Уједињење 1918. у Бјелопавлићима: Српска историја аорта српског национализма
1 min read
Краљ Александар Карађорђевић у Даниловграду
Припремио: Иван Милошевић
У Даниловград је 23. јануара 1916. године ушла аустроугарска војска и одмах успоставила окупаторску власт. О томе како је у таквим условима организован отпор окупатору и како су Бјелопавлићи дочекали уједињење Црне Горе и Србије разговарали смо са Пером Радоњићем, кустосом Завичајног музеја у Даниловграда и историчарем.
–Даниловград је одређен за центар Среза, који је припадао Подгоричком округу. Срез је био издијељен на 18 општина, а на том простору је било организовано 27 жандамеријских станица. Прва наредба окупатора је била о предаји оружја, а Даниловград је одређен као једно од три мјеста гдје се магацински смјештало оружје. Септембра 1916. године аустроугарске окупационе власти су реформисале наставни план и програм за школе по својим садржајима из којих су били избачени предмети Српски језик, Српска историја, као и забрањено учење српских епских и родољубивих пјесама, а ћирилицу је замијенила латиница. Четранаест бјелопавлићких учитеља, подржани са три правника су се томе супроставили и поднијели оставке на дужност, уз обрзложење: „Ћирилица и Српска историја су артерија, аорта српског национализма, а ми смо спремни да будемо само српски учитељи и нећемо да будемо анационални. Да бисмо остали доследни позиву српског учитеља у Црној Гори, част нам је извијестити команду да овим подносимо оставку на досадашњу дужност“. Збо тога су сви осуђени на робију, а 11 њих је прогнато у швапске логоре, примјећује Радоњић.
Он појашњава да је оружани отпор аустроугарком окупатору у Црној Гори започео маја 1916. године. Покрет је задобијао подршку у народу и поред пријетњи и извршења смртне казне од стране окупатора. Репресалије су манифестоване тако што су поред случајева убистава примјењиване и мјере принудног рада и интернирања.
-Комитске акције су у 1917. години представљале велики проблем за аустоугарску окупациону управу, па по записима Вуксана Минића организују два добро обучена и опремљена гонећа одреда. Најжешћи сукоби су били између Даниловграда и Подгорице, у Мартинићима и око Спужа. На овом терену је дејствовало више комитских чета на које је јак утицај имао Видо Ђуровић, најпознатији комитски четовођа. Због комитских акција на простору Мартинића и Спужа окупатор је у децембру 1917 године и јануару 1918. године интернирао 68 лица из Мартинића, међу којима и породице комита са 28 чланова. У јануару 1918. године комитске акције су толико интензивиране да је окупатор морао појачати жандамеријске станице. Видо Ђуровић је убијен 28. фебруара 1918. године, што је био велики губитак за комитски покрет. У роману Михаила Лалића „Гледајући доље на друмове“ за Вида Ђуровића пише да је био: „Непомирљив, неустрашив, поштен, правичан и даровит, у себи је прикупио све врлине наше борбе и постао им живо оличење“, појашњава Радоњић.
Наш саговорник тврди да је организација комита била доста лабава и недостајала је војно-политичка повезаност и централни орган који би ту борбу усмјеравао и повезивао. У ту сврху комити су се окупљали на разним зборовима којих је по Вуксану Минићу било 17.
–Један од најзначајних био је збор у Добриловини у јулу 1918. године гдје је донешена резолуција: „1) Да се продуже борбе против окупатора до коначног протјеривања из земље и уједињења Црне Горе и Србије под династијом Карађорђевића. 2) Да се не дозволи повратак краљу Николи и његовој династији у Црној Гори. 3) Да се комитске групе појачају новим комитима и у датом моменту дигну на општи устанак у Црној Гори. Повратак командира Агице Лакића из интернације је много допринио народној организованости у Бјелопавлићима. По његовим записима већ у августу 1918. године ступа у контакт са значајним комитским четовођама и савјетовао их је да причувају народ и да самостално не врше акције против окупатора. У септембру је отпочела општа офанзива савезника на Солунском фронту и осјетила се узмениреност непријатељских трупа. Почетком октобра непријатељске посаде су напустиле лијеву обалу Зете и сјединиле се са гарнизоном у Даниловграду. Упоредо са тим на ослобођеној територији комити су наставили кажњавати непријатељске приврженике. Агица Лакић биљежи: „Пошто је наш народ међусобно био закрвљен нашао сам за потребно да се сазове један збор од 26 угледних људи из среза Даниловградског у манастиру Ждребаонику, коме ће збору бити присутни и бјелопавлићки комити“. Збор је одржан 8. октобра и на њему је изабран је одбор у који су ишли и три комитска представника. За предсједника одбора изабран је Јагош Радовић, а за потпредједника Агица Лакић, наводи Радоњић.
