U kulturi ima više novca nego ideja

Na početku nove sezone Filharmonije, njen direktor Ivan Tasovac je saopštio da je prošle nedelje potpisao dva dokumenta – jedan o gostovanju Filharmonije u Karnegi holu 2014. godine, a drugi o svojoj ostavci na mesto direktora te kulturne institucije, koja je za dvanaest i po godina prešla veoma dug put, od ustanove bez zgrade i publike do kulturnog brenda koji s lakoćom dovodi velike dirigente, poput Zubina Mehte, u Beograd, a Beogradsku filharmoniju u najprestižnije koncertne dvorane na svetu.

Iz Filharmonije je ispraćen dugim aplauzom, ovacijama i poklonima (slika s potpisima svih umetnika i zlatnik s likom Belog anđela), a njegov dolazak na čelo Ministarstva kulture dočekan je sa ništa manjim očekivanjima i sasvim jednostavnim pitanjem hoće li uspeti da prenese filharmonijski virus na srpsku kulturu ili će se možda inercija i uspavanost tih institucija preneti na njega?

Na intervju za „Politiku” pristao je pod uslovom da ne priča o kadrovima, onima koji dolaze ili odlaze, nego o institucijama i suštinskim problemima srpske kulture, jer želi da u prvom intervjuu za srpske medije da se njegov ministarski angažman neće utopiti u dnevnu politiku ili estradnu kulturu.

Neki cinici kažu da je biti ministar kulture u zemlji Srbiji slično kao biti ministar pomorstva, jer je kultura u Srbiji svedena na incident ili sećanje na kulturu u bivšoj, većoj državi, a u finansijskom smislu pala je ispod nivoa statističke greške… Šta za vas znači biti ministar kulture u Srbiji?

Najpre, neće biti da je kulture u Srbiji isto koliko i mora, još manje da je kultura incident. Drugo, kad već poredimo more i kulturu, rekao bih da je Srbija jedna lepa ostrvska zemlja, u kojoj, međutim, ima malo previše neplivača. A neplivačima je ponekad lakše da kažu da nema za njih dovoljno dobrog mora nego da nauče da plivaju.
Biti ministar kulture na početku je velika privilegija, a sve ostalo biće veliki rad na tome da ojačamo institucije kulture i njihovu ulogu u društvu. Moguće je da preterujem, ali ovaj posao smatram veoma važnim, jer držim da su kultura i sila dva osnovna jezika kojima jedna država komunicira unutar sebe i prema spolja. U tom dualitetu kultura je redovno prvi izbor, tako da svaki neuspeh kulture po automatizmu stvara višak sile. Rečju, našoj međusobnoj komunikaciji potrebno je mnogo više kulture da ne bi bilo mnogo više nasilja. Nije to mala misija.

Kako ste doneli odluku da postanete ministar, koje ste dileme imali?

Dileme, naravno, uvek postoje, ali ja sam proteklih godina toliko javno govorio o kulturi da, kad je ponuda došla, mogao sam samo da je prihvatim ili da zaćutim za ceo život.

Kako su izgledali vaši razgovori sa dvojicom čelnih ljudi Srbije?

To nisu bili javni razgovori, a mi smo pristojni ljudi, pa bi bilo najbolje da pristojni i ostanemo.

Da li ste tokom razgovora sa Dačićem i Vučićem postigli dogovor da će država za kulturu izdvajati više novca ili je dovoljno da kultura dobije bolje mesto na listi prioriteta ove vlade?

Znate, kad biste danas pitali Srbe i, naravno, ne samo Srbe, čega im najviše nedostaje, većina bi rekla da je to novac, a samo mali deo samokritičnih rekao bi da mu nedostaje mudrosti. Pošto spadam u ove druge, držim da je pitanje novca važno i na tome treba raditi, ali da je mnogo važnije da uspostavimo kriterijume. Reč je pre svega o kriterijumima prema kojima je nešto kultura, a nešto se samo izdaje za kulturu, poput estrade, na primer, koja se i prepoznaje po tome što tvrdi da mi ovde imamo svega u izobilju i samo nam treba da upumpamo još novca, pa da se pokažemo u svoj svojoj genijalnosti. Kriterijume ćemo uspostaviti podižući institucije kulture i njihovu prepoznatljivost u društvu, iz čega bi trebalo da proizađe jedan kulturni model, koji će biti naš jezik međusobnog raspoznavanja i ono po čemu nas prepoznaju drugi.

