U istočnom Mediteranu je Turska postala nezaobilazna sila

Autor: Volker Pabst Neue Zürcher Zeitung (NZZ)
Prevod: Mirko Vuletić

Ankari uspelo da ostvari zaokret u građanskom ratu u Libiji. Što jača i turske pozicije u konfliktu oko sirovina u istočnom Mediteranu. I pored toga Turska ostaje upućena na svoje internacionalne partnere.

Državnom emiteru TRT je vidno zadovoljni Redžep Tajip Erdogan dao intervju: “Jel oni uopšte znaju sa kim ovde imaju posla ?”, upitao je turski predsednik u pravcu Grčke. U pozadini karta istočnog Mediterana – sa označenim morskim granicama iz kontroverznog sporazuma, kojeg su Turska i Libija potpisale krajem prošle godine. “Pirmirte se malo, prisaberite. Inače ćemo morati da reagujemo”, zaključio je Erdogan u pretećem tonu.

Ankara i Atina zveckaju oružjem

Ton između Ankare i Atine je postao osetno oštrijim. Atina i Brisel ne priznaju ovaj turski sporazum sa Libijom, koji proširuje ambicije Ankare neposredno do grčkog ostrva Krit. Turska je najavila da će od sada tragati za izvorima energije i u vodama koje Grčka smatra svojim. Na šta je grčki ministar vojni objavio da su oružane snage njegove zemlje spremne na svaku eventualnost.

Turske bušotine ispred Krita bi bile naredna stepenica eskalacije u kompleksnoj borbi za moć oko istočnog Mediterana. Ispred obala Kipra su već odavno prisutni turski istraživački brodovi. Ali za razliku od Kipra, Grčka raspolaže sa sopstvenom mornaricom. Grčka vlada iz unutrašnjo-političkih razloga sebi ne može da dopusti da ne reaguje na jednu ovakvu provokaciju.

Veliki Erdoganov uspeh u Libiji

Erdogan ima sve razloge za samouvereni nastup. U građanskom ratu u Libiji je Turskoj poslednjih nedelja uspelo da odlučujuće utiče na tok borbi. Vladina armija Libije je prvo proterala iz okoline glavnog grada Tripolisa trupe pobunjenika, ostarelog generala Khalifa Haftara. A potom i iz celog niza drugih bitnih gradova. Bez turske pomoći – u vazduhu dronovi a na tlu turski vojni savetnici i sirijski plaćenici- to ne bi bilo moguće.

To je izjavio i libijski premijer Fayez al Sarraj, koji je odmah posle povlačenja trupa generala Haftara odleteo za Ankaru, na sastanak sa Erdoganom. Kako god da ubuduće bude izgledao poredak u Libiji: Turska je postala nezaobilazni faktor igara moći u ovoj severno-afričkoj zemlji.

Za Erdogana je to ogroman uspeh. Turski privrednici, koji u Libiji još iz vremena Gadafija imaju bitne ekonomske interese, smeju sada da se nadaju da će učestvovati u obnovi zemlje. A još važnije je: Haftarovo povlačenje je javni poraz država koje ga podržavaju a koje su rivali Ankare za vođstvo u sunitskom svetu, Saudijske Arabije i Emirata – odnos snaga u istočnom Mediteranu se osetno promenio.
Linije konflikta oko morskih granica u regionu bogatom sirovinama su se sve više poklapale sa onima u Libiji. Grčka, koja nema vitalnih interesa u toj državi, je otvoreno stala na stranu generala Haftara. Emirati, koji nemaju izlaz na Sredozemno More, su se izjasnili protiv turskih bušotina ispred Kipra. Razvoj situacije u Libiji je stoga i jasni poraz antiturske koalicije u konfliktu oko gasa, koju sačinjavaju: Grčka, Kipar, Egipat i Izrael.

Turska doktrina “plave otadžbine”

Već godinama Turska sledi svoje spoljnopolitiče interesa sa puno većim naglašavanjem a bez ikakvog obzira prema tradicionalnim alijansama. Pri čemu se ne libi ni korištenja vojne sile. Ciljano pospešivanje sopstvene industrije naoružanja je instrumental, kako je pokazalo korištenje dronova u februaru u sirijskom Idlibu a sada i u Libiji. Militarizacija spoljne politike Turske je i produkt unutrašnjo-političkih pomeranja posle pokušaja puča kao i sve većih nesporazuma sa Zapadom, kako je zaključio Sinem Adar iz berlinske Fondacije Nauka i Politika.

Puno bitnija od neosmanskih ambicija, koje svako malo pripisuju Erdoganu, za razumevanje turske politike u mediteranskom prostoru je doktrina “plave otadžbine”, po kojoj je dominantna turska pozicija u morima koje zapljusukuju njene obale od centralnog značaja za nacionalnu bezbednosnu politiku.

Posebno odlučno Ankara odbacuje zone suvereniteta u Egejima i južnoj obali, na koje pravo polaže Grčka, jer one snažno ograničavaju turski pristup otvorenom moru. Upravo pod imenom “plava otadžbina” su prošle godine izvedeni najveći pomorski manevri turske istorije. Poruka je bila i tu jasna: i u istočnom Mediteranu je Turska nezaobilazna sila.

Na internacionalnom parketu je Turska izolovana

Uspehom u Libiji je Turska značajni korak bliže tom cilju. Planirani gasovod, koji bi jednog dana trebao da kiparski gas dovede do Evrope, se u datoj situaciji bez turske saglasnosti teško može realizovati: cevi moraju biti položene po morskom dnu, koje po sporazumu između Libiji i Turske pripadaja Ankari.

No, snaga “turskog veta” -izraz Sianana Uelgena, šefa istanbulske fabrike razmišljanja “Edam”- nije sama po sebi dovoljna. Jer jesta da je Turska u stanju da jednostrano spreči regionalne razvoje situacija, ali u realizaciji politike, kojom bi se mogli pokupiti i polodovi takvog uspeha, je ova država ipak upućena na međunarodne partnere.

To važi i za stabilizaciju Libije -bez koje uspeh Ankare ostaje privremen- ali isto tako i za pitanje morskih granica i eksploatacije sirovina. Za tako puno hvaljenu stratešku nezavisnost Turskoj, kao sili srednjeg ranga, nedostaju i sredstva i moć.

I upravo tu se i nalazi njena slaba tačka. Jer, Ankara je sve izoliranija. Tradicionalne alijanse sa Zapadom su opterećene mnogobrojnim konflikt-temama. Iz Vašingtona i dalje prete sankcije zbog kupovine ruskih protiv-avionskih raketa. U Evropi su bili zgroženi što je Erdogan, pred coronu, za izbgelice i migrante bio otvorio turske granice prema Zapadu. A o stanju pravne države u Turskoj tek da se ne priča.

Nova trajna i održiva partnerstva Erdogan nema ni u naznakama. A Rusija mu je, uprkos punktualnoj saradnji, sve više protivnik: što se vidi i u Siriji i u Libiji.

Bez dugotrajne strategije

Analitičar Uelgen zaključuje da će u Libiji doći do sukoba između Turkse i Evrope. Uprkos delimičnom otvaranju prema USA, on se plaši da će Erdogan, osokoljen najnovijim uspesima, i dalje ići u konfronatacije umesto da uloži na diplomatsku kartu.

U trenutnoj političkoj klimi u Ankari, gde se iza kulisa već radi na sledećem “ko-je-vitezanju”, je to jasno vidivo. Jer, internacionalni konflikti se kod kuće mogu propagandno odlično prodati. Ali da bi izvukla realne koristi iz uspeha u Libiji Turskoj nedostaje dugotrajna strategija. Nju trenutno niko ne vidi.