Ukrajinska kriza – strategija protiv taktike

Piše: Dušan Proroković

Rasprave o karakteru, uzrocima i posledicama eskalacije ukrajinske krize ne jenjavaju, ne gube niti na obimu, niti na intenzitetu. U Crnoj Gori su, čak, uspele da zasene i decenijsko polemisanje o srpskom, crnogorskom, srpsko – crnogorskom i crnogorsko – srpskom. Inostranoj publici to i neće delovati nešto posebno zanimljivo, za domaće hroničare ovo je svakako epohalna promena. Nova polarizacija u celoj Evropi projektuje se po drugačijoj vertikali, ni balkanski narodi ne ostaju mimo toga. Inače, sama rasprava često podseća na scene iz kultnog filma Božidara Nikolića „Tri karte za Holivud“. Ja l’ si za Ruse, ja l’ za Amerikance!? Ovaj fenomen ne vezuje se samo za našu, balkansku, ili srpsku, ili crnogorsku, ili srpsko – crnogorsku političku čaršiju. O ne, nikako! Ta se pojava detektuje u kontinentalnim razmerama, zaslužuje pridev evropska u svakom pogledu. Odozgo nadole, najčešće iz Brisela, svakodnevno se šalju poruke šta jeste, a šta nije političko korektno, uz prateće prognoze o skorašnjoj pobedi koje bi valjda trebale da motivišu „partnere“. Poslednja u nizu stiže od Ursule fon der Lajen, koja procenjuje da je Rusija pred bankrotom, ekonomskim krahom, pada bruto društveni proizvod, kreće inflacija, nezaposlenost raste, mladi napuštaju zemlju… Zaboravila je da doda i ranije iznete teze probranih analitičara kako se besni oligarsi spremaju za podsticanje demonstracija i političkog prevrata. Ode Putin, samo se još malo strpite.

Pojam „partneri“ zapravo je eufemizam za stari, precizniji i ovu priliku primereniji termin „vazali“. A ko to pa pita periferne državice i državolike tvorevine šta jeste, a šta nije ispravno? Njihovo je da prate. Vazali ne služe da pitaju, da se sa njima dogovora, nešto usaglašava, već da odluke prihvataju i na operativnom planu propisano realizuju. I da ponavljaju motivacione govore. Uostalom, ne pita više niko ništa ni EU. Za jedno veče raspala se spoljna i bezbednosna politika, koja se i do te kobne februarske večeri „držala“ na klimavim nogama. Spoljna i bezbednosna politika EU definiše se u Vašingtonu. Nuđenje obrazloženja tipa – morali smo to zbog evrointegracija ili evropske solidarnosti, deluje tragikomično, zato što u ovim okolnostima ukazuje na vazalni status jednog perifernog aktera u odnosu na drugog vazala, a ne u odnosu na imperiju. EU je bez samostalne spoljne i bezbednosne politike vazal SAD, a balkanske državice i državolike tvorevine natociljane da budu vazali EU kao američkog vazala. Tapšanje po ramenu na samitima NATO naših predsednika, premijera, ministara i mandatara tu stvar suštinski ne može izmeniti. Eskalacija ukrajinske krize, pored brojnih drugih promena i potvrda, donosi i „cementiranje“ perifernog statusa Balkana u odnosu na „kolektivni Zapad“, trećeligaškog mesta svim „regionalnim igračima“. Tužno i depresivno, ali ogoljeno do kraja i u ovom „ratnom ambijentu“ bolno istinito. Kako to izgleda u slučaju Ukrajine opisao je Žak Bo: „Mislim da su od samog početka ukrajinskog predsednika Vladimira Zelenskog uveli u zamku zapadni saveznici. Amerikanci i Britanci nikako nisu želeli mir u Ukrajini. Ovo je plan za slabljenje Rusije. Ukrajina zapravo nikoga ne zanima, ta država je samo oruđe za pokušaj slabljenja Rusije.“ Bivši švajcarski obaveštajac sa iskustvom rada sa strukturama NATO i UN još dodaje: „Ako se obračunaju sa Rusijom, onda će Kina postati sledeća žrtva. Kinezi znaju za to. Zato ne žele da odustanu od svojih odnosa sa Rusijom.“ Fon der Lajenova još nije odgovorila, ali nesumnjivo je da hoće: otkud Kinezi znaju šta je samostalna spoljna i bezbednosna politika, loše su oni račundžije! Uz dodatak na kraju: Ode Putin, samo da se još malo strpimo!

Ali, kada se razgrne propaganda i zanemare politički podobne vertikale konstruisane da održavaju motivisanost zapadnog mnjenja na antiruskim pozicijama, ono što se primećuje nakon skoro dva meseca trajanja krize kakvu svet odavno nije doživeo, umesto scena iz filma „Tri karte za Holivud“ jesu neke druge realnosti.

Sa jedne strane, primetno je da su SAD žrtvovale strategiju zarad taktike. Sa druge strane, primetno je da su u Moskvi rešili da žrtvuju taktiku zarad strategije. Šta to znači u praksi i kako će se odraziti na buduća dešavanja? Žak Bo je sasvim u pravu kada tvrdi da na Zapadu „Ukrajina zapravo nikoga ne zanima“. Celokupan „Projekat Ukrajina“ pripreman od druge polovine poslednje decenije HH veka, a uveden u operativnu fazu od 2013. godine služi za slabljenje Rusije. Konceptualno, o značaju Ukrajine za slabljenje Rusije još davno je pisao i Zbignjev Bžežinski. Za njim potom i čitav niz američkih i britanskih teoretičara, strategologa i analitičara. Jednostavno, to predstavlja deo velike strategije ovladavanja evroazisjkom kontinentalnom masom, to je politički cilj. Međutim, sa početkom ruske operacije nužno je došlo do poistovećivanja političkog cilja sa vojnim ciljem. Vojni poraz Kijeva znači i da je velika strategija propala, nema ništa od davno utvrđenog političkog cilja, te se prednost daje taktici zadržavanja ruskog napredovanja uz permanentno naoružavanje ukrajinskih snaga, regularnih ili paravojnih svejedno. Ovo odugovlačenje sprovodi se uz paralelno uvođenje sankcija, proglašavanje Rusije otpadničkom državom i delovanje kroz međunarodne organizacije gde god je to moguće, kako bi se Moskva politički izolovala, ekonomski iznurivala i politički destabilizovala na unutrašnjem i međunarodnom planu. Bez vojnog zadržavanja ruskog napredovanja ni ove paralelne aktivnosti ne mogu doneti neki veliki rezultat, pošto je poznato i u teoriji i u praksi da vojna pobeda garantuje bolju pregovaračku poziciju i političke benefite.

Sasvim suprotno, ruski centri odlučivanja očigledno su dali prednost političkim ciljevima u odnosu na vojne, to jest vojno napredovanje samo je deo šireg (geo)političkog plana koji se tiče oblikovanja multipolarne strukture svetskog političkog sistema i novih pravila igre unutar nje. Taktika, raspoređivanje jedinica na pojedinim pravcima delovanja uz upotrebu tehnike, manevri koje zainteresovana publika prati svakodnevno, te u konačnom i ovladavanje određenim prostorom, u ovoj „utakmici“ jeste važno, ali ne i prioritetno, te zbog toga „faktor vreme“ nema presudnu ulogu. Da li će se pojedinačne planirane vojne akcije završiti ranije ili kasnije, nije od ključnog značaja. Ova konstatacija zahteva dodatno obrazloženje.

O potencijalnom „ruskom vojnom angažmanu“ špekulisalo se dugo, pre svega u „zapadnim kuloarima“ i „dobro informisanim kružocima“, sve češće je to počelo još od jeseni 2021. godine. Rusija je predložila SAD dogovor o strateškom partnerstvu, nakon bilateralnog sastanka dva predsednika u Ženevi činilo se da su „odškrinuta vrata“ za neki pomak. Logično, za pretpostaviti je da se razgovaralo o svemu, pa i o mogućim posledicama neuspeha pregovora i „zatvaranju vrata“. To je onaj deo koji diplomate vole da opisuju uz frazu „upozorili smo drugu stranu“. E sada, ako je druga, u ovom slučaju američka strana bila upozorena da će doći do eskalacije ukoliko ne prekine sa određenim aktivnostima u Ukrajini (a tih aktivnosti se nagomilalo od 2013. godine onoliko, od laboratorija „čudne namene“ koje su moguće služile i proizvodnji biološkog oružja, preko otvorenog podržavanja neonacističkih pokreta do toga da je na poslednjoj Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji predsednik Vladimir Zelenski nagovestio „oživljavanje“ vojnog nuklearnog programa za šta je „ukrajinski sistem“ imao resurse), onda je trebalo da izračuna eventualne troškove i koristi od takvog raspleta. Naivno je bilo verovati da će Kremlj pokretati jednu takvu kolosalnu akciju, sa stanovišta međunarodne politike vrlo složenu i jako zahtevnu uz niz nepoznatih koje niko živi nije mogao sa velikom pouzdanošću predvideti, a sa stanovišta unutrašnje politike delimično i rizičnu, sa ciljem da „oslobodi“ teritorije LNR i DNR. Naivno je bilo verovati i da će to učiniti kako bi Ukrajinu „konfederalizovali“, uz inaugurisanje neke nove vlasti. Naivno je bilo verovati i da se sve ovo čini kako bi se sada serijski proglašavale Hersonska, Nikolajevska, Harkovska, Odeska i ostale narodne republike… Sve je to naivno, zbog toga što su prilikom računanja eventualnih troškova i koristi od ukrajinske operacije u Moskvi prosto morali biti svesni šta ih čeka. Šta ih čeka već je bilo i najavljivano, baš od jeseni 2021. godine, moglo se samo to popisivati i kvantifikovati kao manje ili više verovatno. Zarad najavljenih ogromnih troškova, nisu se mogli postavljati „mali“ politički ciljevi. Jer, bilo da su politički ciljevi postavljeni kao „mali“ ili „veliki“, troškovi za Rusiju, uključujući sve viđeno, od sankcija, preko proglašavanja Rusije otpadničkom državom do delovanja kolektivnog Zapada kroz međunarodne organizacije gde god je to moguće, kako bi se Moskva politički izolovala, ekonomski iznurivala i politički destabilizovala na unutrašnjem i međunarodnom planu, svakako bi ostali isti. Politički ciljevi zato su postavljeni „visoko“, a u strategiji njihovog dostizanja Ukrajina je samo sredstvo, instrument koji se koristi. Podrazumeva se, zainteresovanost Rusije i Rusa za sudbinu Ukrajine i Ukrajinaca postoji, većina je i dalje ubeđena ili da je to jedan narod koji je politika tragično razdvojila, ili da su to dva bratska najbliža moguća naroda istog korena. Zato, za razliku od „zapadnog stava“, ova „ukrajinska stvar“ Rusiju itekako zanima. Ali, gledajući iz ugla trenutnih dešavanja i tekućeg odnosa snaga u „međunarodnoj areni“, Ukrajina je „poslužila“ za sasvim drugačiju svrhu.

Na vojnom planu pokazalo se kako SAD nisu spremne da zaštite svoje vazale. Njihova vojna moć, iako ogromna, korisna je za disciplinovanje Iraka, Avganistana, Libije ili SR Jugoslavije, ali kada je neophodno upustiti se u direktan oružani sukob sa Rusijom, tu se povlače. Kompenzacija u vidu doturanja naoružanja ukrajinskim snagama nije dovoljna da bi se ova slika promenila. Plan da se od ekstremističkih grupa stvore gerilske jedinice koje će Rusima prirediti „novi Vijetnam“ takođe je upitan zbog nekoliko razloga, a ni on neće promeniti ovaj zaključak koji postepeno preovlađuje u nezapadnom delu sveta. NATO je pokazao slabost i tu je kraj.

