaliti, mada ni to nije lako. Tužno je na takvim primerima videti koliku degradaciju, kakvu kvarež i trulež, kakav ljudski moralni i identitetski strmoglav je doživela „Srpska Sparta”, nekad ponosna Crna Gora, u kojoj se danas, za skupštinskom govornicom i u medijima, koristi izraz „Crkva Srbije”, sve uz pozivanje na navodnu ideju i praksu Carigradske Patrijaršije i nekih drugih pomesnih Pravoslavnih Crkava, o čemu ću dodati još poneku reč pre nego što zaključim odgovor na ovo pitanje. Sve ovo više govori o rasrbljenicima i srbomrscima montenegrinskog – ali i „vojvođanerskog” – kova, o njihovoj pohlepi, o spremnosti na izdaju sopstvene istorije, sopstvenih otaca i dedova. Oni za Crkvu nisu problem. Problem, u prvom redu za određene episkopije Srpske Pravoslavne Crkve, ali i za Srpsku Patrijaršiju u celini, nastaje kada na takav ili sličan način u javnosti govore pojedini nesavesni sveštenici, čega, nažalost, ima.
Evo i obećanih nekoliko reči o famoznoj „Crkvi Srbije” iz ustâ onih koji uobičajenu, opšteprihvaćenu sintagmu Srpska Pravoslavna Crkva ne mogu da izgovore, a da im momentalno ne pozli. Polazim od sledeće notorne činjenice: oni o Crkvi i njenom ustrojstvu ne znaju ništa, ama baš ništa. Otprilike toliko poznaju i gramatiku srpskog jezika, a da ne govorimo o sintaksi i frazeologiji grčkog jezika, starog i novog, meni – makoliko nekom neskromno zvučalo to što ću reći – svog i rođenog, kao što mi je srpski, po rođenju, prvi svoj i rodni jezik. Neki uobraženi neocrkvenjeni žutokljunci koji su kod mene polagali i Novi Zavet i grčki jezik, te znam šta znaju, a znani su mi i njihovi današnji „naučni” dometi i uzleti, mogu da pričaju šta hoće, ali, nažalost, jedno je sigurno – da nisu upućeni u pravoslavnu teologiju (u neku drugu možda jesu, makar delimično) i da ne poznaju dovoljno ni srpski ni grčki jezik, u kojem, inače „identifikuju” upotrebu termina „Crkva Srbije”. A sada da „pređem na stvar”! Bogoslovski, – a to znači biblijski i svetootački, – mesna/pomesna Crkva se imenuje na osnovu njene kanonske teritorije, a ne na osnovu nacionalne ili jezičke pripadnosti njenih članova. U Novom Zavetu nalazimo Crkve u Aziji i Evropi, od Jerusalima i Antiohije do Rima i Španije, a za sve njih, bez izuzetka, zna se da su bile multietničke i raznojezične. I u potonjim vekovima se apostolske Crkve imenuju geografskom, a ne nacionalnom odrednicom: Crkva Jerusalima, Antiohije, Rima, Aleksandrije i tako dalje ili, u duhu srpskog jezika, Jerusalimska, Antiohijska, Aleksandrijska i druge Crkve. Vremenom, međutim, ulaze u upotrebu i termini koji ne polaze od imenâ gradova kao crkvenih centara nego i od njihovih širih oblasti ili zemalja: Crkva Jermenije, Gruzije, Egipta, Etiopije i tako dalje ili , shodno srpskoj jezičkoj praksi, Jermenska, Gruzijska, Koptska, Etiopska Crkva… Najnoviji evolucioni stupanj ove terminologije, već odavno prisutan, jesu termini koji istovremeno ukazuju i na konkretne geografske koordinate i na narod koji je postao glavni, ali ne i jedini, nosilac etničkog, kulturnog, državnopravnog i svakog drugog identiteta dotičnih teritorijalnih celina. Mnogo je primera koji ovo ilustruju.
Dalje, istočne Patrijaršije (Jerusalim, Antiohija, Aleksandrija), sve odreda, u svom zvaničnom nazivu imaju i odrednicu grčka iako njihova pastva nije većinski grčka nego arapska ili arabofona, odnosno, u Africi, polifona. Razlog za to nije grčki šovinizam, kako misle neznaveni i nedobronamerni, već potreba da se naglasi pravoslavni (vizantijski, romejski) identitet tih Crkava kako bi se uočila njihova identitetska razlika u odnosu na dohalkidonske, sirojakovitske i druge orijentalne Crkve koje, sve odreda, takođe sebe smatraju i nazivaju pravoslavnim Crkvama. Sličan terminološki razvoj zapažamo kod većine pomesnih Pravoslavnih Crkava: Moskovska Patrijaršija je danas poznatija pod nazivom Ruska Pravoslavna Crkva iako se u njenoj jurisdikciji, uz većinski ruski narod, nalazi bar još stotinu narodâ, osobito u azijskim oblastima nepregledne ruske zemlje. Nekadašnji istorijski nazivi Pećka Patrijaršija i Trnovska Patrijaršija potpuno su, u praksi, zamenjeni nazivima Srpska Pravoslavna Crkva i Bugarska Pravoslavna Crkva. Nije drukčije ni na mikro-planu. Samo u Eparhiji bačkoj, za koju sam nadležan već trideset i tri godine tako da znam šta govorim, pored gotovo apsolutne srpske većine među vernicima ima i pravoslavnih Slovaka, Mađara i Bunjevaca, da i ne govorim o našoj braći Ciganima ili Romima, koji su nam iz svoje sredine dali i više vrsnih pravoslavnih sveštenika. Kao humorističku ilustraciju ovoga što tvrdim navešću jedan događaj iz svoje episkopske prakse: jednog dana, u svoje vreme, dobio sam molbu da odobrim mešoviti brak između toga i toga, Nemca pravoslavne vere, i te i te, Srpkinje rimokatoličke vere. Moja kancelarija je, za svaki slučaj, proverila da nije, možda, posredi lapsus calami, što će reći nehotična zamena etnonimâ Nemac i Srpkinja. Nije bio lapsus, omaška pri pisanju u nadležnoj parohiji. Naravno, taj brak sam odobrio, ne pitajući za mišljenje ni stručnjake zdesna ni eksperte sleva. Očekujem da će me dežurni lovci na glave „novotaraca” i zbog ove epizode napasti. Inače, ja sam srpski vladika, a kao novorođenče me je krstio sveštenik Vladimir Rodzjanko, ruski emigrant, unuk poslednjeg predsednika carske Dume, potonji ruski vladika. Srpski sam vladika, ali mi je duhovnik, po upokojenju svetog ave Justina, bio Grk, sveti Porfirije Kavsokalivit. U Crkvi nema Judejina ni Jelina (vidi Gal. 3, 28; sr. Rimlj. 10, 12 i IKor. 12, 13). Dakle: naša pomesna Crkva jeste Srpska, ali u njoj ima mesta za sve, Srbe i ne-Srbe.
Toliko o tome. A sad, evo, i sitnica jezikoslovna, ne beznačajna, kako mi se čini. Radi se o značenju i upotrebi prideva srpski (slično stoji stvar i sa analognim slovenskim pridevima ruski, bugarski i drugima). Taj pridev se odnosi kako na pripadnika srpske nacije tako i na Srbiju kao zemlju: srpski, prema tome, znači Srbinov, koji se tiče Srbina i slično, ali znači i sve što odlikuje zemlju ili državu koja se po svom većinskom narodu zove Srbija. Drugim rečima, srpski može značiti i srbijanski. (Ovaj termin je, nažalost, vremenom dobio nekakav negativni prizvuk, dok se u svoje vreme normalno upotrebljavao da bi označio Srbe s obe strane Save i Dunava, odnosno Srbe iz „Vojvodstva Srbija i tamiški Banat” pod habzburškom vrhovnom vlašću i Srbe iz Knjažestva Srbija, kasnije iz Kraljevine Srbije, ili Srbe iz Srbije i Srbe iz Crne Gore i tome slično. Dositej Obradović je, podsećam, pevao „na insurekciju Serbijanov”. U novije doba, doba u kojem je Srpska Vojvodina bila svedena na bezimenu „Vojvodinu” bez vojvode, blaženopočivši vladika Danilo Krstić je za sebe govorio da je „Srbijanac iz Novog Sada”, vraćajući proskribovanoj reči prvobitno značenje i dostojanstvo. Nije ni mesto ni vreme da objašnjavam rusku semantičku finesu, prideve ruski i rosijski, ili istu takvu finesu u grčkom jeziku, prideve elinikόs i eladikόs.
U govoru se ne pravi razlika između sintagmi vlada Srbije i srpska vlada. Ali kada kažemo Patrijarh srpski ili Srpska Crkva, onda to nikako ne znači „Patrijarh Srbije” ili „Crkva Srbije” nego Patrijarh i Crkva svih pravoslavnih Srba, onih u Srbiji i onih u Crnoj Gori, u Bosni i Hercegovini, u Hrvatskoj i svuda u „regionu”, kao i u rasejanju širom sveta.

Vredna je pažnje i činjenica da se naša Crkva u carigradskom Tomosu o njenoj autokefalnosti i statusu Patrijaršije (1922) ne naziva „Crkvom Srbije” već izričito „Ujedinjenom pravoslavnom srpskom Crkvom u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca”. Ni u jednom drugom Tomosu se ne susreće pridev izveden iz imena određenog naroda, a ne iz imena ove ili one države. Najkraće kazano, nije istina da se grčkim izrazom Eklisùa Servùas obeležava samo Srbija kao njena kanonska teritorija. Taj izraz je tehnički termin službenog, zvaničnog karaktera i izražava duh i strukturu grčkog jezika, ništa više. U neformalnoj, prvenstveno kolokvijalnoj upotrebi veoma su i među našom grčkom braćom rasprostranjeni pridevi iz etnonimâ pri imenovanju Crkava – Grčka Crkva, Ruska Crkva, Bugarska Crkva i tako dalje, baš kao što to zvuči kod nas Srba i među ostalim pravoslavnim Slovenima. Na kraju krajeva, protivnici naziva Srpska Pravoslavna Crkva i zagovornici tendencioznog naziva Crkva Srbije i nehotice pucaju sebi u nogu, i to, rekao bih, rafalno, da kako ne promaše. Oni, kad bolje pogledamo, ustvari uvoze etnofiletizam ili crkveni šovinizam među Srbe. Pošto, po njima, postoji samo „Crkva Srbije”, onda sledi zaključak da se Srbija nalazi svuda gde postoji jurisdikcija te Crkve. Niko u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi ne misli i ne govori tako. Ostrašćeni plitkoumni ljudi, koje ne treba prezirati već ih treba žaliti, ne razmišljaju ispravno, pa stoga i ne govore pravoslavno. Nadam se da će bar neki od njih duhovno progledati. Daj Bože!

Zbog čega, prema Vašem mišljenju, sintagma „srpski“, odnosno „ruski“ svet toliko onespokojava sve dežurne kritičare Srpske i Ruske Pravoslavne Crkve?

