„Уби ме прејака реч“: 63 године од мистериозне смрти Бранка Миљковића

„Ми смо последњи заточници почетка“

Принц српске поезије рођен је 29. јануара 1934. године у Нишу. И од тада није умирао, осим тјелесно, у 27. години живота, на врхунцу земног живота и поезије. 

Мистериозна смрт младог Бранка Миљковића, најљепшег и најоштријег пера Југославије, покренула је многобројне теорије. Званично, његов одлазак назива се самовољом. Самоубиство. Тако су записали службеници који су га нашли објешеног у ноћи између 11. и 12. фебруара 1961. године у Загребу.

Колико год је био свој, тешко је повјеровати у његов себичлук, опцију да је себе отео свијету  због неурачуњивости усљед љубавног бродолома.

„Ја волим срећу која није срећна“                              

Тај исти Бранко Миљковић, 14 година раније, написао је „Узалуд је будим“ као одговор на одлазак прве љубави. Није се тјешио – зато што није очајавао. Знао је да је неминовност будући сусрет са дјевојком коју је волио.

Она је била тек почетак циклуса „За оне које волимо“ и „Седам мртвих песника“, написаних почетком педесетих година прошлог вијека.

Бранкова неустрашивост пред смрћу, величање Његоша, Натасијевића, Костића, Радићевића, Ујевића, Диса и Горана, Бранковог пријатеља из младости, величање њихове бесмртности – одисали су најузвишенијим емоцијама, никако очајем, како су га окарактерисали оног јутра када се први пут није пробудио.

У својој надреалистичкој потрази за смислом – Бранко је вјеровао у све; виле, анђеле, сунце. Вјеровао је у Бога – барем онолико колико је то било могуће дјечаку рођеном у јеку комунизма.

„Мами ме птица све луђе

Да с њом у ватру уђем“

Бранко је знао све и много је сумњао. Његова потреба за вјечношћу увијек је критиковала потребу власти за површношћу.

То га је коштало главе.

Преписивачка школа југословенског комунизма, на челу са Титом и његовим личним умјетником – Оскаром Давичом, крала је стаљиновске идеје једино по питању опасних интелектуалаца.

Тако је свака даровитост морала да се сасијече у корјену, да се попут епидемије не распространи.

Ту на сцену ступа Бранкова служба у Загребу, његово незадовољство и напослијетку смрт.

По угледу на Јесењина

Бранко Миљковић нађен је мртав у Загребачкој шуми. Објешен за танко дрво које је тешко могло носити његово крупно тијело. Власт се неукусно нашалила.

Неминовност је била Миљковићево дијељење судбине са Мајаковским и Јесењином. Величанственим пјесницима који су били у сукобу за режимом, и који су напрасно извршили самоубиства.

У филму Слободана Шијана из 1976. ,,Похвала Земљи“, Данило Киш присјетио се свог посљедњег разговора за Бранком, који је одисао Москвом.

„Десетак дана пре његовог самоубиства сам га срео и кад сам наручио пиће, он ме је изружио да се то не сме радити, да се не сме пити… Он је у том тренутку престао да пије и да би томе дао тежину принципа, он је држао предавања и другарска убеђивања. Тада је изговорио неколико реченица које су ме фрапирале у часу када сам дознао за његову трагичну смрт.

Рекао је: “Ми смо сви кукавице, многи руски песници су у нашим годинама већ завршили своје животе и то својом руком”. Навео је њихова имена, доста агресивно ме је питао зашто смо ми такве кукавице које умиру од “глади, туберкулозе и од тзв. Боемије“.“

На овој Кишовој потврди да је његов друг самоубица, претпоставком и тумачењем посљедњег разговора, питање смрти Бранка Миљковића било је закључана тема. Међутим, недослиједности у том случају интригирале су познаваоце Бранковог лика и дјела, како деценију и по раније, тако и деценијама касније.

,,Путуј, певај, пркоси“

Најсвјежији одговор на тему даје савремени српски писац Дејан Стојиљковић, Миљковићев суграђанин.

Он је у интервјуу за часопис „Без лимита“ поново отворио случај Бранкове смрти у контексту далеком самоубиству. Смрт узроковања немогућношћу да га власт прихвати таквог какав је. Смрт узрокована Бранковим недостатком жеље да буде послушан попут Давича.

„Та митолошка слика о Миљковићу грађена је под патронатом државе и Службе, а уз помоћ академске заједнице и Партији лојалних државних апаратчика и професорчића незналица, буквално – деценијама. Да ли и како може једна једина књига, па још уз то – роман, да промени нешто, видећемо. Бранко је „канонизован” између осталог да би се заташкала дешавања везана за његову смрт, а ту работу започео је Петар Џаџић својом скандалозном књигом „Бранко Миљковић или неукротива реч” коју је објавио само четири године након Бранкове смрти.

Тај гробарски посао наставиле су и раде га и дан-данас генерације школских и универзитетских професора које папагајски понављају Џаџићеву апсурдну тезу и не дају да се Миљковић и његова поезија извуку из калупа у који су гурнути. Тај некрофилски (а вероватно и наручени) текст донео је суманути канон о Миљковићу као мрачњаку који се „дрогирао смрћу” и који, пошто је, јелте, по Џаџићу и друговима из Службе, био „суицидалан” и „непреврео”, морао да сконча тако како је скончао, никако другачије.

И од тада имате ту слику „лудог” Миљковића, као да је статиста из неког хорор филма: мрак, смрт, распадање; а ради се, парадоксално, о човеку који је писао језички и естетски прелепу поезију и који је аутор једне од најлепших љубавних песама испеваних на нашем језику – „Узалуд је будим”. Заљубљеног Миљковића сањара и замишљеног Миљковића филозофа заменили су (и још га мењају) депресивним Миљковићем самоубицом. По мом мишљењу – са очигледним намерама. Тако то буде када геније допадне шака медиокритетима.“

У Стојиљковићевом роману „Звезда над празнином“, смрт почиње да јури пјесника онда када он гласно опсује Тита, а то чује друг Давичо. И та теорија не само да је примамљива, него се чини да фикција заиста може одговарати стварности.

„Уби ме прејака реч“

Мајка је Бранка сахранила у стакленом ковчегу. Да сви виде лијепо лице онога који је пострадао јер је имао дара. Да сви виде да око његовог врата није било трагова дављења. Да га посљедњи пут виде сви који га воле, али и да га виде његове убице.

Пјесма „Епитаф“, постала је и предсказање и прави натпис на прерано постављеном надгробном споменику Принца Поезије.

Била то мало вјероватна Бранкова самовоља или проста неукост машинбравара на челу Југославије, смрт није заживјела.

Бранко је бивао још храбрији мртав него што су многи били у пуној животној снази. Обнављао се попут његовог вољеног Феникса и никада није престао да буде заљубљен у све што пева и шкоди. Из истих побуда био је мотив заљубњености многих што ће доћи.

Наспослијетку, вјероваћемо у његов обећани рај из посљедње рођенданске пјесме.

„Па ипак, по милости историје,

Повраћајући и ја ћу у рај ући.“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: