Улични свирачи печат Београда

Сувише је сувопарна дефиниција метрополе да би описала дух и оно нешто што неким велеградима дозвољава да понесу признање „матичног града“. Солитери и куће, паркови и тргови, булевари, тржни центри и дућани, непотпун су опис метрополе ако у њој нема уличних забављача, пре свега свирача. Неписано правило је да су један од најважнијих зачина велеградске атмосфере и да истинска метропола без њих нема шмека. Незаобилазни, а ненаметљиви, на свој начин плене пажњу пролазника, довољно да их „увек неко чује макар и крадом“.

Има их, наравно, и у нашој престоници. Печат дају централним градским улицама, Теразијама, Кнез Михаиловој, подземним пролазима, Земунском кеју… Неки су Београђани, други су пристигли из унутрашњости, трећи су овде застали на путу у неке друге крајеве…

Међу њима је и деда Радисав, један од најстарихијих београдских уличних свирача, и по годинама и по стажу. Има, каже, 90 година, виолину свира готово цео живот, а више од три деценије у главној београдској улици. Неки су чак предложили да му се у њој подигне биста.

• Е, то би ми било много драго – вели деда Раде. – Виолину волим, публика ми је драга, на новац не гледам. Хвала и онима што ми се наклоне, насмеше и прођу исто колико и онима што оставе стотине динара. Имам ја за живот, а виолину свирам из чисте љубави. Чак верујем да ме музика и свирање „држе“ у животу и да сам међу овим нашим свирачима најмлађи и најлуђи. Кнез Михаилова ме очеличила, па могу да свирам какво год да је време. Побегнем једино кад је баш велики минус.

Док лагано свира „Свилен конац“, деда Раде открива да је средином прошлог века завршио нижу музичку школу и да му је много значило све што је научио од диригента Милана Бајшанског. Поносан је и на своју виолину, како тврди, стару око два века из које вешто „извлачи“ звуке романси, староградских и песама са Косова и Метохије, које каже наш народ највише тражи.

Неколико корака даље, „ушушкан“ међу жардињере, клавијатуру свира много млађи Горан. Улични свирач је тек 10 месеци и каже да му је то једини начин да заради. Зараде су сваки дан другачије. Некад се, каже, брзо накупи и по две-три хиљаде, а понекад једва пар стотина динара за цео дан.

Улични свирачи много више зарађују зими и за време празника, него лети, тврди његов имењак који звуцима акустичне гитаре и избором музике привлачи углавном млађе пролазнике.

• Музика уличних свирача би требало да буде слика и звук атмосфере, да прија људима, да не буде ни прегласна ни претиха, а да буде мелодична и препознатљива. Пошто не умем да певам, бирам познате композиције у својој обради, али тако да се чује мелодија певања. Волим да свирам, па сам био улични свирач и док сам имао стални посао. Последњих седам година улично свирање ми је једини извор прихода – каже Горан из Ћуприје и открива да је протеклих година музицирао у Прагу и на Малти, али да је увек и свуда свирао и српске композиције.

Зато су звуци ових уметника много више од примања информација чулом слуха, а улични свирачи оригинални водичи кроз простор и време.

• Ко год да наиђе, корачајући свега неколико стотина метара у центру неке метрополе, у ствари шета кроз различите културе. У то последњих деценија могу да се увере и Београђани. Штавише, били су сведоци да нико од нас дозволу да свира на улицама престонице није добио случајно, а да су се врхунски свирачи, попут Душана Вукмировића, из Кнеза винули до Берклија – поручује Горан.

ДОЗВОЛЕ ВАЖЕ И У ЈАНУАРУ

С обзиром на то да су им дозволе истекле 20. децембра, протеклих дана се говоркало да уличне свираче током празника, можда, нећемо чути. Из Градске управе града Београда је потврђено да „се током јануара дозволи наступ уличним уметницима, због празника, празничне атмосфере и релетивно благог времена, а на радост посетилаца“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: