Ujed

Piše: Emilo Labudović

„Ko uzme, kajaće se, ko ne uzme, kajaće se“.

U ovoj, skoro starozavjetnoj, rečenici moglo bi se sažeti sve ovo političko zamešateljstvo oko formiranja nove crnogorske vlade. Jer, proces političke i kadrovske profilacije budućeg kabineta više liči na najprizemniju političku i ljudsku trgovinu, uz bezobzirno i bezobrazno ucjenjivanje tipa „ako oni, onda mi…“ i hoću/neću vrludanje, nego na ozbiljno sagledavanje i samjeravanje ciljeva, s jedne, i izbornog rezultata, s druge strane.

Naravno, najveći Milojkov „kamen spoticanja“ svakako jeste pozicioniranje koalicije ZBCG. Da je do njega i njegovih mentora, Milojko bi ih najradije proslijedio u opoziciju, po cijenu i oslonca na sokola iz Pljevalja i njegov poraženi DPS. Manirom cirkuskog mešetara i žonglera, uz korišćenje šibicarske umjetnosti tipa „sad je vidiš a sad je ne vidiš“, Milojko se danima igra mandatara i pregovarača sa mogućim članicama buduće Vlade, nudeći im čas ova, čas ona ministarstva, ne libeći se da sa istom ponudom stane i za više trpeza. Ipak, sve se vrtjelo oko toga da njegovi glavni budući partneri, Ibrahim – aga i „naš“ a njegov Aleksa, budu zadovoljni. A stepen njihovog „zadovoljsta“, pa čak i učešća u igri, proporcionalno je obrnut od stepena nezadovoljstva ZBCG koalicije. Zato je njoj, na razne i nepristojno neformalne načine i posrednički, slata ponuda za koju su Milojko i njegovi bili više sigurni da će biti odbijena i da će zbog toga ZBCG biti jedini krivac za neučešće u podjeli vlasti. Ali, cvrc Milojko!

Da politika ipak nije za uličare i žutokljunce pokazao je i dokazao potez čelnika ZBCG. Iako svjesni da je ponuda od tri ministarstva (nuđena i drugima), par potpredsjedničkih mjesta i „nešto po dubini“ ponižavajuća i ispod nivoa izbornog rezultata i da će izazvati opravdano nezadovoljstvo glasačke populacije koja stoji iza njih, iz ZBCG su Milojku poručili neočekivano: „prihvatamo“! pa je sada lopta u njegovom dvorištu. Sada on mora ili da izbaci ZBCG iz igre i preuzme odgovornost za političku nestabilnost i neefikasnist svoj vlade, ili da iznova ubjeđuje Ibrahimagu, Đeljošaja, Zenku, Aleksu, a posebno one iz ambasada, da progutaju knedlu i prihvate ono što je u cjelokupnom demokratskom svijetu neprikosnoveno a zove se – narodna volja.

Da Milojku nije lako i da je, politički nedozreo, uletio u sopstvenu zamku, danas je jasno svima. A u kola spasavanja časti i ugleda neuglednog „redova Rajana“ upregla se cjelokupna sitnež botova i nazovi analitičara, među kojima su najglasniji oni koji su ga, koliko do juče, optuživali za izdaju, prodaju, srbovanje i za svašta nešto još. I pošto više nemaju ni jedan ozbiljan politički argument u njegovu odbranu, oštrica je opet uperena na ZBCG, na njihovu navodnu nedoslednost, puzajuću politiku po principu: dolje obraz, sve za fotelju!

Najradikalniji među njima je nekakav samoproglašeni analitičar i kolumnista, izvjesni Filipović, koji napisa da „ZBCG laje ali ne ujeda“! Tekst, prepun već prepoznatljivih floskula na nivou uličnog trača, i ne bi zavređivao nikakvu reakciju (stari bi rekli: pas lanuo, vjetar odnio) da Filipović, staro olinjalo analitičko i propagandističko štene iz DPS menažerije, u jednom dijelu nije apsolutno u pravu. Jer, kad je već o ujedanju riječ (lajanje ostavljam njemu), činjenica je da je koalicija ZBCG 30. avgusta 2020. godine do te mjere „ujela“ vladajuću DPS garnituru da će proći i proći vode Moračom dok opet, kako tako, ne stanu na noge. Taj „ugriz“ i te kako žestoko osjećaju narečeni Filipović i brojni oko njega čije je lajanje i blaćenje svega što nije imalo „dps dresove“ bilo bogato sponzorisano iz tajnih narko – fondova na koje se oslanjala ova partija. Žal za izgubljenim privilegijama i osvetnički poriv su toliki da je, u cilju sprečavanja namjere da se u Vladi nađu autentični predstavnici Srba u Crnoj Gori, čak i ništa manje omraženi Milojko dobrodošao saveznik.

Ako sam išta u životu mrzio jeste situacija u kojoj slijedi ona ofucana fraza „jesam li vam rekao“? Jer, nije bila potrebna neka veća pronicljivost pa da se „pročitaju Milojkov karakter i njegova igra, kao i njen konačni ishod. To je, da mu nije zazor i da nije slepački ostrašćen, mogao da ugoneta i onaj nesrećni Filipović. U partiji šaha, kakva je često politička igra, postoji takozvano žrtvovanje kvantiteta da bi se dobilo na kvalitetu. Ili, prevedeno na aktuelnu situaciju na relaciji Milojko – ZBCG, „ne možeš ti da ponudiš toliko malo a da mi to ne možemo da prihvatimo, samo da ti dokažemo da si, šahovskim rečnikom rečeno, običan nedoučeni pacer“! I sluga gospodara svojih.

Tu istinu ni onaj ozlojeđeni zloćko Filipović, a ni čitava bulumenta oko njega, ne mogu da pobiju. A kad je o njegovom tekstu riječ, opet ona stara: pas lanuo, vjetar odnio.