У сусрет јубилеју Радничке партије: Све док буде било радничке класе и обесправљених постојаће и Радничка партија

Пише: Момчило Мишко Манојловић, потпредсједник Радничке партије 

Никако да заборавим ружне, крваве, пљачкашке деведесете.
Године када је човјек човјеку био мрзитељ и крвник.
Године које су код честитих и часних изазивале безнађе и очај, али и револт и бунт против оних који су нас закрвили и опљачкали, сводећи наше достојанство на ниво гладног пса који удворички маше репом, неби ли се газда сјетио да му са пуне трпезе баци неку кост.

Управо ово вријеме је генерисало и моју будућност наредних двадесет и више година, сводећи свакодневицу на непрестане протесте и борбу са вјетрењачама за живот достојан човека.
Уз одважне и храбре попут покојног Јанка Вучинића, пркосни и непокорни Никшић, а касније и готово сва радничка сабраћа из Црне Горе, покушавали смо грађанским протестима повратити сопствено достојанство и осјећај да смо и ми људска бића.

Нажалост, била је то готово узалудна борба.
Они су пљачкали скривајући се иза државе, имајући на располагању сву економску и политичку моћ, неопходну да сачувају своје неоправдано стечене привилегије, а ми смо узалуд покушавали да пробудимо свијест црногорских грађана и укажемо на непочинства ових на власти и њима блиских особа.

И тако више од двадесет година протеста, улица, штрајкова глађу, полицијских кордона, судија за прекршаје, плочника испред Владе и разних министарстава, глади и жеђи, љетње жеге и децембарских мразева, туге и питања са чиме сјутра прехранити породицу.

Из оваквог миљеа изникла је Радничка партија. Лидер ове дводеценијске борбе Јанко Вучинић је 1. маја  2015. године у Никшићу, обзнанио постојање новог-старог субјекта на политичком и социјалном небу Црне Горе, обзнанио постојање Радничке партије.

Неко паметан је рекао да свака револуција „ждере“ своју дјецу. И ова наша однијела је лидера и оснивача „Радничке“.
Наставила је Радничка своју борбу жалећи за човјеком који је био синоним ове партије и синоним борбе за права свих обесправљених.

После небројено година, дошла је слобода. Почели су да се остварују неки давни, недосањани снови. Идеја социјалне правде, солидарности и јединства одједном почиње да бива реалност.

Таман када помислите да вам је све то на дохват руке, имате осјећај да се налазите жедни свега, поред бистрог, плаховитог планинског потока и само треба да се сагнете и утолите ту своју огромну жеђ, неко ко мисли да је изнад осталих, да више зна, да је богом дан да вам и даље креира судбину, са обадвије своје прљаве ноге стане у тај бистри планински извор, замути га, односно загади и у вама пробуди револт и наметне питање: зар опет?

Још увијек смо далеко од циља. Далеко од земље социјалне правде. Далеко од срећних и насмијаних људи. Далеко од фабрика које производе. Далеко од љубави према земљи која је у нашем генетском коду записана као „Отаџбина“. Још увијек далеко од живота достојног човека.

Зато наше постојање и јубилеј имају смисла. Све док буде постајало радничке класе и обесправљених постојаће и Радничка партија која обећава да ће свим својим капацитетима настојати да Црну Гору претвори у једно нормално, мултиетничко, грађанско друштво, економски напредно и прихватљиво за живот свих њених грађана.

Зато, свим члановима, симпатизерима и пријатељима Радничке срећан јубилеј уз жељу да је што мање сиротиње и обесправљених. Да напокон престане потреба за борбом и наредне године посветимо неким љепшим и мирнијим темама.

Срећан ти рођендан „Радничка“!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: