Ukrotitelj paukova

Piše: Nebojša Jevrić

Ukrotitelj paukova je živeo na ostrvu usred močvare. Njegov dvorac čuvali su veliki crni paukovi, koji su svuda po močvari razapinjali mreže. U te mreže upadali su vilini konjici, patuljci, bubamare. Dešavalo se da u zamke crnih paukova upadnu i sove i čaplje. Čak ni one nisu se mogle osloboditi lepljivih niti. Ako bi i pokušale, zaplitale su se sve više i beznadežnije. Iz dvorca od paučine svake noći dopirali su krici, huktanje sova, plač. I svi su se plašili da prolaze noću pored močvare.

Svake jeseni pauci su prelazili močvaru i ulazili u selo. Birali bi najdužu jesenju noć, punu magle i kiše, da iz sela otmu dečaka ili devojčicu i primoraju ih da budu poslužitelji na dvoru Ukrotitelja paukova. Svoju žrtvu, umotanu u crne lepljive mreže od paučine, kotrljali bi kroz močvaru prema ostrvu.

Poluudavljene i prestrašene, dovodili su svoje žrtve u dvorac Ukrotitelja paukova, napravljen od paučine. Tu na dvoru, okružena crnim paukovima, deca su morala da rade najgore poslove, a za hranu bi dobijala samo korice suvog hleba i vodu – da se ne bi ugojila, da ne bi porasla, da se niti paučine na kojima se ljuljao sablasni dvorac ne bi pokidale od njihove težine.

A pored močvare, u kolibi od pruća, živela je malena Ikonija, s ocem i majkom. Otac je bio vojnik, po čitav dan je čistio oružje i spremao se za rat. Odlazio bi potom na vojnu, iz koje se dugo ne bi javljao. Majka je bila uvek zabrinuta i vrlo retko se smejala. Ikonija je bila sasvim mala devojčica i ličila je na maslačak. Igrala se u ogradici sa glavom pajaca kojem je neko odgrizao nos.

I uvek se smejala.

Opet je bio počeo jedan rat i Ikonijin otac je krenuo na put.

Na rastanku je svojoj kćeri poklonio lisičju šapu. Bila je to šapa lisice koja je upala u zamku njegovog oca, lovca, pre mnogo godina. Ne želeći da sačeka lovce, lisica je odgri-zla sopstvenu šapu i pobegla.

– Ko tu šapu drži u ruci, nikad strah osetiti neće – rekao joj je otac polazeći u rat.

Majka je opet bila zabrinuta i opet gledala u zvezde, pokušavajući da otkrije kad će se otac iz rata vratiti. U celom selu bili su ostali samo žene i deca. Svi muškarci bejahu otišli u boj.

LOMAČA ZA DVORAC OD PAUČINE

A onda, jedne od onih dugih jesenjih noći, kišnih i maglovitih, kada crni paukovi izlaze iz močvare u potrazi za novom žrtvom, svi su se zatvorili u kuće, zamandalili vrata, zabravili kapke na prozorima. U selu se čulo samo preplašeno zavijanje pasa.

Jedan za drugim iz močvare su krenuli veliki crni paukovi. Kad su stigli do kolibe u kojoj je živela malena Ikonija, popeli su se na krov i spustili kroz dimnjak u sobu. Devojčica je spavala, glave naslonjene na pajaca kojem je neko odgrizao nos. Isprskali su je čarobnom tečnošću od mandragore, kojom pauci omamljuju svoje žrtve. Onda su je, umotanu lepljivim nitima paučine, omamljenu mandragorom, kotrljali kroz močvaru prema dvorcu Ukrotitelja paukova.

Prvo što je devojčica ugledala kada je otvorila oči, bilo je strašno lice Ukrotitelja paukova. Pokriveno krljušću, perjem, dlakom, na sredini je imalo kljun kojim je kidao meso sa lešina što su plivale po smrdljivim vodama močvare.

Kada je shvatila gde se nalazi, malena Ikonija se uplašila. Ali, onda se setila lisičje šape koju joj je otac poklonio pre odlaska u rat i koju je otad uvek sa sobom nosila. Stisnula je lisičiju šapu, bez straha stala pred Ukrotitelja paukova i rekla mu:

– Moćni gospodaru močvare, vetrova i tame, veliki Ukrotitelju paukova, dopusti mi da se, pre nego što postanem jedan od tvojih poslužitelja, okupam. Noseći me kroz močvaru tvoje verne sluge, veliki crni paukovi, svu su me uprljali.

Nikada se niko nije na taj način obratio Ukrotitelju paukova, pa se on, zbunjen, zagledao u hrabru devojčicu.

– Okupaj se, okupaj se! – zakreštao je potom i odjurio kroz dvorac.

Malena Ikonija samo je to čekala! Već je imala plan kako da se izbavi iz dvorca Ukrotitelja paukova.

Čim je ušla u kadu, napravljenu od oklopa kornjače, mala Ikonija izvadila je svoju ukosnicu, savila je u krug, načinila u vodi gustu sapunicu i počela da pravi balončiće. Pošto su zidovi bili od paučine, balončići se nisu mogli rasprsnuti. A Ikonija ih je pravila, pravila, sve dok njima nije ispunila ceo dvorac. I toliki balončići su najzad ceo dvorac podigli u vazduh, zajedno s Ikonijom i uplašenim Ukrotiteljem paukova. Ne shvatajući šta se događa, ni da mu njegovi paukovi više ne mogu pomoći, Ukrotitelj paukova uzaludno je kreštao.

A onda je dunuo vetar i poneo dvorac prema selu.

Kada su bili baš iznad sela, Ikonija je počela da ukosnicom buši balončiće od sapunice. Dvorac se, zajedno sa Ukrotiteljem paukova i malom Ikonijom, lagano spustio na seoski trg.

Vojnici se toga jutra bejahu vratili iz rata. U Ikonijinoj kući vladala je velika žalost. Otac je sa seljanima već bio počeo da gradi splavove, spremajući se da napadne dvorac Ukrotitelja paukova.

Kada se dvorac spustio na trg, vojnici su priskočili, Ukrotitelja pukova ubili, a malu Ikoniju i ostalu decu oslobodili. Dvorac od paučine su spalili.

Kada je potrčala ocu i majci u zagrljaj, nije bilo srećnijeg deteta od male Ikonije.