Obojica smo već pomenuli tužnu, ali opštepoznatu činjenicu da na javnoj sceni, ne samo u okolnim državama i državicama nego i u našoj matičnoj zemlji, ima ljudi kojima smeta, čak ih i onespokojava, i sam pridev srpski, -a, -o. Njima smeta i pridev ruski, pogotovu ako se radi o ruskom svetu. Mogli bismo se ovim povodom igrati značenjem reči jer se „ruski svet” na ruskom jeziku kaže „ruski mir”. U isto vreme ti isti padaju u ekstatični zanos kada se kaže pax Americana, „američki mir”, za koji nije nepoznato šta znači i kako u praksi izgleda. Radi se o kolonijalnoj svesti ljudi koji prihvataju svaku hegemoniju Sjedinjenih Američkih Država – ekonomsku, vojnu, kulturnu… Tom sindromu je podlegao znatan deo evropskog kontinenta. I mi, živeći na razmeđu Zapada i Istoka, sa žaljenjem uviđamo da predivne kulture koje je Evropa stolećima rađala i negovala pod svojim skutima bukvalno nestaju u američkom melting pot-u (loncu za pretapanje). Otpor takvim procesima izaziva i fenomen koji pominjete – da čak i pojedine reči izazivaju otpor i neprijateljstva. Ali uzmimo evropski kontekst kao olakšavajuću okolnost za domaće poklonike američke hegemonije!
Reći ću i svoje mišljenje o terminu koji navodite. Nova kovanica srpski svet naglašeni je deo političkog diskursa. Crkvenoj terminologiji je stran. Savremena sintagma, koja se koristi u Srpskoj Patrijaršiji, a i mom shvatanju više odgovara, jeste srpski duhovni i kulturni prostor. To je prostor koji u sebi sadrži sve srpske svetove, prostor u kome se opšti bez kontrolâ i carinâ, a njegovo jedino ograničenje predstavlja opštenarodna – kao i pojedinačna, lična – samosvest i želja za mirnim sveopštim napretkom naroda.
Izrazi kao što su pax Romana, ruski svet, vizantijski svet, pax Americana i slični utemeljeni su u geopolitičkoj realnosti. Ali to ne važi za izraz „pravoslavni svet” koji se u prvom redu odnosi na veru i na duhovne vrednosti, a uključuje i ukupni zbir svih elemenata istorijskog bića, života i iskustva pravoslavnih hrišćanskih naroda u njihovom sabornom jedinstvu i uzajamnom prožimanju, kao i u trajnom dijalogu sa ostalim veroispovestima i kulturama. Saobrazan njemu i istoznačan sa njim jeste i termin „pravoslavna vaseljena”.

Ovih dana se u javnosti govori kako sudovi u Hrvatskoj svojim presudama pokušavaju da preotmu imovinu Srpske Pravoslavne Crkve. Nije li to samo probni balon, ne priprema li se pravni postupak po kome bi hrvatska država preotimala pravoslavne crkve i manastire u Hrvatskoj? Ne treba smetnuti s uma da je u Hrvatsku došao iz Bugarske samozvani „hrvatski pravoslavni arhiepiskop” Aleksandar Radoev Ivanov, koga su prigrlili ekstremni hrvatski krugovi. Nije li to znak da je njemu, ukoliko se za to stvore povoljne prilike, namenjena važna uloga? Da li se nekakav sličan razvoj događaja i „program delovanja” priprema i za Kosovo i Metohiju?

Na ovo pitanje Vas je verovatno podstakla nedavna presuda Trgovačkog suda u Zagrebu po kojoj je tamošnja srpska crkvena opština izgubila spor za nadoknadu štete za zgradu Mitropolije zagrebačko-ljubljanske u samom centru grada, miniranu i skoro srušenu. S obzirom na to da Crkva nije davala službeno obaveštenje o tom predmetu, u našoj javnosti se oko toga podigla bura. Objasniću o čemu se radi, a potom prokomentarisati medijske reakcije.
Mlađi o svemu ovome ne znaju ništa, a trebalo bi da znaju. Daleko iza linijâ sukoba, iza fronta, na području bez ikakvih oružanih borbi, kako rekoh, u centru Zagreba, – gde su goloruke i mirne sugrađane Srbe, bez obzira na uzrast, kao i u vreme zloglasne NDH, iz kuća izvodili na mučenje ili, štaviše, na streljanje, – dana 11. aprila 1992. godine, u 22:45, minirana je palata Mitropolije u centru Zagreba. Šteta je bila ogromna. Prvi sprat se urušio i uništio sve u prizemlju, dobrim delom i veoma dragocenu muzejsku postavku i bogatu biblioteku sa retkim izdanjima, koje su se, uz rezidencijalni deo, u palati nalazile. Kada je rat završen, mudri starac, blaženog spomena mitropolit zagrebačko-ljubljanski Jovan, znajući za praksu koju je država, u drugim slučajevima, po pravilu primenjivala snoseći troškove za obnovu nepokretnosti uništenih u ratu i vodeći se načelom potpune pravičnosti, pokrenuo je proces za nadoknadu štete od onih koji su i porušili ovu palatu iz 1886. godine, delo nemačkog arhitekte Krune Vajdmana. Srpska Pravoslavna Crkva je, posle višegodišnjeg suđenja, izgubila ovu parnicu, pretrpevši dvostruku štetu i nepravdu: rezidencija mitropolita zagrebačkih, sa muzejskom postavkom i bibliotekom, minama je srušena, šteta nije nadoknađena, a presuđeno je da Srpska Crkva mora da nadoknadi državi sudske troškove u iznosu od sto hiljada evra. Pravda, nema šta! U međuvremenu je naša Crkva izdvojila ogromna sredstva i, kao dobar domaćin, do najmanjeg detalja obnovila svoju palatu, koja je i danas reprezentativni ukras Zagreba.
