Ujedinjena Evropa protiv „ruskog varvarstva“ (2011)

Piše: dr Olga Nikolaevna Četverikova *

Burno proslavivši sedamdesetogodišnjicu početka Drugog svetskog rata i potpisivanja pakta Molotov–Ribentrop, Evropa je ostala potpuno nema na godišnjicu početka Velikog otadžbinskog rata Sovjetskog Saveza. Sve se može jednostavno objasniti. Ako su 1939. i 1940. godine evropske zemlje bile u ulozi žrtava nacizma, onda su 22. juna (1941) nastupile kao agresori. Tog dana Rusiju nije napala samo Nemačka, već gotovo cela Evropa ujedinjena pod njenim vođstvom, Evropa koja je pokorno prihvatila sistem „novog germanskog poretka“. Za evropsku vladajuću klasu to je podjednako sraman datum kao i 30. septembar – dan Minhenskog sporazuma, čiju je sedamdesetogodišnjicu, smatra Zapad, takođe, bolje prećutati.

Podsetimo se: do leta 1941. godine Nemačka je osvojila 11 zemalja: Austriju, Čehoslovačku, Poljsku, Dansku, Norvešku, Belgiju, Holandiju, Luksemburg, Francusku, Jugoslaviju i Grčku. Sve su bile raskomadane prema interesima Nemačke, a njihov položaj je određen u skladu sa statusom koji su im dodelili nacisti. Neke zemlje i teritorije su bile anektirane: Austrija, Sudeti, Dancig, zapadna Pruska, Poznanj i Šlezija, Luksemburg, belgijski Eupen i Malmedi, Alzas i Mozel, severna Slovenija. U drugima je uvedena direktna (vojna ili građanska) nemačka uprava: Poljsko generalno gubernatorstvo, Norveška, Holandija, Belgija i sever Francuske. U trećim je ustanovljeno starateljstvo nad lokalnom upravom: Češko-Moravski protektorat, Slovačka, Danska, Višijevska Francuska, Hrvatska, Srbija, Crna Gora, Grčka.

Zemlje Evrope – saradnici i sluge Vermahta

Što se tiče ostalih država, koje su sačuvale svoju nezavisnost, njih pet – Italija, Finska, Mađarska, Rumunija, Bugarska (takozvani „sateliti“) – bile su saveznici Nemačke u agresivnom bloku i uputile su (izuzev poslednje) na Istočni front svoje oružane snage. Ostale, iako neutralne (Španija, Portugalija, Švajcarska, Švedska, Irska), ovako ili onako, radile su za Nemačku. Švedska je isporučivala hitlerovcima rudu, kuglične ležajeve, topove; Švajcarska, precizne instrumente, protivavionske topove, automatske topove i davala finansijsku pomoć, a takođe, ustupala transportni koridor kroz Alpe. Portugalija je izvozila volfram i bila korišćena za tranzit, za Nemačku, važnih roba; a Španija je poslala protiv Crvene armije „Plavu diviziju“ i izvezla jedan deo nafte, koji je dobila iz Latinske Amerike, u Nemačku, uz saglasnost Anglosaksonaca.

Protiv Sovjetskog Saveza su ratovale, takođe, norveške, slovačke, hrvatske, danske, holandske, belgijske i francuske oružane formacije (francuska SS divizija „Šarleman“). Nisu bili malobrojni ni Poljaci koji su ratovali protiv SSSR-a: kako tvrdi u članku objavljenom u poljskom listu „Gazeta Wyborcza“ direktor Instituta za istoriju Šleskog univerziteta profesor R. Kačmarek, autor knjige „Poljaci u Vermahtu“ – 2-3 miliona ljudi u današnjoj Poljskoj ima rođake koji su služili u nemačkoj armiji. On, takođe, pretpostavlja da je na Istočnom frontu moglo poginuti do 250.000 Poljaka.

Hitler je hteo da pomeri granicu između Evrope i Rusije na istok

Tako su protiv Sovjetskog Saveza korišćeni skoro svi resursi Evrope ujedinjene u veliki vojno-industrijski kompleks, koji je predstavljao ekonomsku osnovu imperije germanske nacije, pozvane da uspostavi novu granicu između Evrope i Azije (Rusiju je Hitler ubrajao u Aziju). „Naš zadatak – napominje firer – sastoji se u tome da pomerimo ovu granicu što je moguće dalje na istok, ako je potrebno i iza Urala… Otrovno gnezdo Peterburg, iz koga je tako dugo azijatski otrov tekao u Baltičko more, mora da nestane sa lica zemlje… Azijati i boljševici će biti proterani iz Evrope, epizoda dvestapedestogodišnjeg azijatstva je završena… Istok će za Zapadnu Evropu biti tržište i izvor sirovina“.

Upravo ovu misiju – da predvodi ujedinjenu Evropu protiv Rusije – težio je da preuzme od Hitlera – Čerčil, koji je u tajnom memorandumu, još u oktobru 1942. izjavio: „Sve moje misli okrenute su pre svega Evropi… Dogodila bi se strašna katastrofa ako bi rusko varvarstvo uništilo kulturu i nezavisnost drevnih evropskih država. Iako je teško govoriti o tome sada, verujem da će evropska porodica nacija uspeti da deluje kao jedinstven front, kao jedna celina… Svoj pogled usmeravam ka jedinstvenoj Evropi“. Posebno je aktuelan za Englesku ovaj zadatak postao u proleće 1944. kada je sovjetska vojska prešla granicu i započela oslobađanje Evrope.