Posle nekoliko nedelja u kabinetu ministra, kako biste dijagnostikovali stanje srpske kulture? Šta ste novo saznali što niste mogli da znate dok ste bili na čelu jedne kulturne institucije, da li ste stekli neku novu sliku?

O dijagnozama i problemima mogli bismo da pričamo danima, i to nas nigde ne bi odvelo. Vodeći Beogradsku filharmoniju, naučio sam da se, umesto na probleme, fokusiram na potencijale. Radeći na njima, rešavate probleme, a rešavajući probleme, nikad ne dođete do potencijala, koji se u tom slučaju vremenom pretvore u probleme. Deluje dosta jednostavno, jer jeste jednostavno.

Ministarstvo kulture nikako da predstavi nacionalnu strategiju za kulturu, mada je obećano da će ona biti gotova do kraja prošle godine. Dokle se stiglo sa pravljenjem strategije?

Vreme koje sam proveo u Ministarstvu suviše je kratko da bi se nadoknadile tri godine, koliko nam već ta strategija nedostaje i koliko smo već morali da je imamo, prema Zakonu o kulturi. Imao sam sastanak s Nacionalnim savetom za kulturu i čekam njihov odgovor na pitanje s kojim su se problemima sretali u svom radu pa strategiju još nemamo. Ali nešto mi govori da ćemo stvari i morati i moći da pokrenemo i bez strategije. Ili neko misli da bi prvo trebalo sačekati strategiju?

Deo kulturnih poslenika veruje da nije rešeno ključno pitanje sprovođenja Zakona o kulturi, jer u nekim institucijama kulture direktori nisu birani na javnom konkursu (Muzej pozorišne umetnosti Srbije, Narodni muzej…), a negde su konkursi obesmišljeni (Filmski centar Srbije, Muzej savremene umetnosti). Imate li odgovor na te primedbe?

Imam. Odgovor je – institucije. Zahtevao sam od upravnih odbora ustanova kulture da već od 1. oktobra raspišu javne konkurse za direktore. Zahtevam da svaki korak u tom procesu bude javan, dakle izložen oku medija, čime će upravni odbori u pravom smislu reči preuzeti javnu odgovornost za svoj izbor. Svaki kandidat biće obavezan da upravnom odboru i zaposlenima u ustanovi za koju se kandiduje predstavi svoj program, koji će takođe biti javno publikovan. Kao ministar, neću se mešati u njihov izbor, ali ću se veoma mešati ako ovakva procedura bude izneverena, posebno ako njihov rad ne bude javan. Držim da je taj princip rada – uključivanje javnosti – i odgovornost, koja iz toga proizlazi, prvi korak ka istinskom uspostavljanju suvereniteta institucija u kulturi.

Nasuprot stalnim lamentiranjima da se za kulturu ne izdvaja dovoljno sredstava, čuju se primedbe da su kulturne institucije glomazne, trome i u stalnom čekanju da neko drugi reši njihove probleme. Mogu li pozorišta i muzeji da prestanu da budu samo abonenti i postanu partneri u projektima?

O glomaznosti institucija kulture danas najviše govore estradni menadžeri, inače vrlo neglomazni tipovi – institucije s jednom tašnom i bogatim telefonskim imenikom. Da bismo danas uopšte počeli da razmišljamo o kulturi u Srbiji, moramo da je razlikujemo od estrade. Jer, gde god je kultura u povlačenju, tu se kao ambrozija na njenom mestu i u njenim budžetima pojavljuje estrada. Naravno, nemam ja ništa protiv estrade, samo znam da, kad vidim da su pevači za nastup na nekom gradskom trgu plaćeni iz republičkog ili lokalnog budžeta za kulturu, u tom gradu kulturne institucije ne rade svoj posao, bilo zato što nemaju sopstvene projekte, bilo zato što te projekte nije imao ko da prepozna. I to je, naravno, pitanje nepostojanja sistema i institucija kulture, što se na kraju završava tako što pitanje od državnog značaja postaje izjava nekoga iz „Farme” i što nam pitanje ličnog prestiža postaje fotografija u novinama s nekom estradnom zvezdom. To uzmicanje kulture mora da prestane.

Šta može da se prepusti tržištu u domenu kulture?

Ako mislite na tržište ideja – sve. Ako mislite na tržište novca, a slutim da mislite, dobro je da pozorišna predstava zaradi više novca nego što ga je potrošila, ali, ako to bude jedini kriterijum, uskoro ćemo imati i pozorišne rijalitije. Inače, pitanje novca u kulturi se često precenjuje – opet tu vidim uticaj estradnih menadžera – moje iskustvo je takvo da, kad god smo imali nešto što se visoko kotiralo na tržištu ideja, nismo imali problem s novcem. U Srbiji je – nota bene – i dalje više novca nego ideja, i to je činjenica ne manja od one da smo siromašni.

Šta javnost može da očekuje u nečemu što sada već postaje Slučaj Narodi muzej, ali i Muzej savremene umetnosti?

Ministarstvo nije preduzimač i neće raspisivati građevinske tendere. Ako se nastavi ta praksa, neće me čuditi da me neko za godinu dana pita koliko je Ministarstvo kulture i medija izgradilo kilometara autoputa i zašto nije. Taj zadatak na sebe će preuzeti institucije kulture, koje će na taj način preuzeti svoj deo odgovornosti. Ministarstvo je tu da im pomogne i da zahteva da srpsko kulturno blago bude dostupno građanima. Znam da je to moguće i na tome sa institucijama radim, ali ne pristajem da probleme muzeja svodim na Narodni i Muzej savremene umetnosti, pored još 46 muzeja u Srbiji, koji takođe imaju svoje probleme.

Ko će imati prednost u njegovom „diskrecionom pravu” pomaganja projekata i hoće li politička podobnost ili dobre veze prestati da budu važan faktor u podršci Ministarstva ili Vlade?

Srećom, u takva iskušenja neću upadati još neko vreme, pošto je diskrecioni fond za ovu godinu potrošen do poslednjeg dinara.

Od kada su uvedene nacionalne penzije, ta ideja je, od potrebe da se društvo oduži velikim imenima u kulturi, svedena na statusno podmirivanje umetnika spornih dometa i nesporne partijske lojalnosti. Razmišljate li o ukidanju nacionalnih penzija?

Izostanak javnog rada Komisije za dodelu nacionalnih penzija najbolji je primer kako se jedna odlična ideja može pretvoriti u svoju suprotnost. Tada se izbriše granica između klijenata pojedinih stranaka i ljudi koji su srpsku kulturu zadužili, tada nema razlike između akademika i pevačice sa Ibarske magistrale, tada su institucije kulture isto što i kafane u koje svraćaju vozači kamiona. Ne verujem da je moguće ispraviti učinjenu štetu, ali da ću sprečiti širenje i nastavak takvog manira, nemam nikakvu dilemu.

Ko vodi Filharmoniju posle vašeg stupanja na dužnost ministra i da li će ona postati samo jedna od značajnijih kulturnih institucija za vas?

Ako bi to i dalje bilo pitanje za mene, to bi značilo da za ovih dvanaest i po godina u Filharmoniji nisam uradio ništa, da ona nije institucija kulture u pravom smislu te reči, već posed koji zavisi od inspiracije i snage jednog čoveka ili grupe ljudi. Nadam se da to nije tako i da nismo uzalud potrošili vreme, ni moje, ni vreme mojih sjajnih filharmoničara.