У име државе: Како је УДБА убијала Србе у свијету
1 min read
Документ Службе државне безбедности Србије / Поручник Бора Благојевић убијен 8. марта 1975.
У децембру 1971. године појавио се један крајње занимљив документ Републичког секретаријата унутрашњих послова Србије, односно Службе државне безбедности. Под ознаком строго поверљиво – искључиво за личну информацију, на 72 стране дата исцрпна анализа „Непријатељска активност српских и албанских имигрантских организација на Западу усмерена према нашим грађанима на привременом раду у иностранству“.
Ова информација, упућена на три стотине адреса, највишим савезним и републичким функционерима, шефовима Службе безбедности и оперативцима објашњава настанак и састав политичке организације на Западу, њихова програмска начела и непосредне активности, са именима свих чланова и њихових симпатизера.
На први поглед ништа необично. Свака држава има право да се брани од оних који подривају њену стабилност и безбедност, без обзира на идеолошка и политичка опредељења. Оно што боде очи у овом документу је закључак у уводном делу који открива селективан однос ондашње државе према емиграцији. У закључку се каже: „Без обзира на каснија бројна емигрирања, стоји чињеница да су српска и албанска емиграција, која потиче из редова квислинга и сарадника окупатора, чиниле и данас чине основу непријатељског деловања емиграције према земљи.“
УСТАШКА емиграција, и то у време када у Хрватској буја Масовни национални покрет, такозвани Маспок, само се овлаш и спорадично спомиње:
„Павелић и влада НДХ, управни апарат и војне јединице усташа и домобрана и велики број цивилних лица, који су побегли у Аустрију а затим, током 1945-1946. године, у Италију и друге европске земље. Усташе и домобрани нису остали у војним формацијама, али су смештени у логорима Пермо и Модена у Италији заједно са цивилима.“
Ове две реченице и ништа више, али довољно да побуди сумњу да се ова информација није баш случајно појавила. По свему судећи, она је требало да послужи као оправдање за крваве обрачуне са српском политичком емиграцијом, који су се дешавали тих година.
Наиме, у то време, на десетине српских политичких емиграната пале су као жртве југословенске послератне праксе државног тероризма. Широм Европе, у САД и у Канади, ликвидирани су виђени и угледни српски емигранти.
Сведочење патријарха Германа
Непосредно пред смрт патријарх Герман је оставио своје сведочење о деловању Удбе на северноамеричком континенту: „Године 1951. био сам, са црквеном делегацијом, у посети америчко-канадској епархији. Утисак, и то веома мучан, који сам са тог дугог путовања понео, јесте огроман страх од Удбе у коме су ти људи живели. Ми смо мислили да код њих није као код нас! Све људско било је срушено, уништено, застрашено…“
У домаћим медијима то је објашњавано као међусобни обрачун због политичких несугласица и престижа. Нажалост, ни данас, пола века касније, није решен ниједан од ових многобројних случајева физичких ликвидација. А списак убијених је подужи: Андрија Лончарић, Бора Благојевић, Ратко Обрадовић, Јаков Љотић, Сава Чубриловић, Миодраг Бошковић, Урош Милићевић, Драгиша Кашиковић, Богдан Мамула, др Михаило Наумовић, Борислав Васиљевић, Раде Панић, Душан Седлар, Јово Царичић…
Непобитна је чињеница да ове акције тајне полиције почињу тек после Ранковићевог пада и реорганизације и федерализације Удбе. Тек тада започела је серија убистава српских политичких емиграната, прво у Европи, а потом и у САД и Канади.
Прва жртва био је Ратко Обрадовић, писац, новинар и уредник „Искре“. Некадашњи блиски сарадник Димитрија Љотића убијен је у свом стану у Минхену, 17. априла 1967. године. Дакле, након непуних девет месеци од Ранковићевог политичког пада, и непуна два месеца од „светосавске бакљаде“ у САД и Канади.
Потом је ликвидиран Андрија Лончарић, бивши официр за везу између Драже Михаиловића и избегличке владе у Лондону. Оснивач и „мозак“ СОПО. Он је убијен секиром у свом стану у Паризу, 6. марта 1969. године.
Потом је 15. децембра 1969. у Шведској ликвидиран Сава Чубриловић. Он је био дописник „Српске борбе“, органа Српског културног клуба „Свети Сава“ из Чикага, који је основао и на чијем се челу налазио професор Слободан Драшковић.
Уследила је ликвидација Јакова Љотића, рођеног брата вође ЈНП „Збор“ Димитрија Љотића. Љотић је убијен 8. јула 1974. године у свом стану у Минхену. Затим је усмрћен поручник Бора Благојевић, некадашњи командир Штабне чете Дринске дивизије КЈВуО ђенерала Драже Михаиловића. Благојевића је убица сачекао испред улаза у његов стан у Бриселу, 8. марта 1975.
На дан оснивања југословенске тајне полиције 13. маја 1976, у Бриселу је уморен осамдесеттрогодишњи Петар Валић, новинар и уредник емигрантског листа „Васкрс Србије“. Валић је за време Другог светског рата уређивао „Видовдан“, гласило Шумадијске групе корпуса, као и „Опленац“, лист Горске гарде пуковника Николе Калабића.
Књижевник и публициста Радован Калабић о овим ликвидацијама пише: „У свом хотелу у Бриселу убијен је 6. августа 1976. године Миодраг Бошковић, председник удружења ‘Привредник’ и некадашњи припадник покрета ђенерала Драже Михаиловића. Заједно са Бошковићем убијен је његов син, као и студент Урош Милићевић.
„Предратни капетан Душан Седлар, председник Српске народне одбране за Западну Немачку и уредник ‘Белог орла’ изрешетан је 16. априла 1980. године. Наручене убице испалиле су из пиштоља са пригушивачима више хитаца у Седлара. Ова ликвидација угледног српског политичког емигранта изведена је у преподневним сатима и наочиглед бројних пролазника. Само 19 дана делило је Седларово смакнуће од званичне објаве Брозове смрти.“
Али тајна политичка полиција наставља да сеје смрт по Европи и после Брозове смрти. Шездесеттрогодишњи Јован Царичић убијен је у дворишту своје породичне куће у Бечу, у ноћи између 23. и 24. децембра 1981. године. Царичић је својевремено био лични возач ђенерала Драже Михаиловића, а у емиграцији и председник Слободне српске православне општине у Бечу.
Царичић и Седлар били су, уједно, и присталице владике Дионисија из САД.
Немачка, француска, белгијска и шведска полиција ни до данас нису расветлиле ниједан случај убиства српских политичких емиграната, углавном породичних људи у старијој животној доби. Ове жртве не само да нису долазиле у сукоб са законом, већ је међу њима било угледних писаца, новинара и уредника емигрантских листова.
Сигурност у Европи пружале су им само још традиционално неутрална Швајцарска и Италија.
Преко Атлантика ствари су, међутим, стајале другачије него у Алпима и преко Ламанша – бележи Радован Калабић у књизи „Српска емиграција – прилози за историју српског исељеништва“. У ноћи између 18. и 19. јуна 1977. године у Чикагу су, у седишту Српске народне одбране за САД, измасакрирани Драгиша Кашиковић, уредник „Слободе“, и његова поћерка Иванка Милошевић. Несрећна деветогодишња девојчица највероватније је страдала само због тога што је препознала убицу, или више њих. Или онога који је у касне ноћне сате довео Брозове џелате пред врата СНО за САД, и на чији позив је Кашиковић отворио врата.
Кашиковић је био стваралачки џин српске политичке емиграције у Америци и њен прави интелектуални принц у борби против титоизма. Био је писац, афористичар и преводилац, новинар и уредник „Слободе“. Одлично је говорио енглески, француски и немачки језик. Био је покретач књижевног листа „Данас“ и сатиричног „Чичка“. Објавио је више књига, међу којима и антологијску збирку афоризама „Партија те тужи – партија ти суди“. Као пионир српске политичке сатире после Другог рата Кашиковић је ову књигу објавио две године пред смрт, послуживши се необичним каналима како би део њеног тиража доспео и у Југославију.
Уједно, он је био једини члан организације СОПО који је осуђен за учешће у подметању експлозива испред југословенских дипломатско-конзуларних представништава у САД и Канади. Наиме, Драгишини отисци прстију пронађени су на ковертама писама која је он упутио свим конгресменима у САД одмах после 27. јануара 1967. У тим писмима Кашиковић је највишим представницима америчког политичког живота скретао пажњу на деловање југословенске Удбе према српским емигрантима.
Убиство Драгише Кашиковића, који је у једном свом афоризму навео да се „код нас за законе брину криминалци“, означило је „сезону лова“ на најистакнутије представнике српске политичке емиграције у САД.
Тачно два месеца од Кашиковићевог убиства догодила се ликвидација Богдана Мамуле. Председник Организације српских четника „Равна гора“, коју је основао војвода Доброслав Јевђевић, усмрћен је при повратку кући 17. августа 1977, у Гери, у савезној држави Индијани.
Само једанаест дана након убиства Богдана Мамуле, од експлозије бомбе подметнуте у његовој гаражи у Торонту погинуо је Раде Панић, још један истакнути припадник канадског огранка „Равне горе“. Уз Панића, живот су изгубили Петар Буњевац и Петар Кљајић. За дан њихове ликвидације, 28. август 1977, убице су одабрале Успење Пресвете Богородице, или Велику Госпојину, један од највећих хришћанских празника.
На полугодишњицу Кашиковићеве смрти, 16. јануара 1978. године у инсценираном саобраћајном удесу у Чикагу живот је изгубио и други уредник „Слободе“, гласила СНО за САД. Ни до данас није расветљено како су убице на дно Мичигенског језера сурвале аутомобил др Михаила Наумовића. Остала је мистерија како су Наумовићево возило пребацили преко неоштећене ограде једног од најширих друмова на свету. Иза др Михаила Наумовића остали су супруга и троје незбринуте деце.
Након тачно 11 месеци, 16. децембра 1978, убијен је у свом аутомобилу, при повратку кући, Борислав Васиљевић, уредник и спикер Српског радија у Гери.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Gospodine Saskijevicu, pogledao sam Vas blog.
Interesantna zapazanja o emigraciji, izresetanoj titovim agentima.
Ono za „vladiku“ Dionisija ste potpuno u pravu, jer sam iz pouzdanih izvora dobio iste informacije.
Napomenuo bih vam da je sveti Nikolaj Velimirovic ubijen i vrlo je vjerovatno da je Dionisije u to ubistvo bio umijesan.
Dakle udba nije ubijala, nego su se doticni okliznuli na banane.
Jos kada se ta klizanja na bananama potkrijepe „tajnim dokumentima“.
Редакцији ПОРТАЛА
Ви сте слободни да објaвите докуменат (шемантику) RD # Y 219 116 из полициске архиве која је наведена у michaelshaskevich.blogpost.com
С поштовањем
Михаило Шашкијевић
Napisao si „nije IZGLEDA dovoljno ispitana od lokalne policije“. Da li si razgovarao sa detektivima?
Detektivi su prvo pitali odakle im eksploziv. Lako se pomoću „Beta zraka“ utvrdilo da je eksploziv došao iz fabrike u kojoj je radio Kavaja. Onda se pitalo kako je iz USA eksploziv došao u Kanadu. Lako se pokazalo da je to uradio prota Stojiljko Kajevski. Policija je vrlo lako utvrdila da je časni protojerej držao javnu kuću u Čikagu (sa portorikanskim tehničarkama). Sve je predano FBI-u. Ovi su sada čekali na pogodan trenutak i kada im se ukazala prilika stavili su protojereja i Kavaju gde im je bilo mesto. Prota je dobio 12, a Kavaja 20, pa za avion još 40. Sve je to bilo u američkim novinama.
NE OBRAČAJ PAŽNJU NA KAFANE, NEGO RAZGOVARAJ SA DETEKTIVIMA.
Sa poštovanjem [email protected]
Tri mladica koji su poginuli u eksploziju u garazi Radojka Ponjavica u Torontu nije izgleda dovoljno ispitana od lokalne Kanadske policije. Secam se da je bilo u Kanadskim novinama vrlo kratko obavestenje da su mladici poginuli u garazi „Srpsko Nacionaliste Radojka Ponjavica“. Poznajem porodicu tj. Radojka i Milanku jos u Parizu. Radojko je sa zenom radio u Citroenu i vec tada je bio deklarisani komunista. Ponova smo se sreli u Montrealu,Kanada. Posetio me je jednom prilikom u stanu i u maloj vitrine imao nekoliko knjiga o Drazi stampano u emigraciji. Tada sam jos bio dosta mlad i Radojko je moj majci rekao „gospodjo treba odmah da to djubre izbacite napolje“… Na to ga je moja majka izbacila napolje. Radojko je imao biznis alatnicara sa Milanom Savicem isto tako crvenim I eventualno su se preselili u Torontu. Zato sam se zaista izneadio da su ga posle pogibaje tih mladica u Radojkovoj garazi proglasili za Srpskog Nacionalistu?! Radojko potice iz Uzica I posle odvojanja u biznisu od Milana Savica presao je u Bafalo,USA pa se koliko sam cuo vratio za Toronto gde mu se cerka udala.
Према казивањима пријатеља Андре Лончарића убио ге је муж неке жене на коју је Андра наваљивао. Да је била удба не би то француска полиција оставила на миру.
Михаило Наумовић је извршио самоубиство јер је дугова преко 200,000 долара пријатељима. Он није имао лекарску дозволу за рад у Америци.
На Павелића је пуцао неко из његове околине јер га је Павелић преварио у вези неког шверца.
Крунослав Драгановић се врато у Југославију јер га ни један самостан није хтео да прими, те није имао од чега да живи. Поред тога су га гањали повериоци.
Панић, Буњевац и Кљајић су баратали у ЗАТВОРЕНОЈ гаражи са јефтиним експлозивом који им је за ситне паре продао прота Стојиљко Кајевски.
Да не говоримо о осталима, дуга је и прљава је прича.
Убиство Кашиковића је разјашњено. Убио га је Зоран Зечевић, плаћен од Уроша Сеферoтвића. Види извештај оделења за убиства полиције града Чикага
Police file
RD # Y 219 116
Не може да се изведе пред суд јер мати убијене девојчице неће да сведочи.
Цела шементика је објављена на мом „блогу“ michaelshaskevich.blogspot.com
Са поштовањем
Михаило Шашкијевић
[email protected]
Gradjani Crne Gore, vi bi trebalo svake godine da polazete vijence na spomenik njemackim junacima, legendarnim borcima protiv komunisticke posati.
Neka je vjecna slava besmrtnoj njemackoj oslobodilackoj armiji, koja je tamanila boljsevicko satanisticku pismilet.
Dakle cilj je bio da grupa nikako ne udje na teritoriji SFRJ ,a ako i udje da se sprijeci,to je trebao biti posao te DB sluzbe,medjutim njima je vaznije bilo goniti pojedince i havliti se treofejima ubijenih neprijatelja , i u najvecoj mjeri neduznih ljudi u mnogim slucajevima !
Vlato,kakva je drzva bila vidmo iz nje su se porodile ove danasnje,a taj procavt i prosperitet vidmi
svaki dan sirom bivse SFRJ.
Neki od organizatora ustaškog terorističko-fašističkog plana „feniks“ :
Dragutin Bratuša, u vrijeme rata pripadnik ustaškog pokreta. Bio je u nacističkoj vojsci, tzv. Vražjoj diviziji. Poslije rata osuđen na pet godina strogog zatvora zbog neprijateljske djelatnosti. Emigrirao je 1957. Nakon odlaska u inozemstvo aktivno se uključio u radviše ekstremnih emigrantskih organizacija. Dok je boravio u SR Njemačkoj bio je u rukovodstvu ustaške emigrantske organizacije „Hrvatsko oslobodilački pokret“ (HOP). Danas živi u Australiji, gdje je jedan od glavnih rukovodilaca ustaške terorističke organizacije „Hrvatsko revolucionarno bratstvo“ (HRB). Sudjelovao u obučavanju i ubacivanju ustaške diverzantsko-terorističke grupe emigranata u Jugoslaviju ljeti 1972.
Josip Bujanović, po zlu poznati gospićki svećenik koji je u vrijeme marionetske NDH imao čin ustaškog „bojnika“. Bio je župan Like i Gacke, na koje mjesto ga je postavio Pavelić poslije smrti Jurice Frkovića, ustaškog župana. Emigrirao je iz zemlje u Australiju, gdje je jedan od funkcionera ustaških terorističkih organizacija i organizator neprijateljske aktivnosti protiv SFRJ.
Vilim Cecelja, ratni zločinac. Prije rata bio je župnik u Hrastovici kod Petrinje i zakleti pripadnik ustaškog pokreta. U vrijeme fašističke NDH imao je više visokih svećeničkih funkcija u ustaškom terorističkom aparatu. Pred njim su položili zakletvu članovi prve ustaške „vlade“. Bio je, među ostalim, i osobni ispovjednik Ante Pavelića. Autor je poznatog molitvenika „Hrvatski vojnik“ u kojem se ustaškoj soldateski stavlja kao vjerska dužnost služba okupatoru i odanost Paveliću i u kojem se osobito veličaju poznati ustaški zločinci. Imao je čin ustaškog potpukovnika. Kraj rata zatekao ga je u Austriji, gdje danas živi. Predsjednik je više ustaško-fašističkih emigrantskih organizacija i jedan od glavnih inicijatora terorističke aktivnosti protiv SFRJ.
Jure Marić, ustaški terorista, jedan od najaktivnijih pripadnika ustaške emigracije na petom kontinentu. Bio je neposredni inicijator i organizator tridesetak ustaških terorista ubačenih u Jugoslaviju 1963. i 1972.
Branko Orlović, jedan je od glavnih opskrbljivača podzemlja oružjem i eksplozivom, zbog čega je osuđen u SR Njemačkoj.
Tomo Raguš, pripadnik više ustaških terorističkih organizacija u Australiji i bliski suradnik Jure Marića. Jedan je od organizatora neprijateljske djelatnosti protiv SFRJ na petom kontinentu.
Roko Romac, katolički svećenik i zakleti pripadnik ustaškog pokreta. Pobjegao je iz Jugoslavije u Australiju gdje je postao jedan od organizatora terorističke aktivnosti i neprijateljske djelatnosti protiv SFRJ.
Srećko Rover, član ustaškog pokreta otprije rata. U vrijeme NDH bio je najprije jedan od funkcionera „Redarstvene oblasti“ u Sarajevu, a zatim ustaški natporučnik u oklopnom sklopu PTS-a. Pobjegao je iz Jugoslavije u svibnju 1945. Odmah nakon rata sudjelovao je u prebacivanju ustaških diverzantsko-terorističkih i špijunskih grupa na teritorij Jugoslavije i bio jedan od istaknutih Božidara Kavrana u realizaciji zločinačkog plana „10. travanj“. Danas taj ratni zločinac živi u Melburneu, u Australiji, gdje je jedan od glavnih organizatora terorističke aktivnosti protiv SFRJ.
Stjepan Ševo, emigrirao je iz Jugoslavije 1966. i ubrzo se aktivno uključio u rad više ustaško-terorističkih emigrantskih organizacija u SR Njemačkoj. Bio je u rukovodstvu ustaške terorističke organizacije „Hrvatsko revolucionarno bratstvo“ (HRB) u Stuttgartu i jedan od glavnih opskrbljivača oružjem ustaško-fašističke grupe terorista kaja je ljeti 1972. likvidirana u Jugoslaviji. Ševo je ubijen u Italiji u međusobnom obračunu ustaških emigranata.
Nikola Šušnjara, ustaški svećenik, emigrant u SR Njemačkoj. Emigrirao je pred kraj rata, povlačeći se s vojnim formacijama neprijateljskih snaga. U emigraciji se priključio Jelićevu „Hrvatskom narodnom odbrou“ (HNO) i postao njegov bliski suradnik. U toj organizaciji je imao i rukovodeće funkcije i isticao se kao jedan od duhovnih pokretača djelovanja njezinih članova. Svoje ekstremno djelovanje ispoljavao je posebno kao svećenik, zloupotrebljavajući i svoj položaj, jedno vrijeme, rukovodioca „Hrvatske katoličke misije“ u Munchenu za neprijateljsku djelatnost protiv SFRJ. Zagovornik je najekstremnijih oblika aktivnosti uključujući diverzantsko-terorističke akcije.
Branko Jelić, poznati ustaški ideolog. Prije rata je kao eksponirani Pavelićev suradnik boravio u Berlinu, gdje je rukovodio grupom ustaških emigranata. U vrijeme rata bio je interniran na otoku Manu, pošto su ga Englezi otkrili u jednoj obavještajnoj misiji. Poslije rata nastanio se u Berlinu i bio jedan od najistaknutijih i najekstremnijih organizatora djelovanja ustaške emigracije. Organizirao je brojne terorističke akcije protiv SFRJ. Umro je 1972. u Berlinu.
Marko Mudronja, pripadnik terorističkih ustaško-fašističkih emigrantskih organizacija u Australiji. Pobjegao iz zemlje 1963. u Italiju a zatim se prebacio u Australiju, gdje je ubrzo postao član HOP-a. Inicijator je i organizator terorističkih napada na jugoslovenska diplomatsko-konzularna predstavništva i druge institucije na petom kontinentu i jedan od organizatora ubacivanja u zemlju ustaške fašističko-terorističke grupe 1972.
Neke od ustaško – terorističkih emigrantskih organizacija:
„Hrvatski narodni odbor“ (HNO): ustaška teroristička emigrantska organizacija sa sjedištem u SR Njemačkoj. Osnovao ju je 1950. dr Branko Jelić, pošto se odvojio od Pavelićeva „Hrvatskog ustaškog pokreta“. Preko svojih članova u Evropi i u drugim zemljama izvan Evrope HNO je poznat po nizu neprijateljskih akcija protiv SFRJ. Uže grupe pripadnika HNO-a organizirale su i izvršavale razne terorističke akcije protiv jugoslavenskih građana u inozemstvu. Izdaje list „Hrvatska država“, nacionalističko-šovinističkog sadržaja. HNO je sudjelovao u pripremanju ustaške diverzantsko-terorističke grupe ubačene 1972. u Jugoslaviju. Na čelu mu je sve do smrti bio dr Branko Jelić.
„Hrvatsko križarsko bratstvo“ (HKB): ustaška teroristička organizacija koju je u SR Njemačkoj osnovao glavni vikar ustaške vojske Rafael Medić.Organizaciju je sačinjavalo oko 200 ustaša – mlađih emigranata. HKB je osnovano po nalogu Pavelića, kako bi se u Evropi pojačao HOP-a. Unutar te organizacije osnovan je „Tajni ustaški pokret“ (TUP), koji je, poslije učestalih terorističkih akcija u SR Njemačkoj, zabranjen 1967.
„Hrvatski demokratski odbor“ (HDO): ustaška fašistička organizacija bez značajnijeg utjecaja u emigraciji. Osnovana je 1960. nakon brojnih provala, međusobnih optuživanja i financijskih pronevjera unutar Jelićeva „Hrvatskog narodnog odbora“. HDO ima malo članova a intenzivno pomaže u realiziranju terorističkih akcija HRB-a.
„Hrvatski narodni otpor“ (HNO): poluvojna ustaška teroristička organizacija koja zagovara najoštrije oblike terorističke djelatnosti protiv SFRJ i njezinih građana u inozemstvu. Osnovao ju je 1955. ratni zločinac Vjekoslav Luburić Maks, pošto ga je Pavelić isključio iz ustaškog pokreta. HNO je zapravo uzrastao iz Luburićeva „Društva prijatelja Drine“, a sastavljen je uglavnom od članova bivše „Ustaške vojnice“. Aktivan je i u okupljanju mladih članova koji su iz avanturističkih i krmininalnih pobuda emigrirali iz Jugoslavije poslije 1955. Organizacijom je do smrti (1969) rukovodio ratni zločinac Vjekoslav Luburić, a sjedište je preseljeno u Kanadu.
„Hrvatski oslobodilački pokret“ (HOP): najmasovnija ustaška organizacija i idejno-politička snaga najvećeg dijela ustaške emigracije. Nastavak je ustaškog pokreta čiji su osnivači Ante Pavelić i dr Branko Jelić. Iz te organizacije proistječu uglavnom sve manje emigrantske organizacije, kao posebne grupacije i ogranci u raznim zemljama. Ta organizacija, zajedno sa svojim ograncima, razvija masovnu propagandu nizom emigrantskih ustaških novina i letaka skromne tiraže, a u svom programu zastupa i sve oblike neprijateljske djelatnosti protiv SFRJ. Preko posebnih grupa u sklopu raznih ogranaka razvija diverzantsko-terorističku aktivnost.
„Hrvatsko revolucionarno bratstvo“ (HRB): strogo ilegalna ustaška teroristička organizacija koja djeluje po ustaškim principima rada. Osnovana je u siječnju 1961. u Australiji. Članovi su joj porijeklom iz ustaško-klerikalnih porodica koje su emigrirale iz Jugoslavije poslije rata, kao i vojni dezerteri, avanturisti i kriminalci. Infiltrirani su u sve emigrantske organizacije i grupe. U pravilu, članovi te organizacije pod zakletvom dužni su čuvati u tajnosti svoje članstvo, a formalno se deklariraju kao članovi drugih emigrantskih organizacija, društava ili klubova. Organizacija radi na principu ilegalnih trojki i u terorističkoj djelatnosti isključivo je orijentirana na oružane i diverzantske akcije. Računa se da danas u emigraciji živi oko 200 aktivnih članova HRB-a.
„Počasni blajburški vod“: sačinjavaju ga pripadnici njemačke vojske i SS divizija te simpatizeri HOP-a u Austriji. Okupljeni su oko ratnog zločinca Vilima Cecelje a njihova teroristička djelatnost maskirana je crkvenim ceremonijalom.
„Savez ujedinjene hrvatske mladeži“ (SHUMS): ustaška teroristička organizacija iz koje se regrutiraju članovi HRB-a. Osnovana je 1962. u Argentini. Sastavljena je uglavnom od mlađih članova, čiji su roditelji pripadali Pavelićevu ustaškom pokretu ili su na drugi način pomagali snage okupatora.
„Središnji odbor hrvatskih društava Evrope“ (SOHDE): poslije smrti Ante Pavelića došlo je do rascjepa u ustaškom pokretu. Stvorila su se dva krila: „Područno vijeće HOP-a“ u Južnoj Americi i SOHDE u Evropi. Rarscjep je uslijedio zbog razlika u metodama djelovanja, ali i zbog političkog suparništva i borbe za rukovodeće položaje u ustaškoj organizaciji.
„Ujedinjeni Hrvati Njemačke“ (UHNJ): najbrojnija i najekstremnija ustaško-teroristička organizacija na području SR Njemačke. Ima posebne ilegalne grupe koje se pripremaju isključivo za terorističke akcije, a po pravilu su su i članovi terorističke organizacije HRB. Osnovana je 1962. od ekstremističkog krila HOP-a, a zalaže se za terorističke metode rada. U sklopu organizacije osnovan je ogranak „Tajna revolucionarna ustaška postrojba“ (TRUP), koja je zbog terorističkih aktivnosti u SR Njemačkoj zabranjena, ali svoju aktivnost provodi i dalje preko UHNJ.
Podaci o ustaško-fašističkim teroristima, zločincima, ubicama, kriminalcima i plaćenicima koji su ilegalno ubačeni u SFRJ u sklopu ustaškog, terorističko-fašističkog plana „feniks, imena pojedinih organizatora terorističke akcije i neke od ustaških terorističkih emigrantskih organizacija (prepis iz knjige „Dvadeseti čovjek“, Đorđe Ličina, godina 1988.):
Adolf Andrić, emigrirao je iz Jugoslavije 1961. Kratko vrijeme živio je u Italiji, a zatim se preselio u Australiju i nastanio u Melburneu. U sklopu ustaškog teroristističko-fašističkog plana „feniks“ 1972. ilegalno je ubačen u Jugoslaviju. Likvidiran je na planini Raduši iste godine.
Ambroz Andrić, emigrirao je iz Jugoslavije 1960. Boravio je u Italiji do 1963, a zatim se preselio u Australiju gdje je postao član ustaško-terorističke emigrantske organizacije HRB, koja u svom programu ima kao cilj da nasiljem, diverzijama, ubojstvima i gerilskim akcijama podriva i ruši ustavni poredak SFRJ. Ljeti 1972, zajedno sa još 18 ustaških terorista, ilegalno se ubacio na teritorij Jugoslavije, gdje je otkriven i ubijen.
Petar Bakula, pripadnik ustaške emigrantske organizacije „Hrvatsko revolucionarno bratstvo“ (HRB) i član ustaške fašističko-terorističke grupe koja se u lipnju 1972. ilegalno ubacila u Jugoslaviju. Od početka 1972. živio u Salzburgu. Ubijen je u srpnju 1972. na planini Svilaji.
Filip Bešlić, član ustaške terorističke organizacije „Hrvatsko revolucionarno bratstvo“ (HRB) i jedan od devetnaestorice ustaških terorista koji su potkraj lipnja 1972. ilegalno ušli u Jugoslaviju sa zločinačkim planovima i zadacima. Bešlić je emigrirao iz Jugoslavije u Austriju 1965, a ubrzo nakon toga se prebacio u Australiju. Živio je u Sydneyu i Canberri. Imao je australsko državljanstvo i pasoš. Likvidiran je potkraj srpnja 1972. na planini Svilaji.
Vidak Buntić, pripadnik ustaške terorističko-diverzantske grupe koja se potkraj lipnja 1972. iz Austrije ilegalno prebacila na područje Jugoslavije. Buntić je pripadao ustaškoj fašističkoj organizaciji „Hrvatsko revolucionarno bratstvo“ (HRB) u SR Njemačkoj. Likvidiran je 1972. blizu Omiša.
Ilija Glavaš, pripadnik ustaško-terorističke organizacije „Hrvatsko revolucionarno bratstvo“ (HRB) i jedan od devetnaestorice ustaških terorista koji su potkraj lipnja 1972. ilegalno ušli u Jugoslaviju sa zločinačkim planovima i zadacima. Emigrirao je iz Jugoslavije1962. Boravio je u Austriji i Australiji. Likvidiran je u Jugoslaviji.
Vinko Knez, još jedan iz mračne galerije ustaških terorista koji su bili pod neposrednom kontrolom ratnog zločinca Vilima Cecelje u Salzburgu. Došao je u Austriju 1972. i odmah bio vrbovan u ustašku terorističku organizaciju „Hrvatsko revolucionarno bratstvo“ (HRB). Potkraj lipnja 1972, zajedno sa još osamnaest ustaških terorista, ilegalno je ušao u Jugoslaviju, te likvidiran na planini Raduši.
Stipe Ljubas, član ustaške fašističko-terorističke emigrantske organizacije „Hrvatsko revolucionarno bratstvo“ (HRB) i jedan od devetnaestorice ustaških terorista koji su ljeti 1972. ilegalno ušli u Jugoslaviju sa zločinačkim planovima i zadacima. Živio je u Australiji i Austriji. Likvidiran je krajem srpnja 1972. na planini Svilaji, zajedno sa još trojicom ustaških terorista.
Vlado Miletić, član ustaške terorističko-fašističke grupe koja se u lipnju 1972. ilegalno ubacila u Jugoslaviju kod sela Mute, u blizini Dravograda. Živio je u SR Njemačkoj i Austriji. Likvidiran je sredinom srpnja nedaleko od Prologa, na obroncima Dinare.
Ludvig Pavlović, član ustaške terorističko-fašističke grupe koja se u lipnju 1972. ilegalno ubacila u Jugoslaviju sa zločinačkim planovima i zadacima. Sredinom srpnja iste godine pripadnici jedinica teritorijalne obrane, Službe sigurnosti i Vojne policije, koji su bili u potjeri za razbijenim ostacima ustaško-terorističke grupe, uhvatili su Pavlovića živog na obroncima Dinare, u blizini Prologa. Na suđenju u Sarajevu osuđen je na smrt, ali mu je usvojena molba za pomilovanje i smrtna kazna zamijenjena strogim zatvorom od 20 godina.
Pavle Vegar, član ustaške terorističko-fašističke grupe koja se u lipnju 1972. ilegalno ubacila u Jugoslaviju sa zločinačkim planovima i zadacima. Emigrirao je 1959. u Italiju, a zatim u Australiju. Likvidiran je 1972. u Jugoslaviji.
Mirko Vlasnović, ilegalno je pobjegao iz Jugoslavije 1956. Kraće vrijeme živio je u Italiji, a zatim se prebacio u Venezuelu. Godine 1961. preselio se u Australiju. Bio je član više ustaških fašističko-terorističkih organizacija u emigraciji. U lipnju 1972, zajedno sa još 18 ustaško-fašističkih terorista, ubacio se u Jugoslaviju, gdje je i uhvaćen. Na suđenju pred vojnim sudom u Sarajevu osuđen je na smrt.
Vejsil Keškić, ustaški terorista. Emigrirao je 1959. godine iz Jugoslavije u Italiju zatim u Australiju, gdje se odmah priključio ustaškim terorističko-fašističkim organizacijama u Melburneu. U igračkama klokanu i koali prokrijumčario otrov cijankalij iz Australije u Evropu. Kao član ustaške fašističke terorističko-divarzantske grupe ilegalno se 1972. ubacio u Jugoslaviju, gdje je uhvaćen i na suđenju pred Vojnim sudom u Sarajevu iste godine osuđen na smrt.
Ilija Lovrić, član ustaške terorističko-fašističke grupe koja se u lipnju 1972. ilegalno ubacila u Jugoslaviju. Emigrirao je iz zemlje 1965. Kraće vrijeme boravio je u Austriji, a zatim se prebacio u Australiju , gdje ubrzo postao član ustaške, terorističke, emigrantske organizacije „Hrvatski narodni otpor“ (HNO). Imao australsko državljanstvo i pasoš. Vratio se u Evropu u svibnju 1972. Likvidiran je početkom srpnja 1972. na Duvanjskom polju.
Đuro Horvat, član ustaške fašističko-terorističe grupe likvidirane 1972. u Jugoslaviji. Ilegalno je pobjegao iz Jugoslavije 1960. Kraće vrijeme boravio je Austriji, a zatim se prebacio u Australiju. Živio je na Tasmaniji. Bio je član ilegalne ustaške terorističko-fašističke organizacije „Hrvatsko revolucionarno bratstvo“ (HRB). Uhvaćen je u Jugoslaviji i osuđen na smrt 1972.
Viktor Kacijančić, pripadnik ustaške fašističke terorističko-diverzantske grupe koja se u lipnju 1972. ilegalno ubacila u Jugoslaviju. Boravio je u Salzburgu od 1969, gdje je bio povezan s ratnim zločincem, katoličkim svećenikom Vilimom Ceceljom. Likvidiran je početkom srpnja 1972. u blizini sela Varvara.
Ivan Prlić, član ustaške fašističko-terorističke grupe braće Andrića, koja se ičegalno ubacila u Jugoslaviju potkraj lipnja 1972. Poslije odlaska iz zemlje živio je u Austriji. Likvidiran je na planini Raduši.
Nikola Antunac, pripadnik ustaške fašističke terorističko-diverzantske grupe koja se u lipnju 1972. iz Austrije ilegalno ubacila u Jugoslaviju. Antunac je živio u Salzburgu od 1969. i bio jedan od najbližih suradnika ratnog zločinca Vilima Cecelje. Likvidiran je na planini Raduši krajem lipnja 1972.
