U osnovnu školu ide ko želi i može

Piše: Igor Damjanović za Politiku 

Bamako – Kombiji koji su sišli sa fabričkih traka „Renoa”, „Forda” ili „Folcvagena” pre nekoliko decenija i koji su bili registrovani da prime do osam putnika, u Bamaku su modifikovani za prevoz najmanje dvostrukog broja ljudi. Sedišta su izbačena, po bokovima postavljene klupe, a neretko na karoseriji imaju dodatu konstrukciju za koju se putnici mogu uhvatiti do sledeće stanice. Školjke kombija iscrtane su po pravilu posebnim grafitima. Na jednom kombiju primećujemo portret predsednika Asimija Goite i njegovog ruskog kolege Vladimira Putina, dok na drugom kombiju naizgled nespojivi motivi ‒ zastava SAD ispod portreta Če Gevare i Fidela Kastra. To je današnja slika Bamaka, glavnog grada Malija.

Ali nije uvek bilo tako. Za razliku od većine država Podsaharske Afrike, koje su prvi oblik državnog uređenja upoznale tek u drugoj polovini 20. veka, na teritoriji Malija između 13. i 17. veka obrazovano je bilo za to vreme napredno i bogato carstvo. Po zapisima arapskih hroničara, uključujući i čuvenog Ibn Halduna, Malijsko carstvo prostiralo se na teritoriji od 1,1 milion kvadratnih kilometara (dve današnje Francuske ili tri Nemačke), i u njemu je živelo oko 20 miliona podanika. Pored teritorije Malija, obuhvatalo je i delove današnjeg Nigera, Senegala, Mauritanije i Gvinije.

Carstvo je osnovala dinastija Keita. Ovo prezime i danas je često u Maliju. Koliko je to bilo moćno i napredno društvo najbolje ilustruju zapisi Ibn Halduna, koji tvrde da je car Abubakar Drugi 1311. godine, 181 godinu pre Kristofera Kolumba, izgradio flotu od 2.000 brodova i sa njima otplovio u potrazi za obalama sa druge strane Atlantskog okeana. Pošto se posle godinu dana iz carske ekspedicije nije vratio nijedan brod, njegov brat, veliki vezir, proglasio se za cara Musu Prvog. Istorija će ga zapamtiti kao mansa (car na lokalnom jeziku) Musu. Po tvrdnjama mnogih mansa, Musa je bio najbogatiji čovek u istoriji čovečanstva. Američki časopis „Selebriti net vort” pre 12 godina objavio je procenu da je imovina mansa Muse bila ravna današnjim 400 milijardi dolara. U istraživanjima Britanskog muzeja govori se da su Mali i njegov car posedovali polovinu zlata koje je bilo u opticaju u ondašnjem svetu.

U drevnoj Musinoj prestonici Timbuktu, gradile su se džamije i drugi za to vreme značajni arhitektonski poduhvati. Ona postaje i intelektualni centar tadašnjeg muslimanskog sveta. Najznačajnije zdanje očuvano iz te slavne epohe Tombukta je zdanje medrese Sankore. Procenjuje se da je podignuto u 14. veku, a mnogi smatraju da je imalo i status univerziteta, a nalazi se i na Uneskovom spisku svetske kulturne baštine.

Nakon četvrt veka vladavine, mansa Musa umire u 57. godini. Naslednici, kao što je bilo i sa našim Dušanovim carstvom, neće uspeti da očuvaju njegovu zaostavštinu. Prema arapskim zapisima, poslednji mansa Mangan Treći izabran je 1390, a krajem 16. veka nestaju i poslednji tragovi nekadašnjeg Malijskog carstva. Danas u Nacionalnom muzeju u Bamaku nećete naći ništa povezano sa epohom srednjovekovne slave Malija. Direktor muzeja Daouda Keita ispričao nam je da su gotovo sve njihovo nacionalno blago iz vremena mansa Muse odneli francuski kolonizatori, koji u Mali dolaze u drugoj polovini 19. veka. On tvrdi da se vode aktivni pregovori o povratku barem dela odnetog i nada se da to može postati deo buduće muzejske zbirke.

Aktuelna postavka Nacionalnog muzeja u Bamaku je zaista skromna. Dominiraju eksponati od drveta i kamena koji su se koristili u svakodnevnom životu, kao i plemenske maske. Za većinu izloženog u muzeju, uzimajući u obzir skromnu opremu sa kojom raspolažu, nisu u stanju da preciznije utvrde starost. U muzejskom parku zatičemo profesora arheologije koji studentima drži časove praktične nastave. Pokušavaju da očiste i restauriraju maske i drvene ploče na kojima su izrezbarene figure ljudi, koje, kažu, imaju posebnu simboliku. Nedaleko od njih je kafić i zanimljiv plod savremene umetnosti – skulptura kombija gradskog saobraćaja.

Za pozivanje taksija u Maliju postoji posebna aplikacija koja opredeljuje vašu adresu, ali na nju se ne možete osloniti, jer se obično vozilo dugo čeka, ili ga uopšte nema dostupnog. Jedini siguran način da stignete na odredište na vreme jeste da koristite običan gradski taksi, u kome dominiraju legendarni „mercedesi 190D”. U ovim neuništivim automobilima, koji su sa fabričkih traka u Nemačkoj silazili pre četiri decenije, taksimetra nema i sa vozačem se neposredno unapred pogađate oko cene. Ovu uslugu koristio sam nekoliko puta i u razgovoru sa jednim od taksista saznao sam da su lokalni majstori osmislili brojne improvizacije, na primer, automatski menjač na njegovom automobilu kada se pokvario, zamenili su ručnim.

Pod vođstvom Modibu Keite, direktnog potomka drevnih vladara iz srednjeg veka, Mali je formalnu nezavisnost izborio 1960. godine. Ovaj harizmatični lider pokrenuo je brojne socijalističke reforme, baštinio ideje panafrikanizma, odbacio francuski franak kao sredstvo plaćanja i težio zbližavanju sa SSSR-om. Zbačen je u vojnom prevratu 1968, utamničen na severu zemlje gde pod nerazjašnjenim okolnostima umire 1977. „Za Modbua Keitu slobodno možemo reći da je bio otac naše nacije. Procesi emancipacije društva, sticanja pune nacionalne slobode i postizanje socijalne pravde, koje je pokrenuo nažalost pet decenija od njegovog svrgavanja, bili su zaustavljeni”, priča nam Ibrahim Maiga, profesor političkih nauka državnog univerziteta u Bamaku, i dodaje da „tek sadašnje vlasti pokušavaju da nastave tamo gde je Modibu Keita zaustavljen”.

Prvi evropski državnik koji je 25. marta 1961, svega šest meseci po sticanju nezavisnosti, posetio Republiku Mali bio je Josip Broz Tito. Nepuna tri meseca kasnije, 17. juna, Modibu Keita dolazi u Beograd. O maršalu Titu i danas se uči u školama u Maliju, kao o ličnosti koja je aktivno pomagala njihovu borbu za nacionalno oslobođenje i koja je podarila veliki broj studentskih stipendija. Osnovno obrazovanje u Maliju, kao i u većini zemalja Afrike, i dalje nije obavezno. Zvanična statistika govori da je danas pismena tek trećina stanovništva (polovina muškaraca i četvrtina žena).

Uz široko rasprostranjenu nepismenost, drugi faktor koji ograničava razvoj Malija je deficit energije. Na ovom polju mnogo se očekuje od partnerstva sa ruskom državnom korporacijom „Rosatomom”. U mestu Sanankoroba nedaleko od Bamaka, „Rosatom” na prostoru od 314 hektara uveliko postavlja panele za buduću solarnu elektranu, koja bi trebalo da krene u punom kapacitetu sledećeg maja. Ukoliko njena snaga bude zaista kako je projektovano 200 megavata, to praktično znači rast proizvodnja električne energije za 10 odsto i uglavnom rešavanje deficita. Ipak za ekonomski i privredni razvoj Maliju će trebati još mnogo energije, pa su sa „Rosatomom” potpisani i memorandumi o izgradnji manje nuklearne elektrane.

Mali i danas, kao i pre sedam vekova u epohi mansa Muse, izvozi uglavnom zlato (72 odsto izvoza) i pamuk. Najviše koncesija za eksploataciju zlata imaju kineske kompanije i preduzetnici. Oni uglavnom dovode ovamo svoju radnu snagu pa je u centru Bamaka primetan veliki broj kineskih prodavnica i restorana. „Kina je naš najznačajniji ekonomski partner i najveći investitor u našu ekonomiju. Značajan je doprinos i kineskih kompanija u izgradnji i revitalizaciji naše putne infrastrukture”, priča Osman Drame, vlasnik privatnog univerziteta „Ahmed Baba”. On takođe kaže da se u Maliju eksploatiše i litijum. „Uprkos nedovoljnoj razvijenosti regulative i drugim objektivnim poteškoćama, naša vlada pokušava da koncesionarima nametne uslove punog poštovanja ekoloških standarda”, tvrdi naš sagovornik.

I dalje je najveći problem današnjeg Malija politička nestabilnost. Na severu zemlje većinski Tuarezi dizali su česte pobune protiv vlade u Bamaku. Početkom 90-ih nakon propasti još jednog ustanka, značajan deo pobunjenika odlazi u Libiju i biva integrisan u vojsku pukovnika Muamera Gadafija. Nakon građanskog rata i gubitka zaštite prethodnog režima, Tuarezi se vraćaju u zemlju i podižu novi ustanak. Uspevali su u nekoliko navrata da zauzmu i drevnu prestonicu Timbukt. Pobuna Tuarega uticala je da se na severu Malija formiraju i ekstremističke ćelije povezane sa Islamskom državom. Ipak na rešavanju ovog problema najviše se uradilo. Prema pisanju Bi-Bi-Sija, vojska Malija 2015. brojala je samo 7.500 vojnika, dok po onome što smo čuli tokom nedavne posete, taj broj je narastao na čak 300.000 i trenutno su ubedljivo prva sila u Zapadnoj Africi. Ključan doprinos u obuci i formiranju borbeno sposobnih jedinica regularne vojske dali su pripadnici grupe „Vagner”, odnosno ruski vojni instruktori kako ih u Maliju zvanično nazivaju.