Učešće žena u Sokolima

Piše: Saša Nedeljković
član Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Srbije

Sokoli su pre Prvog svetskog rata težili da u svoj rad uključe pored muškaraca i žene. Natalija Ristić rođena 1880. u Kragujevcu, stupila je 1895. u viteško društvo Dušan Silni. Nakon dve godine rada postala je pomoćnica učitelju za žensku decu profesoru Tasi Popoviću, koji je zasnovao Prvo kolo ženskih i sa njima počeo priređivati javne časove. Svojim primerom doprinela je da roditelji puste devojke da vežbaju gimnastiku. Položila je ispit za učiteljicu gimnastike 25. septembra 1900. pred Ispitnim odborom Dušana Silnog. Radila je kao nastavnica za telesno vaspitanje u Višoj ženskoj školi kraljica Draga u Beogradu. (1)

Protivnici sokola u Beogradu su se u „Brki” izrugivali sokolima a posebno sokolicama. Agitacija neprijatelja sokola bila je usmerena na roditelje devojaka da im ne dozvole upis u sokolske redove. Da bi se rad sokolica prikazao u pravoj svetlosti pozvao je Beogradski soko odred članica „Srpskog sokola” iz Šida da učestvuju na drugom češkom sokolskom večeru februara 1908. u sali kod Kolarca. Beograđani su imali prvi put da vide sokolice na delu.

Sokolice iz Šida nastupile su 8. februara 1908. u povorci kroz Beograd, a uveče na akademiji kod Kolarca. Pred prepunom salom, u prisustvu kralja Petra i prestolonaslednika Đorđa, izvele su proste vežbe, vežbe sa zastavicama u piramidama i vežbe sa mačevima. Sutradan su primljene u dvoru.

U okviru „Srpskog sokola” iz Šida osnovan je krajem septembra 1906. devojački odred, kome je starešina bila Milena Nenadović, rođena Babik. Vođa odeljenja bio je učitelj Milan Vuković, prednjak Zora Stanisavljević, drugi prednjak bila je Angelina Golub. Izvršujući članovi bili su Milena Zečević, Mara Rus, Smilja Stanisavljević, Angelina Stanisavljević, Hristina Golub, Cvetana Tihi, Sofija Zečević, Miroslava Mandić i Angelina Jojkić, sve iz Šida. Pri prelazu iz Zemuna u Beograd sproveo ih je dr Tanasije Pulja, starešina zemunskog sokolskog društva. Austrougarska obaveštajna služba je njihov nastup u Beogradu predstavila svojoj vladi kao izdaju. Zato je svaka od njih bila pojedinačno pod prismotrom, a za vreme Prvog svetskog rata Milena Nenadović, Smilja Stanisavljević i Miroslava Mandić umrle su kao sokolice gonjene i proganjane od austrijskih vlasti. (2)

Posle Prvog svetskog rata pitanju žena i njihovog položaja posvećena je veća pažnja. Žene su počele da rade u ženskim društvima i humanitarnim udruženjima (Kolo Srpskih Sestara, Jadranska straža, …). Sokoli u svojim redovima nisu pravili nikakve razlike ni po rođenju, ni po veri, a ni po polu. Za njih je žena bila ravnopravna sa muškarcem. Sokoli su smatrali da bi preko rada u sokolskim redovima žene došle do svojih prava koja im je društvo dugovalo. (3)

Ivka Kikerec isticala je u članku „Žena i sokolstvo” u časopisu „Bratstvo” da sokolstvo posvećuje najviše pažnje selu i da je usredsredilo svoj rad da podigne selo. Smatrala je da nema napredka sokolima na selu bez seoskih žena. Jedan od najtežih sokolskih zadataka bio je da privuku seoske žene u sokolski dom. Trebalo je osloboditi ženu kao članicu i naraštajku od veza vekovnih tradicija. Žene radnice trebale su da osete da je sokolana njihov dom. Istakla je „Znajte da jedan topao pogled, jedna lepa reč ili stisak ruke često puta vredi više no bilo kakav skupoceni dar.” (4)

U članku „Kako se žena odgaja u sokolstvu” Ivka Kikerec istakla je da su u sokolski dom dolazile radnice, seljanke, učiteljice, lekarke i domaćice. I da su sve bile jednake. Sokolana je trebala da odgaja istinske žene. Za nju je to značilo: „Ona treba da kaže otvoreno svoje iskreno mišljenje i treba da traži uvek put k istini. S istom spaja se iskrenost i poštenje, a s ovime opet ustrajnost i samopouzdanje. … To su bitne vlastitosti kojima se jača značaj žene, a koje postiže samo u sokolskoj vežbaoni. …Žena se u Sokolani izgrađuje, a ona će onda dalje izgrađivati pokolenja takovih žena.” (5)

U sokolima su prava i dužnosti bile jednake za muškarce i žene. Sokoli su priznavali samo fiziološke razlike. U sokolima je žena mogla biti savezna, župska i društvena načelnica, članica uprave saveza, župe, društva i čete i svih sokolskih odbora. Nasuprot tome, u Kraljevini Jugoslaviji žena nije imala pravo glasa, nije mogla biti opštinski odbornik, narodni poslanik ni viši činovnik. U nekim krajevima Jugoslavije svaki njen postupak trebao je da odobri njen muž. Dok su sokoli priznavali ravnopravnost žena i muškaraca, većina žena nije imala razumevanja za rad sokola. Jedne nisu htele da puste svoju decu u sokolane, druge bi bile pustile ali su strahovale da im dete pri vežbama ne strada, treće nisu želele da im deca dolaze u dodir sa svom ostalom decom bez razlike. (6) Dok su učiteljice bile članice sokola, seoske žene su bile konzervativne. One su smatrale sokolstvo isključivo kao gimnastičarsku organizaciju. Blanka M. Sinobad je smatrala da seoske žene treba pozvati da učestvuju u sokolskoj dobrotvornoj akciji na selu.(7)

Smiljka Grbić smatrala je da kod seoskih žena i devojaka ima mnogo želje da se nauči nešto novo. Trebalo je iskoristiti tu želju i preko sokola pretvoriti je u težnju za znanjem i poboljšanjem života. Predlagala je u svom članku „Rad sokolica iz varoši na selu” da seoske žene treba da se u sokolima bave ručnim radovima. Trebalo je otkloniti tuđe a izrađivati domaće šare, stilove i kolorite. Kao primer je navela da se u nekim krajevima radila jedna vrsta ručnih radova koja je u tehnici rada i u bojama bila čisto mađarska a u prodavnicama se rasturala kao kosovska. (8)

Na poselu Sokolskog društva Beograd III održanom 11. novembra 1939. Milica Šepa, zamenica načelnice SSKJ. održala je predavanje „Žena u sokolstvu“. (9) Radi propagiranja domaće umetnosti nacionalna društva kao što su bili Kolo Srpskih Sestara, Sokoli, Jadranska straža, itd., priređivali su balove i zabave u narodnoj nošnji.

Sokoli su u svom radu pre Prvog svetskog rata težili da uključe pored muškaraca i žene. U borbi za oslobođenje i ujedinjenje stradale su uz sokole i sokolice iz Šida. Posle Prvog svetskog rata pitanju žena i njihovog položaja posvećena je veća pažnja. Žene su počele da rade u ženskim društvima i humanitarnim udruženjima. U sokolima su prava i dužnosti bile jednake za muškarce i žene. U sokolima je žena mogla biti savezna, župska i društvena načelnica, članica uprave saveza, župe, društva i čete i svih sokolskih odbora. U sokolskoj štampi razmatrano je pitanje učešća žena i njihovog položaja u sokolskim redovima. Sokoli su pre Drugog svetskog rata smatrali da bi preko rada u sokolskim redovima žene došle do svojih prava koja im je društvo dugovalo.
Napomene :

1. „Natalija Ristićeva“, „Srpski vitez“, Beograd, maj i jun 1912., br. 5-6, God. IV, str. 131-132;

2. Dušan Babić, „Prva vrsta Sokolica u župi Beograd”, „Oko sokolovo”, Beograd, 19, 21, 22. juna 1937., br. 7, str. 156, 157;

3. Ing. Jelica Jović-Vasiljević, „Kojim putem treba da ide jugoslovenska žena”, „Oko sokolovo”, Beograd, 1. decembar 1936., br. 1, str. 7-8;

4. Ivka Kikerec, „Žena i sokolstvo”, „Bratstvo”, Osijek, maj-juni 1936., br. 5-6, str. 48, 49

5. Ivka Kikerec, „Kako se žena odgaja u sokolstvu”, „Bratstvo”, Osijek, septembar-oktobar 1936., br. 7-8, str. 75, 76;

6. Dr. Petar Jović, „Sokolstvo i žena”, „Oko sokolovo”, Beograd, 1. novembra 1938., br. 9, str. 211;

7. Blanka M. Sinobad, „Žena i njen poziv”, „Oko sokolovo”, Beograd, 1. novembar 1937., br. 10, str. 225;

8. Smiljka Grbić, „Rad sokolica iz varoši na selu”, „Oko sokolovo”, Beograd, 26. marta 1939., br.3 i 4, str. 34-35;

9. Bor. Vračarić, „Iz prosvetnog odbora”, „Oko Sokolovo”, Beograd, 4. februara 1940., br. 2, str. 37, 39;