У Сарајеву муџахедини ратовали на смену: Драган Вујичић у „Српском св(иј)ету“

„ Морамо да знамо да ова бројка од 3000 Срба у Сарајеву говори о броју погинулих и рањених на тој једној страни фронта, у настамбама које су остале у том ужем делу. Иначе је тај број у оба та прстена 7500. Оно што је битно за овај извештај о ком је реч је да је ово први пут да је настала оваква заветна књига, на основу оних који су истраживали судбину људи у Сарајеву пре извештаја ове комисије. То је велики број истраживача који су претходно објављивали своје књиге, а у овој књизи су они обједињени и зато кажем да је она заветна. Ово је једно отворено штиво, које треба да се допуни радовима који већ постоје. Надам се да ће већ следеће године доћи до те допуне“, рекао је, након читања података из поменутог извјештаја о погинулим Србима у Сарајеву, гост „Српског св(иј)ета“ Драган Вујичић, новинар и публициста.

Он је говорио о новинарству током ратних деведесетих и огромном броју новинара који су циркулисали на простору Босне и Херцеговине, напомињући опште познату чињеницу да већина њих није извјештавала објективно, па је истина о страдању Срба остала по страни, што књига покушава да надомјести.

Срба у Сарајеву је 1991. године било 157526, а данас десетоструко мање.

„Ова књига је потребна првенствено нама, и нашем политичком војводству“, рекао је гост Националне телевизије.

„Романијци су људи посебног кова, који су остали да бране своје домове. Међу њима је било и ратника, али и изузетно писмених људи, који су у свакој општини бележили шта се догађа. Они су ти који су сачували истину. Било је око сто новинара, који су правили своје извештаје на тим основама. После рата 1995. године постојале су многе институције које су се тим бавиле, али је дошло до недостатка новца. Знате који је увек велики српски проблем? Ми хоћемо да кажемо да смо ми нешто најбитније урадили, па је битно да је направљен један непристрасан извештај који треба да се допуни“, одговорио је на питање водитељке Гордане Јанићијевић на питање шта му је најимпресивније везано за сами извјештај, додајући да управо овај извјештај помирује и сабира све.

У њему се налазе документоване наредбе државних и војних институција, као и многа друга документа којим се потврђује вјеродостојност самог извјештаја, који прати цијели ток рата.
Једна од тема су и злочини почињени првентвено над женама, о чему такође постоје потресна свједочења, као и о 211 логора:

„Логори у БиХ су били државни логори, људи који су били у тим логорима су имали своје битанге које су радиле страшне ствари. Када се све сабере, имате интерактивну мапу на том сајту, и не можете да верујете колико је тих логора у подручју Сарајева. Неки од њих су постојали и шест месеци након потписивања Дејтонског споразума. Имате људе који су провели преко 1300 дана у логору“.

О једном од тих људи је говорио као о особи са којом ће ускоро направити интервју. Описивао је многа дешавања кроз конкретне примјере и жртава и мучитеља у логору и њихових даљних судбина:

„Могли су да бирају да ли да изађу из војске или да чувају стране амбасаде.Могли су да бирају кога да чувају, или да узму новац и оду, или да буду у Алијиној војсци“. Неки од њих су постали заштићени свједоци, и свједочили о том ратовању на смјену, како каже Драган Вујичић.

У другом дијелу емисије је овај изузетан ратни извјештач који је деведесетих доносио извјештаје са првих линија фронта наставио да говори о оним дешавањима у БиХ који су највише потресали нашу јавност, а и данас одјекују, и то већином као манипулација, као што је случај са Сребреницом и са нападима на колоне војника који су напуштали војне касарне.

У том контексту напомиње одакле су манипулације смишљене и како су се спроводиле, издвајајући и оне који су свој посао радили савјесно:

„У Сарајеву је шеф посматрача био амерички пуковник који није имао никакву дилему да су Маркале монтиране. Они су слали те своје извештаје, али није било одговора на њих. Британска служба је била умешана тако што се у њиховој амбасади налазио штаб људи који су долазили зарад појединих акција. У овом извештају ћете видети да је Сорош 1993. године послао свог човека“.

Говорио је о разним главним и „резервним играчима“ у цијелој ратној причи.

Дотакао се и овдашње политичке ситуације у Републици Српској и одређених превирања, напомињући да они који примају плату ће је примати као администрација само док постоји та држава:

„Они морају да схвате да Република Српска може да остане само на нивоу истине. Морају да чувају ту земљу због људи који су је стварали и пропатили много због тога. Бирократија је заиста у државама чудо, али они морају да се уједине сви, па да уједињују све нас. Морамо да будемо свесни да морамо да се бранимо“.

„За сада нам тај политички клинч са њима иде добро. Неки наши политички лидери владају на тим самитима, јер им иду на руку сви аргументи“, закључио је гост „Српског св(иј)ета“ о сусретима са хрватским и бошњачким политичарима са онима који представљају Републику Србију.

Погледајте цијелу емисију на Јутјуб каналу ИН4С телевизије.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: