U večnu ljubav ruskoj braći!

Piše: Mihailo Medenica

Majčice, raduj se jutru kad ga psi lavežom najave,
uteši breze kad poviju grane,
osedlaj konja za mrtvog sina
zagrli vetar da ne plače…
Majčice, pogledaj me, pogledaj…
zagrej mi rukama hladno lice,
vidiš da tu sam, čuješ da dišem,
vidiš da smejem se zorom s Bajkala,
majko-lepotice.

Gorda moja Ruskinjice, još čuvam maramu
što si razvila sa sede glave.
Vezao sam je oblaku, imao je tvoje lice,
majko-lepotice.

Kad mi se rodi sin okupaj ga Vidovdanom
i povij pesmom „Tamo daleko…“,
uz nju sam pao, s njom vaskrsao
majko-lepotice.

Pevaj mu o Srbiji kad snegovi okuju kuću,
pevaj gde večno ostadoh mlad,
pevaj kad Volga pita te gde sam,
neka ti suze pevaju niz lice,
majko-lepotice.

Kad pitaju, majko, gde mi je grob
ponosno reci: Srbija cela!
za nju sam pao, za nju vaskrsao,
za nju ti celivah ruku i lice
majko-lepotice.

Za nju sam mlad osedlo konja,
pošao braći te tople noći,
za nju sam, mati, raspeće u gori
zalud mi zveri kopaše oči..
Majko-lepotice.

Za veće od života – život sam dao,
gora sad našim dušama lista,
s braćom pred zveri molitvom stao
za večnu ljubav, veru i Hrista.
Majko-lepotice.

Kad mi se rodi sin, uzmi ga u naručje
malo pre nego što jutro svane,
pokaži mu gde Srbija i Rusija vaskrsvaju,
pokaži mu goru groba mog,
povij ga u Vidovdane!
Rusijo, majko, lepotice!