U spomen na Miloša Petrovića, dečaka koji je ubijen na pravdi Boga od strane albanskih terorista u Cernici na Kosovu i Metohiji

Godine 1999, kada je srpsko stanovištvo zasuto neprijateljskim bombama, a neretko i napadano sa svih strana, videvši da Zapad nema milosti za ovaj mali, ali pravdoljubiv narod, otpisani od sveta i zaboravljeni od pravde, ljudi su se upustili u borbu za život, goli opstanak i veru. Mnoga sela, gradovi i mesta izobličila su se od zla koje ih je snašlo. To se desilo i sa Cernicom. Onog dana kada je objavljen kraj rata i navodni početak novog, odnosno povratak starom životu, Srbe na Kosovu i Metohiji dočekalo je kao hladan tuš, sluteći šta im se tek sprema u budućnosti.

Shvatili su da je jedino što se može podrazumevati, jedino stalno i izvesno, nada. Sve ostalo bila je borba, preživljavanje i težnja za ostankom.

Lazar Petrović jedan je od dečaka koji je vrlo dobro zapamtio zla rata, ali se ni u trenutku nije pokolebao da svoj dom napusti.

Na pitanje kako su uspeli da i posle svega ostanu na ognjištu, odgovorio da odlazak i oproštaj od svog vekovnog nikada, pa ni danas nije opcija.

„Kosmet se ne napušta, pa ni po cenu života. To je naše i tu ostajemo. Ni Pogrom niti bilo šta nije doprinelo da svoje mišljenje promenimo, jedino što su postigli je da očvrsnemo u borbi i zavetu da svoje sačuvamo. Da branimo svoje poreklo, krv, svetinje. Mi smo kod svoje kuće, Kosovo i Metohija su Srbija, naša kuća, domovina, otadžbina. Ne tražimo ništa tuđe, ali svoje ne damo. Car Lazar nas je vezao zavetom i to se nikada neće promeniti!“

Cernica, rodno mesto porodice Petrović je mešovito selo, u okolini Gnjilana. Danas, tamo Srbi žive u tri seoske mahale, između Albanaca, čije ponašanje jasno stavlja do znanja da su oni glavni, a da Srbi nisu dobrodošli.

U periodu od 1999. do 2003. godine u Cernici je ubijeno sedmoro Srba. Dvadesetak je ranjeno.

Materijalna šteta na srpskim imanjima pričinjena od strane pojedinih albanskih komšija je ogromna, dok stradanja nije pošteđena ni crkva Svetog Ilije.

28. maja 2000. godine albanski teroristi su ispalili rafalnu paljbu iz automatskog oružja i ubili trojicu Srba, među njima i četvorogodišnjeg Miloša Petrovića. Tokom napada ranjeno je još nekoliko meštana.

U Miloša je pucano dok je svojim osmehom i igrom zabavljao ostale Srbe ispred lokalne prodavnice. Njihov smeh tog dana pretvoren je u plač koji i danas odzvanja.

Sada, posle 22 godine, Milošev brat Lazar verno čuva uspomenu na svog brata i priču povedosmo, kako se ovaj zločin albanskih terorista, nikada osuđen, ne bi zaboravio i zagubio u sećanju srpskog naroda.

Priču o dečaku koji je izgubio život koji nije pošteno ni započeo moramo čuvati i ostavljati u amanet budućim generacijama kao opomenu na nezaborav.

“Miloš je bio dobar brat, nije bio samo brat, već osoba koja je moje detinjstvo učinila posebnim,“ govori Lazar.

„Velika je tuga u mom srcu ostala za njim, žal za zajedničkim odrastanjem, izlascima, momačkim danima koje nismo dočekali da zajedno proživljavamo.Ne postoji pomirenje sa takvom sudbinom koja je nas zadesila. Jednostavno, navikli smo da živimo sa tim da smo ga izgubili, da ga nema na ovom svetu, ali je on svakako uvek tu sa nama, u našim srcima, mislima, molitvama i tako živi.