Одбор је одржао четири сједнице и углавном се расправљало о начинима да се у таквој ситуацији спријече крвопролића између појединих људи и братстава и да се комити уздржавају од убистава и пљачке. Одбор је прописао кратка правила од напуштања окупатора до доласка савезника. По тражењу комита Одбор је одлучио да се састави списак шпијуна који ће по ослобођењу бити предат редовним судовима.
-Одбор је такође донио одлуку да се из сваке капетаније одреди по 15 наоружаних људи који би дошли на Даниловград када га непријатељ буде напустио. За команданта те гарде одређен је Агица Лакић. О томе он касније пише: „Ово се радило од превелике муке, да стварамо државу у држави“. Непијатељске трупе Даниловград напуштају 19. октобра и повлаче се према Чеву. Командант гарде Агица Лакић и изабрани војници долазе први у Даниловград и тако се одржава ред послије одласка непријатеља. Бјелопавлићи су 20. октобра делегирали Бошка Лакића и Николу Велашевића да предложе команданту србијанских оперативних трупа да дођу у Даниловград. На улазу у Даниловград народ је подигао тријумфална врата, капију кроз која 22. октобра пролазе колима из Подгорице потпуковник Светислав Симовић у пратњи бригадира Машана Божовића и командира Милоша Радовића. Потпуковник Симовић је наредбом од 22. октобра 1918. године потврдио одлуке Бјелопавлићког збора и Агицу Лакића поставио за команданта мјеста, који је одредио писаре, полицију, стражаре, магационере и др., објашњава Радоњић.
Након успостављања нове власти Централни извршни одбор расписао је изборе за одржавање Подгоричке скупштине, тако је одредио правила по којима се бирало 10 повјереника,а потом су се од њих бирала два посланика, који су били учесници Велике народне скупштине српског народа 25. и 26. новембра у Подгорици.
–Из Бјелопавлићког среза за Скупштину су изабрани: За Петрушинску капетанију Радован Бошковић и Душан Групковић, за Мартинићку капетанију Станко Радовић и Марко Савићевић, за Павковићку капетанију Живко Павићевић и Милош Јовановић, за Вражегрмску капетанију Лазар Дамјановић и Ново Вучић. Поред изабраних Белопавлића у своме срезу, за посланика Скуштине из Бјелопавлића за округ Никшић био је изабран и Крсто Станишић, син попа Нова, који је био и посланик првог сазива Црногорске скупштине 1905. Године. Након успјешног завршетка Велике народне скупштине српског народа новоизабрани Извршни Народни одбор, као највиши орган власти у Црној Гори наилазио је на изјесне потешкоће због опструкција у спровођењу појединих својих одлука. Команданту Гарде Агици Лакићу предлаже се њена реорганизација, при чему је изабрано по 50 војника из сваке капетаније. Прва интервенција ове гарде била је 22. децембра у сузбијању намера појединих присталица Краља Николе из Пипера, Мартинића и Љешкопоља и др. у њиховом покушају напада на Подгорицу. Дан касније један дио бјелопавлићке гарде пошао је у Никшић који су 24. децембра биле опколиле присталице краља Николе. Након овога једна чета Бјелопавлића на челу са капетаном Радојицом Дамјановићем учествује у гушењу тзв. Божићне побуне на Цетињу. У тим сукобима погинуо је капетан Радојица Дамјановић и три његова војника, закључује Радоњић.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