Vili Eršek, poznati kriminalac i čovjek s kaznenih lista. Više puta mu je suđeno zbog teških krivičnih djela, među kojima i zbog ubojstva. Poslije izlaska iz zatvora pobjegao je u inozemstvo, gdje postao član ilegalne ustaške terorističko-fašističke organizacije HRB. Jedan je od devetnaestorice ustaško-fašističkih terorista i zločinaca koji su u lipnju 1972. ilegalno ušli u Jugoslaviju. Likvidiran je iste godine blizu sela Rumboka, nedaleko od Prozora.
Db kako svjedoci neki veliki strucnjak Boza Spasic je bila najvise prisutna u Njemackoj,jedini zadatak te sluzbe je bio da sprijeci pokusaj i sprecavanje teroristickog rusenja SFRJ iz inostranstva.Medjutim to im nije uspjelo jer jedini pokusaj je ostvaren preko Hrvatske emigraciji i teroriti su usli u Jugoslaviju,zamislite zasto su postojali i sta im je bio zadatak nijesu uspjeli.tako su Hrvati usli i napravili sedamdesetih svi znamo za Radusu.Dakle cime su se bavili nasi veliki ekspertoi,instalirali su na gradjevinama nase baustelce koji su i dobrovoljno prijavljivali jedni druge,bilo je tu svakojakih prijava,ko ima a ko nema dozvolu boravka,ko je komje sta reko i ko je kome potrosio zenu.To je taj kadar Boze Spasica i drzine ispred toga.Sretao sam te ljude koji i danas sami pricaju o tim „velikim“ poduhvatima.
Znamo sta su radili Arkan i drzina,a ni danas nije stanje bolje nego gore,jer sluzba je unistena i postala je servis dijelom koruptnoj politici a dijelom kriminalu,i mi se cudimo kao nemozemo razjasniti neka ubistva.
Diverzantska skupina HRB trebala je prvotno u Jugoslaviju ući iz Italije brodom između Omiša i Makarske.
Zatim je odluka pala da iz Austrijske baze blizu Graza u Jugoslaviju uđu pješke i do Vran planine idu kroz Jugoslaviju pješke.
Taj plan dva dana prije upada u Jugoslaviju promjenili su Andrić kao vođa skupine kojeg su sami sudionici izabrali za vođu ,te Pavo Vegar.Donijeli su odluk uda otmu kamion i da se kamionom dovezu u BiH što su i učinili.
Andrić je odlučio da osobno naoruzanje ,osobito dugo ,mora biti što lakše pa se odlučio za malokalibarsko oruzje i automate radi lakšeg kretanja planinskim područjem i marševa sa ostalom opremom.
Zanimljivo je kako je austrijska policija kamp feniksovaca uspjela naći tek 02. kolovoza 1972. U kampu su našli 3 puske ,devet ranaca itd.
Mada se zaboravlja da je to 1972.god + pasivni kraj bivše SFRJ. Jedinice JNA jesu bili dovođene i iz Benkovca i iz drugih mjesta. Inače u mome rodnom kraju seljani su na primjer gasili požare, kopali puteve i kanale za telefone, nije baš da su čekali državu da odradi radnju (mada je tada i bilo populacije). Što se tiče terorističke grupe – da su stradali vojnici na odsuženju vojnog roka ili milicionari iz Slovenije ili Kosova efekat same grupe bio bi jači. Ovako sve se završilo tamo gdje je i počelo.
Što se tiče anti – terorističkih jedinica. Kad je general De La Kijeza otišao na Siciliju osamdesetih da likvidira mafiju (koja je ubijala na svakom ćošku) njegov podređeni a vrhunski oficir karabinjera na opasku Generala da je uništio Crvene brigade – uništiće i mafiju odgovorio je: tada smo se borili protiv terorizma – ovdje na Siciliji već protiv „države“.
Svaka anti – teroristička vojna vježba uz laku pešadiju, grupisani helikopterski transport i sposobne oficire je vrlo pipava rabota. Na kraju krajeva koliko je Srbija sa okolinom tek strahovala od izvjesne JSO i njenog komandanta. Većina političara će vjerovatno više prihvatiti mogućnost „Čečenija efekta“ nego „Pretorijanske garde“ Ustavnog poretka
Istina je potpuno drugačija. Prvenstveni cilj je bila ustaška emigracija. Smatralo se da je ustaška emigracija opasnija jer se obnavlja, pridruživali su joj se mladi ljudi i napravila je više terorističkih napada na jugoslovenska diplomatska predstavništva. Četnička emigracija se nije podmlađivala, radilo se uglavnom o starijim ljudima koji su bili na kraju životne dobi.
Влатко ти си једна обична трањица .
To je bila drzava .a ne ova sto pusta cetnike da prave serije i prave spomenike njemackim saradnicima
Ane no ova sto pravi spomen groblja njemackim nacistima bez saradnika
To je bila drzava .a ne ova sto pusta cetnike da prave serije o prave spomenike njemackim saradnicima
A koliko mi je poznato cetnicka emigracija nije ucinjela ni jedan teroristicki napad ni u izozemstvu a ni u zemlji na narod SFRJ i komunisticku elitu,za razliku od tradicionalnih dukljanskih KOALICIONIH partnera CROhASANustaša.