УКЦГ: Књижевна награда „Марко Миљанов“ Матији Бећковићу
Пјесничка књига ПРАХУ ОЦА ПОЕЗИЈЕ – МАТИЈЕ БЕЋКОВИЋА добитник је књижевне награде „Марко Миљанов“ Удружења књижевника Црне Горе за 2016. годину. Награђену књигу објавила је Српска књижевна задруга из Београда, 2016. године, саопштено је из УКЦГ.
Жири у саставу: Рајко Петров Ного (предсједник), Новица Ђурић (члан) и Владимир Поповић (члан), једногласно је донио одлуку да се књижевна награда Удружења књижевника Црне Горе „Марко Миљанов“ за 2016. годину додијели аутору књиге ПРАХУ ОЦА ПОЕЗИЈЕ, писцу МАТИЈИ БЕЋКОВИЋУ из Београда.
О награђеној књизи жири је у образложењу, између осталог, навео:
„У језичко каменовање, клесање у вријеме непролазности, Бећковић ставља тачку у Горски вијенац, тамо гдје се језик ‘не шће у ланце везати’, већ се ‘окатуни у каменом скиту’, тамо гдје је и Његошева искра пронашла муњу у камену…“
Жири је разматрао двадесет дјела приспјелих на конкурс.
Награда „Марко Миљанов“ академику Матији Бећковићу биће уручена у недељу, 7. маја 2017. године у 11 часова испред Музеја Марка Миљанова, на Медуну.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
+ АНАЛИЗА ЈЕДНЕ ПЕСМЕ, Матија Бећковић
Кад нам је најтеже, дозивамо мајку. Има разних
мајки. Дозволите да, овог пута, занемаримо макар
само на тренутак мајку-отаџбину, мајку-партију,
мајку-установу, мајку-школу, и да се вратимо
оној жени која сада седи сама поред наше празне
колевке.
Ми смо у међувремену нашли друге мајке
и маћехе. Оне нису могле наћи другу децу.
Мислим да је несумњиво да су нас родиле.
Док смо били немоћни, били смо са њима.
Оне су учиниле све да их што пре оставимо и
побегнемо: храниле су нас, неговале, подизале,
бдиле, училе, молиле за нас, клеле се у нас.
Тако су оне жене, за нас некада најлепше на
свету, остале без нас, а ми смо, верујући да
ћемо живети хиљаду година, одлагали да их се
сетимо. Тако су нам и многе мајке и умрле.
Песници, већ столећима, само воле, ништа
друго не раде. Тај пробуђени део народа воли:
залазак сунца, Месец, звезде, поток, топот коња,
прашину, Лауру, сенке, пределе из сна и ока,
лахор, пространства. Ниједна травка није остала
неопевана. Свака белосветска птица ушла је у
сонетне венце и историје. Овековечене су жене
једном и случајно виђене. Народи се разболеше од
нежности, суза и несрећне и неузвраћене љубави.
Песнике већ вековима нико не воли.
Мајку не рачунају.
Блуде сами алејама, изложени космичком
бесмислу и ништавилу.
А мајке чекају на капијама.
Годинама вапију да некуд треба отићи.
Институти траже путеве.
На једном путу, који су заборавили, стоји
мајка.
Већина их је несрећно заљубљена, њихове
драгане воле другог. Неузвраћена љубав постала
је извор поезије. Једино мајке не пишу песме
о неузвраћеној љубави. Мајка је остала само
дирљива мера, колико можемо да волимо друге
– као мајку.
Сместили смо је у псовке.
Обраћамо се милионима оних који, на
раскршћима овог света, стоје и питају се: куда?
Такође, онима који траже, а не налазе, коме би
отворили напаћене душе. И онима који немају ни
друга ни пријатеља. И онима који немају брата.
Јер нема брата док га мајка не роди.
Признајемо, није осми март, мало смо
преуранили. Журимо јер су нам мајке старе,
болесне и нестрпљиве. Мајке су нас храбриле да
ћемо бити велики и важни!
Међутим, оне су већ тада знале да ће им ретко
стизати телеграми радости. Мајке не траже
много. Оне пристају и да тугују са нама.
Као што је туговала мајка Ђуре Јакшића пред
овом људском исповешћу:
Врата шкринуше,
О душе! О мила сени!
О мајко моја! О благо мени!
Много је дана, много година,
Много је горких било истина;
Много ми пута дрхташе груди,
Много ми срца цепаше људи,
Много сам кајô, много грешио
И хладном смрћу себе тешио;
Многу сам горку чашу попио,
Многи сам комад сузом топио…
О, мајко, мајко! О мила сени!
Откад те, мајко, нисам видео
Никаква добра нисам видео…
Ил’, можда, мислиш: „Та добро му је
Кад оно тихо ткање не чује
Што паук везе жицом тананом
Над оним нашим црним таваном!
Међу људима је, међу ближњима!“…
А зло је, мајко, бити међ’ њима:
Под руку с злобом пакост путује,
С њима се завист братски рукује,
А лаж се увек онде находи
Где их по свету подлост проводи;
Ласка их, двори, издајство служи
А невера се са њима дружи…
О, мајко, мајко, свет је пакостан
Живот је, мајко, врло жалостан…
Од 1878. године, када је умро овај син, Ђура
Јакшић, или је нестало злобе и пакости, или није
било синова. Или је мајка прерасла једно име и
адресу, једно двориште, једну собу, и постала
синоним за нешто опште и неухватљиво.
Деца пуне свеске изливима љубави и дивљења
према Мајци (великим словом), ах то није та
мајка. Кад се тако употреби реч „мајка“, није
јасно на кога се односи.
Лажно величајући ту тему, слаткоречиво
баратају тим појмом, ми смо, пред мајком уопште,
почели да се стидимо мајки посебно.
Доспели смо до свега онога што нам је било
далеко и недостижно, а оставили оно што нам је
било најближе. Изречене су дивне мисли о мајци,
али о туђој и ничијој.
Да се разумемо: човек има само једну мајку, а
све друго је гола лаж и пропаганда. Та, једна једина
мајка која није од стакла, папира и виолинских
жица, чека на нашу речитост, сентименталност и
нежност. Највећи умови данас баве се Едиповим
комплексом. Њихове мајке чаме по старачким
домовима, да их не би ометале у тако деликатном
и преосетљивом послу.
Синови по биоскопима плачу због јада и
туге нашминканих мајки, а њихове рођене мајке
траже их преко Црвеног крста.
Помпезно се славе рођендани оних који су се
сами родили. Пуна је кућа неке добре и заслужне
господе, без иједне мајке. Заборављен је онај дан
и празник кад смо се родили. Тада нас је било
само двоје.
Накнадно зидамо родне куће. То нису више
онај дим, онај оџак и вериге. Уз каљеву пећ седи
ташта и чита „Франсуар“. Таштина тоалета више
иде уз наш стилски намештај и наше госте.
У комфорним становима измишљен је
споредан улаз – за мајке.
Добри људи, изгубљена децо и сви ви који
нисте дошли на овај свет вештачким путем,
прецртајте слободно моје име, потпишите своје и
пошаљите ово на ону исту, непромењену адресу,
у оно мало место. Расплакаће се и поштар. Он
је годинама прелазио на другу страну улице кад
наиђе поред ваше куће.
+Мајка, песма о мајци патријарха Павла
https://www.youtube.com/watch?v=b1YdNgMAQUY
Ovoga masona i vikarnog Ristovog episkopa, bi trebalo predloziti za nobelovu nagradu.
Функционер Социјалдемократске партије Чедомир Радичевић изнио је најгрубље увреде на рачун српског народа.
У налету примитивизма и нацизма, Радичевић је на свој Фејсбук профилу навео како су Срби „конгломерат Рома, Цинцара,Влаха…и наравно гов….“.
Функционеру СДП-а је то било мало, па је имао следећу поруку за српски народ: „свако вам је среда јеб… мајку, тако да вам се држава распада као да је малигна и то се неће зауставити док се тај процес не заврши“.
У маниру окорелог нацисте, Радичевић додаје: „Прво вас је јеб… Отоманска империја и кда је ћерка цара Лазара била једна од јеб…. у харему Бајазита, затим су вас изјеб… Хрвати, па Босанци, па Албанци, па НАТО и свако ко је хтио. Сврате, појеб.. онако са ногу и оду“.
Vukman Cejovic 25 априла, 2017 at 10:54
5 2
Dobro bi bilo navesti citavu prepisku, jer je moguce da je ovo dio neke svadje izmedju Ceda i sagovornika iz Srbije, koji ga je mozda vrijedjao kao Crnogorca.
U svakom slucaju, ovo je jedna beznacajna svadja, kakvoh ima dnevno na hiljade.
Ako cemo da pratimo pisanja na forumima, svakim danom se moze naci barem po sto slicnih uvreda od Crngoraca ili Srba.
Najbolje poci na veliku pjacu, pa pisati kako se babe prepucavaju.
Inace Ceda Radicevica poznajem, nekada smo zajedno karate trenirali, bio mi je komsija mi je i o njemu ne znam nista lose..
Vukman Cejovic 25 априла, 2017 at 14:33
0 3
Ovoga masona i vikarnog Ristovog episkopa, bi trebalo predloziti za nobelovu nagradu.
Одговори
nije potreban!
Удбаш, зачепи!
Realno Vukmane.