Vest da je naša Crkva izgubila parnicu i da treba da plati državi sudske troškove nisu objavili glavni hrvatski mediji (izgleda da kod njih ipak postoji izvesna etika i osećaj za sramotu) nego je prvi u javnost izišao jedan drugorazredni zagrebački sajt. Gotovo istog časa su vest prenela beogradska glasila, od kojih je poznata grupa autošovinističkih i crkvoboračkih medijskih platformi trijumfalno objavila da je „Crkva bankrotirala”. Jedan pak sajt – koji je, po svemu, strukturni deo antisrpskog medijskog korpusa, ali to prikriva rečju Srbin u imenu – lio je krokodilske suze i pogano koristio ovu nepravednu sudsku presudu da pojača nebivalu kampanju koja se vodi protiv Njegove Svetosti Patrijarha srpskog g. Porfirija.

I eto, pitam i sebe i Vas: ko pravi veću štetu srpskom narodu? Na koga treba usmeriti svu pažnju? Čiji pagubni uticaj treba sprečavati i sprečiti? Da li glavni problem predstavlja izvesna bugarska skitnica, čovek koji je presrećan kada ga za krov nad glavom i tanjir štrukli „prigrle” srbofobi i ustašoidi, ili izrod, biološki Srbin, koji sa beogradskih tv-ekrana i preko interneta psuje majku, sestru, Crkvu, bradu i krst duhovnom vođi milionâ pravoslavnih Srba.
Nezvanom gostu iz Bugarske ne želim nikakvo zlo, ali mislim da bi mu duhovno koristilo da se upozna sa „žitijem” i sudbinom Germogena, lažnog poglavara lažne Pavelićeve Crkve iz vremena Drugog svetskog rata. Ako to učini, ima izgleda da shvati da je za njega najbolje da odgurne tanjir vrućih zagrebačkih štrukli i da se zauvek rastane sa onima koji su ga „prigrlili”. Ima u Bugarskoj dovoljno čestitih poslova (okopavanje paprike i drugo), ali da se i onde pazi. Jer, zna se: „Kurica ne ptica, Bolgariя – ne zagranica.”
Što se tiče položaja naše Crkve i srpskog naroda na Kosovu i u Metohiji, posebno dok zapadne sile drže na vlasti Kurtija, mogu samo da se poslužim stihovima starca Milije:
„Kud gođ Marko zemlju pohodio,
ničemu se nije začudio.”
Neposredno posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma, o čemu je „Pečat“ pisao, inoverci, muslimani, pokušavali su da u Bosni i Hercegovini stvore zasebnu „Pravoslavnu Crkvu” za tamošnje Srbe. Očigledno je da se od takvih pokušaja nije odustalo. Danas, na društvenim mrežama moguće je naići na priloge gde muslimanski verski službenici „brane“ čistotu Pravoslavlja (sic!), Svetoga Savu nazivaju sektašem, a Srpsku Pravoslavnu Crkvu sektaškom. Je li Vam skrenuta pažnja na ovakve primere?
Znam za različite ekstremističke izjave jednog broja verskih službenika Islamske zajednice Bosne i Hercegovine. Utisak je, ne samo moj, da nije reč o improvizaciji, o pojedincima, o hodžama-ekstremistima, nego o izazivanju smutnje, nespokojstva i nesigurnosti kod pravoslavnih Srba, posebno tamo gde su u manjini, na području Federacije Bosne i Hercegovine, gde je živo sećanje na srpska stradanja u Drugom svetskom ratu, na Pavelićevo cvieće hrvatskog naroda, na Handžar-diviziju…

Katkad stičem utisak da oni ne mare ni za život svog naroda i svojih vernika i da su spremni da ih žrtvuju za neostvarivi projekat prve „čisto islamske” države u Evropi, što su više puta pokazali tokom nesrećnog rata. Znam da obični ljudi, muslimani, kao i svi ostali, brinu brigu o svakodnevnom životu, poslu, školovanju dece, zdravlju. I njih brinu i uznemiravaju ovakve izjave. Stoga je naš Patrijarh potpuno u pravu kad opominje da ni sveštenici ni naš narod ne treba da odgovaraju na provokacije fanatikâ i ekstremistâ i što apeluje na verske vođe u Sarajevu, na reis-ul-ulemu i na nadbiskupa sarajevskog, da zajedno učinimo sve za mir i međusobno razumevanje svih u Republici Srpskoj i u čitavoj Bosni i Hercegovini.
Mada je jedan od osnivača Međureligijskog veća Bosne i Hercegovine, koje treba da služi pomirenju među narodima, Srpska Pravoslavna Crkva je odlučila da zamrzne svoje učešće u njegovom radu zbog potpuno ignorantskog, zlonamernog, često i klevetničkog odnosa prema njenim stavovima i potrebama. Uputili smo tim povodom zvaničan sinodski dopis, ali je on ostao bez ikakvog odgovora. Veće je nastavilo rad kao da je u punom sastavu. Nažalost, u tome ima podršku Evropske unije. O tempora, o mores!
Različite okolnosti o kojima danas, pored ostalog, razgovaramo, opisao je, kratko i jasno, najveći srpski pesnik Njegoš rečima: „Ne bojim se vražijega kota, neka ga je ka na gori lista, no se bojim od zla domaćega!” Ako znamo da i u Beogradu, pa, nažalost, i u Novom Sadu, ima političkih stranaka i „socijalnih grupa”, kako bi ih imenovao veliki ruski mislilac Aleksandar Zinovjev, kojima smeta postojanje Republike Srpske, kao što ima i „Srba” koji se ponose time što preziru srpski narod, posebno onaj zapadno od Drine, čemu smo prethodnih dana bili svedoci, ne možemo se čuditi ni onom hodži iz tradicionalno ustaškog Kozarca. Lično, dugi niz godina bio sam učesnik međunarodnog pravoslavno-muslimanskog dijaloga, imam bliske prijatelje među muslimanima u Srbiji, jedan zid Vladičanskog dvora u Novom Sadu krasi slika na kojoj je prikazan manastir Mileševa, slika koju je slikao jedan meni dragi musliman iz Prijepolja, a koju mi je poklonio jedan drugi dragi musliman iz Prijepolja, tako da svesno i po savesti tvrdim da postoje i drugačije – po meni kudikamo autentičnije – interpretacije Korana nego što su to one koje zastupaju bivši reis Cerić i njegov naslednik reis Kavazović ili neki imam iz Kozarca.

Složene svetske prilike i oštro sukobljeni interesi velikih sila čine veoma teškim sadašnji položaj i uopšte ukupnu nacionalnu situaciju srpskog naroda. Čini li Crkva sve što je u njenoj moći i domašaju da ublaži osećanje egzistencijalne ugroženosti i istorijske usamljenosti srpskog naroda? Vama verovatno nisu nepoznata kritička mišljenja koja pominju da „SPC nije u dovoljnoj meri angažovana i nije koliko bi bilo od naroda željeno prisutna u stradanjima svog vernog naroda“! To se, naravno, posebno odnosi na područje KiM, ali i na druge delove nekadašnje nam zajedničke zemlje.

Govorili smo pre koju godinu da smo uvek „na liniji vatre”. Tako i živimo. Ne primećujem da kao narod imamo osećanje egzistencijalne ugroženosti i istorijske usamljenosti. A nema ni razloga za to. U realnom životu gotovo da nema dana, a da se sa neke od značajnih svetskih govornica ne izgovore pohvalne reči o Srbiji i o srpskom narodu. Čak i iz zapadnog sveta stigne povremeno snimak iz nekog parlamenta ili sa nekog foruma kako neki, makar i usamljeni, narodni zastupnik ili političar govori o pravdoljubivosti, ponosu i otporu srpskog naroda. Nezavisno od tajnih društava (Trilaterala i slično), često gubimo iz vida da je to što su zapadne države potpuno podlegle američkom, odnosno anglosaksonskom imperijalizmu, istorijski uslovljeno, na određeni način logično. Naprimer, nekad moćna Nemačka je poražena u ratu i okupirana, i sve do danas je okupirana. U operaciji Overlord („Vrhovni gospodar”) – kako je, ne slučajno, glasilo šifrovano ime bitke za Normandiju – za slobodu Francuske život je dalo više od dvadeset hiljada američkih mladića, jedanaest hiljada Britanaca, oko pet hiljada Australijanaca, a toliko i Kanađana, dok je broj ranjenih bio desetostruko veći. I u invaziji na Italiju Anglosaksonci su imali značajne gubitke. I danas, dakle, zapadnoevropske države znaju da tu hipoteku ne mogu nikada isplatiti. Znaju i ko je overlord, dok njihove političke elite u tome ne vide problem nego slušaju i izvršavaju.
Mi smo za svoju slobodu u Drugom svetskom ratu sami prolivali krv, i to u dve vojske, a, nažalost, i jedni protiv drugih. U oslobađanju od nacista pomogla nam je Crvena armija. Bez nje i žrtava iz njenih redova pitanje je kad i kako bismo dočekali slobodu koja je ubrzo ustupila mesto novom ropstvu, fizičkom i duhovnom.
Kritička mišljenja na koja se odnosi Vaše pitanje potiču mahom od neformalnih grupa koje se, s mene pa na uštap, sastaju u beogradskim „salonima”, a krštavaju se imenima kao što su „Odbor za zaštitu” ovoga ili onoga i njemu slična. Ni najmanje ne želim da osporim njihovo rodoljublje, kao ni njihova zavidna akademska, naučna, intelektualna i stručna zvanja i znanja. Kao pojedinci, oni ostavljaju utisak pristojnih ljudi, ali kao grupa, zbog svog vođstva ili zbog nečeg drugog, oni imaju problem koji se pokazao i pred protekle parlamentarne izbore i posle njih, kada je pokret „Srbija protiv nasilja” (?) postao protagonista vandalskog nasilja u Beogradu. Čeznu, vidi se, za političkim uticajem, za vlašću pošto-poto, pozivajući se, naravno, isključivo na patriotske razloge, ali nikako da se snađu na političkoj areni. Ili prezaju da ih narod neće prepoznati kao zaista verodostojne ili im neka nevidljiva ruka, mesec dana pred izbore, uskrati željeni uspeh. Stoga oni, koliko uporno toliko i bezuspešno, nastoje da za svoje političke ideje i projekte bukvalno upregnu Srpsku Pravoslavnu Crkvu, patrijarha, vladike, sveštenike… Oni bi da daju program, strategiju i taktiku, a Crkva poslušno da izvršava. Kada shvate da su njihove želje neostvarive, dure se, a nedavno, u besu, skoro da su prešli svaku meru. Njegovu Svetost Patrijarha – koji se u ime Crkve bukvalno prvi, dok oni nisu ni shvatili šta se dešava, odlučno oglasio protiv francusko-nemačkog koncepta za rešavanje kosovsko-
-metohijskog problema – prozivali su neprestano da on i Crkva ćute o tom predlogu, opasnom i rizičnom, čak katastrofalnom sa srpskog stanovišta.
Kada je naša Crkva ponovila svoj stav, metnuli su ih pred kamere i mikrofone domaće CCN-medijske grupe, gde su neprestano ponavljali svoju mantru. Naravno, i druge političke grupacije – lažni Evropejci, lažne demokrate, lažni ekolozi, lažni zaštitnici ljudskih prava, posebno lažni zaštitnici ženskih prava – svi imaju „kritičko mišljenje” o Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi. Njihov ljudski moral i intelektualni nivo „sublimirao” je pomenuti psovač na jednom od CNN-medija. Svi oni uporno pokušavaju da Crkvu upregnu u svoja kola, a kada bi im se pružila prilika, verovatno ne bi bili nimalo drugačiji od svojih ideoloških prethodnika. Ne zaboravimo: srpski komunisti su pobili dvesta trinaest pravoslavnih sveštenika, a hrvatske ustaše četrdesetoricu manje. Treba dodati i posleratne žrtve „diktature proletarijata”.