O tom periodu Čerčil je pisao u svojim sećanjima: „Odlučujuća praktična pitanja strategije i politike svodila su se na to da je, prvo, Sovjetska Rusija postala smrtonosna opasnost, drugo, da je potrebno neizostavno stvoriti novi front protiv njenog brzog napredovanja, treće, ovaj front u Evropi mora ići, koliko je moguće dalje, na Istok“. Potreba za rešenjem ovih zadataka postala je i pravi uzrok ubrzane pripreme Anglo-Amerikanaca za stvaranje drugog fronta u Francuskoj, koji je otvoren u junu 1944. Ipak, apogej engleske „politike ujedinjenja“ bila je operacija „Nezamislivo“ u martu 1945. koju je razradio Čerčil, i u skladu sa kojom je 1. jula te godine planirao da sa 112-113 divizija (uključujući i divizije Vermahta) započne rat protiv Sovjetskog Saveza.

Dakle, ako je Drugi svetski rat u Evropi bio rat između „svojih“ zbog sukoba oko vlasti, onda je Veliki otadžbinski rat bio za Rusiju i ruski narod – pitanje opstanka. I sećanja na, za Ruse tragičan datum, koja zahtevaju jasnu i direktnu osudu nacizma, svaki put postavljaju pred zapadne elite sudbinsko pitanje o njihovoj odgovornosti za svetski konflikt.

Glavno je sledeće: jasno i nedvosmisleno osuđivanje nacizma nespojivo je sa kursom Zapada koji vodi u njegovu faktičku – rehabilitaciju. U državama Istočne Evrope to se već otvoreno ostvaruje, a u Zapadnoj Evropi se ovaj proces odvija u obliku postepene legitimizacije nacističke ideologije kao pogleda na svet koji utvrđuje pravo izabranih na potpunu vlast nad čovečanstvom.

Evropa izjednačava ulogu Sovjetskog Saveza i nacističke Nemačka u izazivanju Drugog svetskog rata

U suštini, taj „novi poredak“ – koji je isproban u nacističkoj Nemačkoj i Evropi koju je kontrolisala – danas se prenosi na ceo svet. I, pošto se ovaj poredak gradi, kako je govorio Bžežinski, na račun Rusije, protiv Rusije i na krhotinama Rusije, zapadne elite su lišile Rusiju prava glasa u „velikoj igri“, čija su pravila napisale za sebe…

To se jasno pokazalo 2009. godine kada je Parlamentarna skupština OEBS-a donela rezoluciju u kojoj se izjednačava uloga Sovjetskog Saveza i nacističke Nemačka u izazivanju Drugog svetskog rata. Isto tako, otvoreno bezobrazno ponašanje evropske vrhuške, vidimo i danas. Međutim, više nije u pitanju PS OEBS-a, već Evropski parlament koji sebi dozvoljava drsko mešanje u unutrašnje poslove Rusije, donošenjem 9. juna oštre rezolucije, u kojoj izražava svoje neslaganje sa ograničenjima koja su uvedena opozicionim partijama, zatim se u rezoluciji zahteva da Rusija povuče vojsku sa „okupiranih teritorija“ (Južne Osetije i Abhazije) i ukine „podsticaje za trgovinu kao što su tamošnji savez između Rusije, Belorusije i Kazahstana“. Rusiju neprestano pokušavaju da postave u položaj deteta koje treba da bude kažnjeno, koje mora da pita za svaki svoj korak.

Sedamdesetogodišnjica napada ujedinjene Evrope na Sovjetsku Rusiju obeležava se u vreme kada Zapad vrši otvorenu oružanu agresiju protiv Libije. Analogija je očigledna. I treba govoriti o tome glasno, a ne pokušavati da se kolektivni agresor smiri… Međutim, danas su evropski vladajući krugovi van sistema međunarodnog prava. Zato, mi Rusi, sramno ćuteći o nedopustivom narušavanju pravnih i moralnih normi, koje vodi do ubijanja mirnih građana i preti da se pretvori u humanitarnu katastrofu koja će zahvatiti i druge delove sveta, uključujući i Rusiju – izdajemo sećanje na naše očeve i dedove, kapituliramo pred silama sa kojima su se oni borili ne na život, već na smrt.

* Olga Nikolaevna Četverikova je ruski istoričar, naučnik i profesor. Diplomirala na Moskovskom državnom institutu za međunarodne odnose. Bavila se pitanjima političke istorije Rusije, a bavi se osnovama evolucija evropske verske svesti, Rimokatoličkom crkvom u evropskoj geopolitici, etničkim i verskim sukobima u zapadnoj Evropi krajem 20. – početkom 21. veka, i drugim oblastima.

Analiza koja je pred vama pisana je 2011. godine. Autor je sasvim argumentovano primetio suštinu prirode anglosaksonske politike, njihove namere i motive, sasvim jasno i nedvosmisleno još pre više od deset godina. Zbog toga je njena analiza aktuelna i danas. Štaviše, tek u ovom kontekstu, imajući u vidu sadašnji rat Zapada sa Rusijom, možemo videti pravo lice Zapada, na šta je Četverikova upozoravala davno.

(Ruska narodna linija, 21. 6. 2011)

Sa ruskog posrbio: Aleksandar Mirković, za portal Između sna i jave