Nisu finansije razlog što mnoge zemlje ne prave vakcine. Potrebno je za to mnogo više od novca. Pa i kada imate mnogo iskustva, ne uspe svaka serija. Takva je biološka proizvodnja.

Ovako govori dr Vera Stoiljković, direktor Instituta za virusologiju, vakcine i serume “Torlak” dok se pripremamo da uđemo u pogone. Pauza je u proizvodnji, jer se iz Rusije čeka isporuka sirovine za još 500.000 doza Gam-KOVID-Vak (“sputnjik V”). Da je drugačije, unutra se ne bi moglo. Ovde i zaposleni ulaze po strogom protokolu.

Od 4. juna kada je po tehnologiji prestižnog ruskog instituta “Gamaleja” počela prva faza proizvodnje “sputnjika V”, u “Torlaku” je napunjeno milion i po doza za domaće tržište. U plavim pakovanjima, sa znakom “Torlaka” je prva, u crvenim druga doza.

– Pregovaramo sa “Gamalejom” i o proizvodnji “sputnjika lajt” – otkriva dr Stoiljković. – Ako država ispuni obećanje o ulaganju još 20 miliona evra, pored 18 miliona koje već dobijamo kroz ugovore, tu vakcinu bismo mogli od početka do kraja da proizvodimo u “Torlaku”.

Ugovor sa ruskim “Gamalejom” veliki je zamajac za naš nacionalni institut. Nekadašnji gigant u ovoj oblasti, u vreme SFRJ, koji je izvozio na tržišta više od 100 zemalja, možda bi mogao da povrati bar deo stare slave. Iako je institucija koja će za dve godine napuniti vek postojanja, decenijama urušavana, u pogone su napokon ušle nove mašine, kao da se tek u vreme pandemije kovida 19 shvatilo koliko je važno imati nacionalni institut za virusologiju, i svoju proizvodnju.

U jednoj od paviljonskih zgrada, blizu upravne, puni se “sputnjik V”. Srbija je prva zemlja u svetu u kojoj je počela proizvodnja ove vakcine van Rusije. Na prvom spratu desno je pogon za proizvidnju tehnoloških fluida, levo završna faza proizvodnje: linija za pranje bočica, tunel za sterilizaciju, punjenje i zatvaranje. “Sterilno” – to je najveći zahtev farmaceutike. Sve je automatizovano. Bočice se peru injekcionom vodom i to je prva faza na 100 stepeni Celzijusa. Druga faza je depirogenizacija, na više od 300 stepeni Celzijusa, tokom koje se uklanjaju mali delići mikroorganizama koji kao nus-reakciju mogu da daju povišenu telesnu temperaturu. Sve se snima, i ostaje zapis. Kada počne punjenje to traje dan-noć, i ako je potrebno opet i dan i noć, sve dok se ne završi ta serija.

– Kada sam 2013. godine došla na mesto v. d. direktora, dugovanja “Torlaka” bila su veća od 3,5 miliona evra, nije radila nijedna proizvodnja, sve je bilo zaustavljeno, bilo je 400 zaposlenih, 150 više od potrebnog broja, pripremano je strateško partnerstvo koje bi praktično značilo zatvaranje Instituta – priča dr Stoiljkovićeva.

Kaže još da je to bila “ustanova bez perspektive”, ali više ne izgleda tako. Sa 252 zaposlenih Institut je sada finansijski stabilan, i živi od onoga što zaradi na tržištu.

Uspeli smo da pokrenemo proizvodnju i napravimo novu splitovanu inaktivisanu vakcinu protiv gripa, uz pomoć Svetske zdravstvene organizacije i Ministarstva zdravlja Srbije. – To jeste veliki uspeh i prednost, jer sada možemo da napravimo pandemijsku vakcinu u slučaju globalne epidemije gripa. Mnogo znači za Srbiju napraviti tehnološki novu vakcinu.

Direktorka kaže da Institut od virusnih vakcina proizvodi dve – antigrip, i antikovid, a od bakterijskih – protiv difterije, tetanusa, pertusis, be-se-že vakcinu i serum protiv zmijskog ujeda. U dva pogona uvedeni su dži-em-pi standardi, kojih do pre dve godine nije bilo nigde.

– Za ovu sezonu proizveli smo i distribuirali 200.000 vakcina protiv gripa. Planiramo da proširimo njenu primenu i za starije od 65 godina. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je tražio da se obezbedi pogon za grip koji bi mogao više da proizvodi. Naš kapacitet je sada 500.000 doza, a mogao bi da bude 10, pa i do 20 miliona. Za to nam je potrebna pomoć države, ali bismo onda mogli i da izvozimo. U svetu nema dovoljno proizvođača, niti dovoljno antigrip vakcine – priča dr Stoiljković.

Za nju je ekstremno važno da se “Torlak” u državnim planovima odredi kao institucija za dijagnostiku i proizvodnju vakcina. I pandemija kovida 19 pokazala je koliko je važno da postoje ovakve institucije koje rade svoj posao i kada se to ne vidi.

S obzirom na to da živimo od tendera, u toj tržišnoj utakmici nikad ne postoji sigurnost pozitivnog poslovanja. Pokazali smo da možemo, i u ovim, našim uslovima. Kod nas spolja sve izgleda kao da se raspada, a u institutu “Gamaleja” utisak je kao da ste ušli u svemirski brod, ali smo po stručnosti i standardima apsolutno uporedivi.

Sve radili ručno

“Torlak” je već decenijama na klackalici suprotstavljenaih stavova: “da bi nacionalni institut za virusologiju trebalo sačuvati po svaku cenu”, i onog “da su veliki proizvođači podelili tržišta, a da velika ulaganja u skupu proizvodnju za relativno male domaće potrebe, nisu opravdana”. Dr Vera Stoiljković kaže da nas je tek pandemija izgleda osvestila i pokazala sav značaj ovakve ustanove:

Najveći problem je bio nabaviti reagense. Sećam se u prvoj turi uspeli smo da nabavimo samo 250 setova. Naš kapacitet je bio 50 uzoraka dnevno, a onda smo ga povećali na 2.500 do 3.000.

Morali smo da radimo sa različitim tipovima reagenasa, što nije lako, i sve ručnom ekstrakcijom dok RFZO nije nabavio aparat za automatsku ekstrakciju. Radili smo bukvalno 24 sata dnevno. Sada laboratorije imaju ekstraktore, robote, a na “Torlaku” je na početku epidemije bio sav teret, i dobro je, zamislite da nismo mogli da potvrdimo infekciju.

“Novosti”