Po pitanju kritičkog mišljenja valja mi pogledati i u „svoje dvorište”. Već sam, protekle godine, govorio o tome koliko je zapanjujuće da i pojedini sveštenici, različitog ranga i čina, na svoju ruku javno zastupaju ideološki različite, a politički nerealne projekte i agende, za koje bi da založe Crkvu kao kaparu, pa ako propadne projekat, neka ceh plaćaju i Crkva i njena spasiteljska misija. Poštenja radi i istine radi valja reći i to da znatan broj „lojalnih intelektualaca” iz krugova pristalicâ ili pak simpatizerâ vladajuće politike i ideologâ proklamovanog, ali ne i dosledno sprovođenog vrednosnog sistema, pokazuje istu ili sličnu tendenciju upotrebe, odnosno zloupotrebe Srpske Pravoslavne Crkve.
Takvi su i inspirisali Lenjina da smisli termin korisni idioti. Ponoviću ono što pojedinci, s obzirom na to da ne veruju u Boga, ne mogu razumeti, makar dok im Bog ne otvori um: kao Telo Hristovo, Crkva ne može biti zalog bilo kakve socijalne ideje, bilo kakvog političkog projekta, pa, u krajnjem slučaju, ni garant ili žirant postojanja države po svaku cenu. Zbog čega je to tako? Zbog toga što postojanje i misija Crkve nisu vezani za bilo kakav politički, pa ni državni okvir, tako da ona ostaje uvek i zauvek uz ljude, uz narod, vršeći svoju misiju. Njen horizont je sotiriološki, vezan za spasenje ljudskog roda u Hristu Isusu. Ima li za to boljeg primera od naše crkvene i narodne povesti? Ima li boljeg primera za to od vekovnog mesta Crkve u životu srpskog naroda na Kosovu i Metohiji? Pri odlučivanju se Crkva drži duhovnog orijentira i sagledava kakve sve okolnosti mogu biti u budućim vremenima, uzimajući u obzir sve opcije. Naposletku, Crkva sve procese mora da posmatra u kategorijama večnosti, u kategorijama istorije spasenja roda ljudskog, a ne u kategorijama međunarodne politike i geostrateških interesa, nikako pak ne u kategorijama ko zna gde pisanih „agendi” koje lako mogu da okrenu Srbe protiv Srba.
Završiću upućujući dva pitanja onima koji tvrde da naša Crkva nije „u dovoljnoj meri angažovana” i nije „dovoljno prisutna u stradanjima svog vernog naroda”. Prvo pitanje: ko danas najviše strada na Kosovu i Metohiji boreći se za vekovne svetinje i za opstanak srpskog naroda? Srpska Crkva ili neko drugi? Drugo pitanje: kada je i koji beogradski nosilac „kritičkog mišljenja” o Srpskoj Crkvi poslednji put bio – ako je ikad i bio – na Kosovu ili u Metohiji? Da li zna u kakvom okruženju i getu žive sveštenici u tamošnjim gradovima i selima, „očišćenim” od Srba, ili monahinje u Deviču, u Drenici? Zašto su za Kurtija, ma šta da im je motiv, a protiv Crkve svojih predaka i potomaka, pa i svoje sopstvene?
U srpskom društvu se povampirio lik sreskog špijuna Alekse Žunića

Naša Crkva se već dugo zalaže za bolji odnos države prema verskoj nastavi. Čak je i patrijarh Porfirije izjavio: „Osećam da je potrebno uložiti još mnogo truda i napora kako bi verska nastava bila adekvatno unapređena, a za to su nam potrebni pomoć i dobra volja svih.” Čini se da nadležne institucije za ovo ne haju i ne odazivaju se ovim predlozima. Kako biste ocenili i kako komentarišete status veronauke u Srbiji danas?

Najpre treba podsetiti na činjenicu da je konfesionalna verska nastava, koja je zastupljena u našim školama, najrasprostranjeniji oblik verske nastave u Evropi. Njeno organizovanje i ostvarivanje pretpostavlja visok stepen saradnje države i Crkve, tojest relevantnih državnih institucija i tradicionalnih Crkava i verskih zajednica. Verska nastava, dakle, ne samo da ne ukida načelo sekularnosti države već, naprotiv, predstavlja nepogrešivi pokazatelj stvarnog stepena demokratičnosti društva.
Naše prilike, nažalost, svedoče da je status verske nastave danas mnogo teži nego pre gotovo četvrt veka, kada je ona vraćena u naš obrazovno-vaspitni sistem. Verska nastava je, zahvaljujući netransparentnim i nezakonitim akcijama Ministarstva prosvete, izgubila status redovnog izbornog predmeta i svedena na jedva tolerisani, u suštini neželjeni status „nastavnog programa” van redovne nastave, ukinuta je obaveznost njenog predstavljana roditeljima i učenicima, ukinuta je mogućnost transparentnog izbora verske nastave, kao i prava da se u toku jednog obrazovnog ciklusa izbor promeni. Nažalost, nisu retki slučajevi da učenici, uprkos njihovom izboru verske nastave, budu prebačeni na građansko vaspitanje (gluplji naziv za alternativni predmet nije moguć, a nije tajna ko ga je izmislio).