Na političkom planu pokazalo se kako je krajnji domet SAD mobilisanje članica NATO i EU, uz pridruživanje Japana i Australije kao dve regionalne sile (i još nekolicine manjih zemalja), i uz izostanak Turske kao jedne od najvažnijih članica NATO. Nije „međunarodna zajednica izolovala Rusiju“ kako to uporno ponavlja nemački kancelar, već se međunarodna zajednica podelila na manjinski zapadni i većinski nezapadni deo prilikom opredeljivanja kako reagovati protiv Rusije. Glasanja u GS UN slaba su uteha za neuvođenje sankcija i neučestvovanje u merama izolacije Moskve. Na ekonomskom planu, posledice su dramatičnije za evropske države, nego za Rusiju, sa tendencijom da postanu još gore u doglednoj budućnosti. Rast cena energenata, životnih namirnica, metala i raspad dugo građenih distributivnih lanaca ugrožava konkurentnost evropske ekonomije i najavljuje dramatična dešavanja. Nisu u boljoj poziciji ni SAD, pošto je eskalacija ukrajinske krize iskorišćena za početak procesa dedolarizacije globalne ekonomije. Ruska strategija je, dakle, usmerena ka radikalnom i rapidnom obaranju potencijala vojne, političke i ekonomske moći zapadnog bloka predvođenog Sjedinjenim Državama upotrebom niza instrumenata (od energenata, preko žitarica i spoljnotrgovinske razmene u domaćim valutama, do vrlo dinamičnih i razgranatih diplomatskih aktivnosti na bilateralnom nivou zahvaljujući kojima je osigurana otvorena ili prećutna podrška za implementaciju ove strategije od strane važnih centara moći, uključujući članice BRIKS i niza regionalnih sila u različitim delovima sveta). U tom kontekstu, vojno napredovanje na terenu, brže ili sporije, kao i vojni ciljevi postavljeni u Ukrajini (bilo o kojoj opciji da se radi) nisu ključni, pošto je prednost data političkim ciljevima. Svakako, mana ovakvog pristupa je da bi neuspeh vojne operacije ugrozio implementaciju strategije i dostizanje političkih ciljeva. Ali, imajući u vidu dosadašnji razvoj situacije, desetkovanje ukrajinskih snaga (gubici u opremi, aparatima, naoružanju i ljudstvu su nenadoknadivi, ukrajinske snage su praktično ostale bez snaga RV i PVO, mornarice, dobrog dela mehanizovano – oklopnih jedinica i sa nepremostivim problemima u snabdevanju na tako velikoj teritoriji i dugoj liniji fronta) i premoć ruske vojske, ta se stvar na kraju krajeva ne bi trebala dovoditi u pitanje. Zapravo, najveća opasnost za zadržavanje vojnog napredovanja ticala se podrške javnog mnjenja takvom delovanju i eventualnoj demotivisanosti oficirskog kadra i vojnika da u tome učestvuju. I tu se valja vratiti na izjave Ursule fon der Lajen i američku taktiku. Ode Putin, samo se još malo strpite.

Ispostavilo se, međutim, da je Putin konsolidovao sopstveni rejting u javnom mnjenju, ovakvu podršku odavno nije imao, da je motivisanost za nastavak vojnog napredovanja veća nego na početku operacije, kao i da se američko davanje prednosti taktici na srednji rok može pokazati kobnom greškom i propustom u planiranju koji će zaustaviti dalju implementaciju velike strategije, inicirane još za vakata Zbignjeva Bžežinskog. To što će vazali nastaviti sa horskim ponavljanjem o tome šta je politički korektno, te tako pokušavati više da se dopadnu onome koji se u zapadnom bloku i dalje za sve pita, neće promeniti realnost. Naprotiv, uticaće da se samozavaravanje nastavi, a loše sagledavanje šta nam eskalacija ukrajinske krize u globalnim razmerama donosi produži. Ovo nije film, nije ni izjašnjavanje po principu „ja l’ si za Ruse, ja l’ za Amerikance“, već (geo)politički zemljotres koji rekonfiguriše do sada poznate međunarodne odnose, menja relativni odnos potencijala moći između ključnih aktera i iz korena transformiše svet u kakvom smo do sada živeli.

Pročitajte JOŠ:

Anglosaksonski (Velike Britanije i Sjedinjenih Američkih Država) genocid nad indijancima višestruko premašuje nacistički „holokaust“ nad Jevrejima i genocid (neovisne) države Hrvatske nad Srbima