Ultimatum
1 min read
Emilo Labudović
Pipe: Emilo Labudović
„Ukoliko ne ispunite sve naše zahtjeve neće biti toga i toga i sve do tada nije moguće uspostavljanje redovnog i konsenzualnog stanja u društvu“!
Ovakav oblik komunikacije je sve prisutniji u javnom diskursu Crne Gore i Srbije koje su na meti moćnika i, očigledno, poslednje državne destinacije koje valja preurediti tako da se, kao kao sličice u slagalici, bez ostatka uklope u evro – atlanski model koji je trenutno na snazi. Izbori i njihovi rezultati nijesu više opredjeljujući, društveni konsenzus je moguć samo „ako ispunite sve naše zahtjeve“, a svenarodno jedinstvo nije moguće čak ni kad se nad narod i državu nadnese kataklizmična opasnost.
„Ultimatum predstavlja zahtjev čije se ispunjenje očekuje u određenom vremenskom roku, uz prijetnju kaznom ili opstrukcijom ukoliko se taj zahtjev ne ispuni. On je obično poslednji čin u nizu zahtjeva te je, stoga, vremenski rok za njegovo ispunjenje često vrlo kratak i podrazumijeva da strana koja ga postavlja nije spremna za dalje pregovore“.
Ovako glasi enciklopedijska definicija ultimatuma i ona u sebi sublimira sve etape nekog unutrašnjeg ili međunarodnog spora. Ali, postavlja se pitanje da li je ultimatum kao izostanak dogovora i pregovaranja moguć i logičan i onda kad spor ne postoji? Ili, da budem precizniji, može li se bilo koja strana u društvenom dijalogu dovoditi pred svršen čin za nešto za šta objektivno nije kriva?
Studenti ultimtivno traže dokumentaciju i odgovornost za pad nadstrešnice u Novom Sadu i žrtve koje su tada stradale, i prijeteći da neće sa ulice dok se to ne obavi „po njihovom“! Dokumenta -da, odgovornost – da, ali da li su sudenti adresa koja u jednom koliko toliko uređenom društvu treba da istražuje i presuđuje? Kada je 14. avgusta 2018. godine pao dio vijadukta u Đenovi, uz desetine žrtava, ne samo Italija već i čitav svijet je bio zgrožen i u žalosti. I studenti širom te zemlje, ali odgovornost se utvrđivala tamo gdje se u normalnim državama utvrđuje. A italijanski studenti su sve to dijelili sa čitavim narodom. Studeni nijesu reagovali, bar ne demonstracijama i ultimatumima, ni kad su se, uz brojne žrtve, rušili mostovi u blizini Tuluza, u Drezdenu, Brazilu… Mostovi i čitave zgrade su padali i padale širom svijeta, ali nigdje i niko, pa čak ni tamošnji studenti, nije tražio da zbog toga padne vlast. Ili će možda biti da su ovi naši napredniji i osjetljiviji mimo svih drugih!?
Svuda u svijetu opozicija nastoji da iskoristi svaku priliku i sva dozvoljena sredstva da ukaže kako je određena vlast nesposobna da rešava društvene probleme, i to je u redu. Ali nije u redu da se nacionalne katastrofe, koje bi trebalo da jednako pogađaju sve društvne činioce, koriste u te svrhe. Zar je, prije svega, moralno da opozicija u Srbiji, podržana destruktivnim snagama sa Kosova, iz Albanije, Hrvatske i Crne Gore, pokuša da masakr u školi „Ribnikar“ i onaj u Duboni iskoristi za sve one političke performanse i cirkusijadu širom zemlje? I za ultimativni zahtjev za odlazak Vučića sa vlasti. Pa da je to tako moralno i normalno, američka administracija, sa sve predsjednikom joj na čelu, ne bi ni tri dana sastavila. Ali, ono što važi za druge, ne važi za nas u Crnoj Gori i Srbiji.
Ima li išta bizarnije nego na nečijoj nesreći, ličnoj i kolektivno, jahati uz fanfare i razvijene zastave, transparente i „krvave ruke“? I ispostavljati ultimativni račun onima koji, objektivno, nijesu krivi. Ali, rekoh, u Crnoj Gori i Srbiji, koje se još uvijek, makar i djelimično, odupiru totalnom ukalupljenju, makar i kroz poniženje, sve je moguće i dozvoljeno. A kad su domaći „ultimativci“ potpomognuti soroševskom stokupljevinom, okupljenom i kupljenom, u tzv. NVO, onda je sasvim (ne)normalno da, recimo, akciju protiv ovdašnje direktirice škole, „krive“ zbog idiotluka nastavnika sa BIVŠOM učenicom, predvodi aktivistkinja CENTRA ZA ZAŠTITU I POSMATRANJE PTICA!?!? ! „O tempora, o mores“, rekli bi stari Latini. I da dodam, jadne ptice, štićene i nadgledane sa ove adrese.
Da se razimijemo, pravo na protest je neotuđivo pravo, lično i kolektivno, i to niko ne spori. Opozicija to pravo ima samim svojim postojanjem. Ali, opozicija može i treba da protestvuje zbog stanja u društvu i zahtijeva promjene, ali zbog zločina u „Ribnikaru“, zbog nadstrešnice u Novom Sadu, koja je i u vrijeme njihove vlasti bila jednako klimava i neprovjerena… hm! Takođe, isto tako je nesporno pravo studenata da protestvuju, i ispostavljaju zahtjeve. Pa i ultimativne. Ali, zbog čega? Skupe školarine, skupih domova, hrane, malog broja ispitnih rokova… svakako, ali zbog nadstrešnice u Novom Sadu… hm! I da se razumijemo, nijesam protiv sudentskog pokreta (a i kako bih kad kući imam dvojicu) ali samo za studente koji vode i predvode ali ne i za one koji su dovedeni bilo od koga. A naročito kad baš i nijesu svjesni zbog čega su dovedeni. Makivelijeva maksima da „cilj opravdava sredstvo“ ipak ima jednu moralnu granicu preko koje je, ako ništa drugo, a ono nepristojno preći. Bar ne bez izbora. I bar ne u danu kad u Srbiji otvaraju još 30 klometara jednog od najmodernijih auto – puteva u Evropi.
Ono što nama u Crnoj Gori, u kojoj dešavanja u Srbiji imaju, normalno, imaju snažan odjek („Vijesti“ izgiboše podupirući studente) dok traje uličarenje po beogradskim ulicama (ovo sam rekao i mojim sinovima i njihovim rođacima u Srbiji) promiče „ispod radara“ jeste bezočna pljačka zajedničke sirotinje. Skoro da nema dana kad ne privedu po nekoga od dojučerašnjih „patritota“ koji, sa lisicama na rukama, uzvikuju „da živi Crna Gora“! Da živi, svakako, ali koja? Ova njihova, u kojoj su krali i prali nemilice, dabogda ni zoru ne dočekala. Ta rodoljubiva hipokrizija, koju naslednici pljačkaša i trenutni ustavobranitelji pokušavaju sakriti plavim i rozle dimovima i zahtjevima tipa „ako do tada i tada ne ispunite to i to, mi ćemo ovo i ovo“, samo pokazuje da smo, u svakom pogledu, dotakli društveno dno.
I dok studenti i srednjoškolci (a njih je baš teško „izvesti“ iz učionica) šetaju Srbijom, evo su se i ovi naši dosjetili da im se prudruže, makar simbolično. Da pruže ruku sinu Balše Brkovića koji, o trošku Srbije, „studira“ u Novom Sadu i iz petnih žila pokušava da je sruši. I oni će, vjerovatno, ispostaviti neke ultimativne zahteve i rokove, koliko god bili svjesni da je to plašenje mečke rešetom. Ali, trend je trend, makar bio i naopak.
A dok se mi igramo „kolariću, paniću“, Prva i Druga familija dovršavaju čerupanje već mrtve kokoške. I sasvim je svejedno koja će od te dvije familije pretegnuti i uzeti više, kad iza i jedne i druge stoji prava FAMILIJA! Puca, šenluči, bira u naše ime i, ovako nam zaluđenima, skida kožu šiljkom. I tim istim studentima, ostavlja pustoš i beznađe. Ali, mi smo potomci onih koji su s pjesmom stajali pred streljačke strojeve i peli se na vješala, zar ne? Pa neka pucaju, važno je samo da „živi Crna Gora“!!!
SAVREMENI POJMOVNIK
Kolumna fascinantno RE – definiše
stare pojmove na savremen način:
1. STUDENT: Onaj koji studira, pomno izučava
predmet nauke.
Ali i onaj koji studira na nekoj visoj skoli
sa ciljem sticanja diplome, u doglednom roku, DAKAKO.
„O TEMPORA O MORES“ , prevedeno na moderan
jezik STUDIRANJE znači ULIČARENJE :
transparenti i fanfare
u znaku krvavih ruku..
„Plata“, odmah, na ruke i u sići. Zaludno dugogodišnje
studiranje. Ionako diploma eventualno sluzi SAMO za dugogodišnji
„radni staz“ na birou za zapošljavanje.