Uporedo sa tim, neprestano se, na različite načine, sve do ovoga časa, opstruiše rad Komisije Vlade Republike Srbije za Versku nastavu u školama, tela koje je nadležno za nastavne kurikulume, udžbenike i pomoćna nastavna sredstva, ali i za sva druga pitanja u vezi sa Verskom nastavom, čiji sam i prvi i drugi („reizabrani”) predsednik, ali čiju sednicu niti zakazujem niti imam nameru da zakažem dok Vlada Srbije ne prestane da se ponaša kao neposredna naslednica titovske „Verske komisije”. Umesto da danas, posle dve decenije, ulažemo zajedničke napore da se prestane sa diskriminacijom veronauke i reši radno-pravni status veroučiteljâ, pitanja koje je posle vraćanja verske nastave u naše škole ostalo otvoreno, mi smo u situaciji da se ponovo borimo za elementarno pravo roditeljâ i đakâ na izbor verske nastave. U situaciji smo da je u Srbiji đacima pravoslavne vere uskraćena mogućnost korišćenja udžbenikâ na časovima veronauke koje je Crkva pripremila u skladu sa svojom zakonskom obavezom, istih onih udžbenika pravoslavne veronauke koje već godinama koriste njihovi vršnjaci, pravoslavni Srpčići, u Republici Hrvatskoj. Istovremeno se putem kvazinaučnih izmišljotina, kroz udžbenike biologije i sociologije, čije su sadržaje odobrili (u čije ime?) nadležni državni organi, đacima otvoreno i zvanično plasira ideologija i praksa homoseksualnosti i transrodnosti. To je prava slika stanja vapijuće diskriminacije u koje je danas dovedena verska nastava, a svu odgovornost za to nose i snose Ministarstvo prosvete i ostale nadležne državne institucije, kao i pojedinci koji se, kako ste tačno primetili, oglušuju na apele za saradnju koje su više puta javno uputili Patrijarh srpski Porfirije i svi čelnici tradicionalnih Crkava i verskih zajednica u Srbiji.
S obzirom na sve otvorenije i sve brutalnije pritiske ideologije homoseksualizma i transrodnosti, kojima su izloženi gotovo svi obrazovni sistemi u takozvanom zapadnom svetu, a koji se nameću iz globalističkih centara moći, uvereni smo da će u budućnosti status konfesionalne verske nastave u prosvetnom sistemu biti direktan pokazatelj spremnosti naše države da vodi samostalnu obrazovno-vaspitnu politiku umesto da bude poslušni „izvođač radova” za račun dekadentne, perverzne i antihrišćanske globalističke „elite”. Podsećam: Srbiju od nestanka neće spasti desetak ili dvadesetak novih tenkova i helikoptera, inače sa državnog razloga itekako potrebnih, ali će je spasti vera, kultura i tradicija, taj nezaobilazni sveti identitetski triptih.
U vezi sa tim, dužnost mi je da vaše čitaoce podsetim na činjenicu da je 2018. godine Nacionalni prosvetni savet Republike Srbije, izmenama i dopunama krovnog zakona iz oblasti obrazovanja, derogiran tako da su mu oduzete ingerencije nad nastavnim kurikulumima. Drugim rečima, obrazovno-vaspitna politika, koja treba da je politika dugoročnih odluka i da predstavlja strateški resurs jedne države, predata je u nadležnost kabineta trenutnog ministra prosvete, često pogrešnog čoveka na pogrešnom mestu i u pogrešno vreme. Nova uloga i stvarni značaj Nacionalnog prosvetnog saveta Republike Srbije posvedočeni su letos, kada je ovaj organ, mesec dana posle zvaničnog uvođenja u škole programa Vrednosti i vrline, pitan za mišljenje o njemu, o programu kojim se, posle zločina u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar”, sigurno najveće tragedije u našoj novijoj istoriji, sprovodi strateški zaokret i školi vraća vaspitna uloga. Naposletku, još dva gorka pitanja vladi Srbije: koga su pitali da li, pored postojeće veronauke i alternativnog predmeta, treba uvoditi „neevropski” predmet Vrednosti i vrline (vrednosti i vrline kao pojmovi, naročito vrline, ne postoje u EU-
-agendi), a posebno, koga su pitali za saglasnost – ili bar za mišljenje – o svojoj odluci da taj predmet mogu da predaju nastavnici raznih struka, a da je samo teolozima zabranjeno da ga predaju? O tempora, o mores!

Tema koja je izuzetno uznemirujuća, zapravo nedopustiva, jeste poodmaklo i podmuklo – a u nekim sredinama, pa i u izvesnim državnim institucijama, navodno „činjenično dokumentovano” – licitiranje brojem jasenovačkih žrtava. Čini se da se naša Crkva još uvek nije dovoljno energično i punim autoritetom oglasila ovim povodom.

Hvala Vam što ste tačno i precizno imenovali problem. Uzaludan bi bio revizionizam sa Kaptola i sa nekih drugih adresa u Hrvatskoj da mu nije stigla podrška od ljudi kojima platu i sve životne troškove pokrivaju građani Srbije. Ukoliko ova apologija za Maksa Luburića i ostale ustaške zločince ne bude hitno zaustavljena, to će biti ogroman udarac srpskom narodu u celini, a Srbija kao država biće označena kao nesumnjivi sponzor i pokrovitelj revizionizma na štetu istorijske istine i sopstvenog naroda. U tom slučaju dobili bismo paklenu inverziju – revizionisti „svih zemalja” bili bi proglašeni za svesne i savesne borce protiv navodnog srpskog revizionizma, propagande i „mitomanije”. Jasenovački i drugi NDH-dželati bili bi delimično amnestirani, ako ne i rehabilitovani, a njihove žrtve ponovo mučene i posmrtno po drugi put ubijene. Kakva orvelovska zamena tezâ – istina je laž, a laž je istina! U tom smislu, ponoviću rečenicu i pitanje iz Saopštenja koje je Sveti Sinod nedavno objavio povodom visokofrekventnog pojavljivanja nosilaca revizionističkih laži u medijima: „Podsećamo na jednostavnu konstataciju da onaj ko kontroliše sadašnjost kontroliše i prošlost, dok onaj ko kontroliše prošlost kontroliše i budućnost, te najodgovornijim činiocima postavljamo pitanje: ko zaista u savremenoj Srbiji kontroliše sadašnjost?”
Pojedinci među poricateljima istorijske istine da je nad srpskim pravoslavnim narodom u NDH, kao i nad našom braćom Jevrejima i Ciganima, počinjen genocid, mada nemaju nikakve kvalifikacije za bavljenje ovom temom, otvoreno i besramno vređaju i omalovažavaju mnoge današnje istoričare, kao i njihove preteče i učitelje, sada pokojne istraživače i naučnike koji su utvrđivali i, koliko je to uopšte moguće, utvrdili istinu o ustaškom arhizločinu, o dželatima kod kojih nije bilo milosti ni za nepoćudne Hrvate i Slovence.
Pomenimo samo neka od svedočenja koja govore o čudovišnim zločinima u Jasenovcu, ali i na celom području takozvane NDH. U Zapisnik Anketne komisije Zemaljske komisije Hrvatske, Hrvat Milan Duzemlić iz Drenovog Boka, nekadašnji opštinski beležnik u Jasenovcu, dao je, 18. maja 1945. godine, sledeću izjavu: „Do dana mog hapšenja i sprovođenja u logor, do 21. decembara 1943, prijavljeno nam je 900.000 ubijenih u logoru.” SS- general Ernst Fik izveštava, 15. marta 1944. godine, svog pretpostavljenog, Hajnriha Himlera, da je u logorima u NDH poklano do 700.000 ljudi… Krajem 1944. nemački opunomoćeni general u Hrvatskoj Edmund Glajze (Glez) fon Horstenau piše o 750.000 pobijenih Srba… Herman Nojbaher, specijalni nemački izaslanik za Balkan u Drugom svetskom ratu, zapisao je: „Kad ustaške vođe pričaju o tome da su zaklali milion pravoslavnih Srba, – uključujući bebe, decu, žene i starce, – to je onda, po meni, preterivanje i samohvalisanje. Na osnovu izveštaja koji su stigli do mene, procenjujem da broj nevinih, nenaoružanih, zaklanih Srba iznosi oko 750 hiljada.” Ko može tvrditi da su ove nacističke glavešine skupljale podatke od Srba, bilo četnikâ bilo partizanâ, i tako postale žrtve „srbočetničke” i „srbokomunističke” promidžbe iliti propagande? Dalje, ko može tvrditi da je Viktor Novak, pisac dragocene knjige Magnum crimen (Veliki zločin), Hrvat po narodnosti, a slobodni zidar po uverenjima, bio u službi srpskog revizionizma, propagande, mitomanije i svih ostalih idejnih nepodopština? Ili ko može tvrditi da su istaknuti Ravnogorci, Hrvati po narodnosti, Zvonko Vučković, jedan od najznačajnijih četničkih komandanata, i Đuro Vilović, bivši katolički sveštenik koji je, zgrožen ustaškim zločinima i sablažnjen držanjem velikog broja svojih kolega katoličkih sveštenika i monaha, prešao u Pravoslavlje i postao član Dražinog štaba na Ravnoj Gori?
Pavelićevim, Artukovićevim, Luburićevim i – o užasa! – sadašnjim beogradskim fiškalima ustaških monstruma to nisu argumenti. Oni, demonski cinično i prepredeno, zahtevaju da se, posle osam decenija ne samo zataškavanja nego i zabrane govora o Jasenovcu i o stotinama masovnih stratišta Srba u takozvanoj NDH, posle betoniranja, poravnavanja i miniranja masovnih grobnica i logorskih kompleksa, posle konfiskacije matičnih knjiga Srpske Pravoslavne Crkve, pristupi poimeničnom prebrojavanju (!) pobijenih. Prihvatanje takve ideje bilo bi izraz krajnje i bezumne naivnosti. Područje koncentracionog logora smrti Jasenovac tek je 1964. godine dobilo status spomen-područja. Ali ni posle toga se nije smelo govoriti ko su bili zločinci, a ko žrtve. Ne treba dozvoliti da se to ponovi, a pogotovu da žrtve i zločinci zamene mesta u sećanju i u istoriografiji, što je ideja i cilj današnjih revizionista.
Uz to srpsko društvo – a pogotovu Srpska Pravoslavna Crkva – ima svetu dužnost da narod vaspitava u kulturi liturgijskog, molitvenog pamćenja svetih mučenika za Hrista i svih postradalih od ruku ustaških krvnika, a nikako da vascelom hrvatskom narodu, sa kojim smo isprepletani i vezani na ovom komadu zemlje, ipso facto pripiše grehe prethodnih pokoljenja, i da tako i sami budemo otrovani mržnjom i osvetoljubivošću. Moramo govoriti i pisati istinu o masovnim zločinima u NDH, inspirisanim genocidnom idejom i ideologijom, moliti se svetim jasenovačkim mučenicima, a čuvati sebe i sve svoje od mržnje i osvete kao velikog greha.
Na kraju našeg razgovora želim da Vama lično, uredništvu i čitaocima Pečata i svoj našoj braći po veri čestitam praznik Rođenja Spasitelja sveta, Gospoda Isusa Hrista, i Novu godinu dobrote Gospodnje, uz sveradosni božićni pozdrav: Mir Božji, Hristos se rodi!

Izvor: Pečat