Bol i rana koju su u naša srca usadili teroristi tog dana kada su nas ostavili bez njega svakog dana je sve veća, bez obzira na to što vreme prolazi. Vreme ne leči rane, samo nas nauči da živimo sa njima.“

Najveću bol Lazarevoj i Miloševoj porodici zadaje i činjenica da ni do danas, 22 godine kasnije, niko nije osuđen za kukavički napad na četvorogodišnjeg dečaka, kao da je postalo normalno ubiti čoveka, dete, ženu i nastaviti živeti sa tim. Lazareva želja je da se istina sazna, da izađe na videlo, da se teroriste osude i da konačno pravda ugleda svetlost dana, iako, kako kaže, ne ulaže prevelike nade u pravdu, jer na Kosovu pravda i krivda imaju malo drugačije značenje, nego na drugim mestima na svetu.

Četvorogodišnji Miloš, nažalost, nije bio jedina žrtva koja je zadesila porodicu Petrović. Žrtve su bile i njihov stric Vojin i strina Blagica.

Stric Vojin, tog kobnog majskog dana pokušao je svojim telom da zaštiti malog Miloša.

“Teško je hodati ulicama kada te svaki korak podseća na nekoga ko ti je bio toliko blizak, a sada ga više nema. Svaka ulica obeležena je krvlju Srba koju su Albanci prosuli.”

Koliko je teško odrastati u sredini koja ti ne dozvoljava da budeš ono što jesi, da budeš Srbin, svoj na svome, govori i Lazareva ni malo laka priča, jer odrastanje, vera u bolje sutra, ali i čuvanje svete zemlje, za mališane koji su preživeli pakao rata i još gori mir ostavlja velike posledice.

“Svi ti napadi uticali su na nas veoma ozbiljno, kod svakog dečaka, mog druga koji i dan danas živi u Cernici, svi ti napadi ostavili su ozbiljne posledice koje će nas pratiti do kraja života…”

Lazar posebno podvlači termin opreznost kao neophodan i neminovno sastavni deo svakodnevnog života u južnoj srpskoj pokrajini.

„Za sve ove godine čestih i nimalo bezazlenih napada, naučili smo da uvek budemo oprezni. To je uveliko uticalo na naše detinjstvo, ali i odrastanje… I dan danas se ne osećamo sigurno, ne zna se još uvek ništa, bar kada je Kosovo u pitanju, svaki Srbin je glineni golub i meta, i treba biti oprezan.

Albanci žele da izbrišu našu istoriju, iskorene narod i ćirilicu i obrišu sve što je srpsko, ali nadam se da ćemo istrajati kao i do sada što smo i dočekati neko bolje vreme. Nadam se da će se nekad i nama razvedriti i da ćemo dočekati taj tenutak kada će istina pronaći svoj put i izaći tamo gde treba.

Živeti na Kosovu, u Cernici jeste privilegija, da se tako izrazim, tu su naši koreni, naša dedovina, ostajemo da čuvamo grobove svojih predaka, žrtava rata i dočekamo istinu za sve zločine koji su učinjeni nad Srbima na Kosovu i Metohiji“

U nadi da se luča slobode polako, ali zasigurno pali, priče o stradanjima nedužnih neumesto je skrivati, jer kako Lazar reče, istina mora i hoće naći svoj put. U spomen na Miloša, dečaka od četiri godine, koji je stradao na pravdi Boga, predstavljajući metu zapadnih performansa i gradnje albanskih snova, kula od karata koju su sagradili na zločinima se mora rasprsnuti istinom, a sunce slobode obasjati srpski rod.

Srpski narod na Kosovu i Metohiji nikad nije prestao da se bori, dok i dalje živi na parčetu zemlje natopljene krvlju gde je nepravda zapravo pravda, a laž istina. Zato, za nezaborav svim srpskim žrtvama, negujmo sećanja i učimo decu istini, da nam se nedaće i nepravde ne bi ponavljale.