Što se tiče ove druge definicije, da je
Student onaj koji pohadja neku visoku školu,
ni to više ne vazi. Pored „večitih studenata“
za ULIČARENJE JE DOVOLJNO DA u zivotu PRODJEŠ
PORED NEKOG FAKULTETA, SAM SEBE TAKO NAZOVEŠ,
ILI NEKA POZNATA GLUMICA OD SREĆE ZAPLAČE
ŠTO SU SE „TI I TAKVI STUDENTI
OKUPILI U TOLIKOM BROJU“
Ne da uče i stuču znanja, već da ruše vlast.
2. IZBORI, kao način demokratski dolaska na vlast,
SUVIŠNI.
Vlast se osvaja na ulici, najuspešnije posle neke nacionalne tragedije.
3. ULTIMATUMSKA POŠTA stize preko domaćih
„korisnih idiota“
NADA: MI SMO NAROD ŠTO JE SVIKO DA KAZE:
N E .
P.S. za Vera
Studenti (mislim na prave) bi morali
da se zabrinu.
G o r č i n a Kolumniste ozbiljno opominje.
Riječ Student izaziva u medjuvremenu
samo potsmješljivu mimiku, ili komentare.
Niko je više ne povezuje sa nekadašnjim
poštovanjem toga najprogresivnijeg i najvaznijeg
doba u zivotu svakog Akademca.
Uloga Obrazovnih Institucija
igra u tome veliku ulogu.
Takodje stav roditelja koje
NE BRINE NEZNANJE
vec brza, makar i kupljena diploma.
Profesorima se dovode i advokati.
Konačno drzave bi morale da se najviše
zabrinu.
I samo stagniranje u obrazovanju je
PROPADANJE:
Slobodarski srpski narod se ne plaši bilo čijeg ultimatuma
Jednom je bio 5. oktobar i više nikada.
NATO nam ga je postavio 1999. pa smo se nasmejali tako da…
1914. je Srbija odbila ultimatum, a neće 2024.
Obojene revolucije donesu samo zlo državi u kojoj se sprovedu.
Ovi ultimatumi podsećaju na Hitlerovo komandovanje nepostojećom vojskom u proleće 1945. godine
Koliko je samo novaca pacovskim kanalima došlo u Srbiju od strane zapada kako bi se sprovela obojena revolucija. Zaista kao na filmu, užas.
Srbija trpi ogromne pritiske godinama ali Vučić mudrom i pametnom politikom uspeva da im u potpunosti odoli.
Moramo da se drzimo zajedno, da budemo ujedinjeni jer samo tako mozemo da se odupremo ovim hibridnim napadima i pokušaju obojene revolucije.
Srbi su kroz istoriju trpili i nosili se sa većim pritiscima i nedaćama. Znam da ćemo i sa ovima izaći na kraj ali nećemo odustati od svojih principa.
Ne može manjina da nameće volju većini. Opozicija u Srbiji ima mizernu podršku a ponaša se bahato i nasilnički.
STOP obojenim revolucijama u režiji kolektivnog, kolonijalnog zapada.
Moramo biti ponosni na vođenje politike kad je u pitanju naša zemlja i da budemo svi uz Vučića i da ga podržimo u svemu.
Srbija vodi svoju slobodarsku, domaćinsku politiku mira i saradnje, gledajući svoje dvorište.
Naš narod često ume da kaže – „uzdamo se u se i u svoje kljuse“.
Kolektivni zapad želi da pokori slobodarske zemlje kojih svega par na svetu.
Tako je, ne treba nikako da bude ultimatuma, već dijalog, konverzacija, dogovor.
Sava: Upravo tako. Srbijaje ozbiljna drćava i svoje probleme rešava sama i ne meša se u unutrašnje stvari drugih država.
Ulazak u euro-atlantske strukture po svaku cenu nije rešenje. Ovaj pritisak na društvo samo produbljuje postojeće podela.“
Velika je greška što studenti pokušavaju da nešto ostvare ultimatumia. Naravno da to nikada neće ostvariti.
Tom što opozicija traži da se nekako dočepa vlasti je sasvim normalno, ali nije uredu što to pokušava da ostvari na ulicu uz primenu sile.
Srbija se bavi sobom i nigde se ne meša u zudje poslove.
Srbija gradi svetlu budućnost za naše buduće naraštaje, što i vama želimo.
Srbija sa Vučićem na vrhu države je ekonomski vrlo stabilna i ako nemamo more.
Ovakvi pritisci mogu da stvore opasnu dinamiku gde se mišljenje naroda zanemaruje, a to je najgora moguća situacija.“
Ma što se tiče studenata nihovi zahtevi svi ispunjeni, a što oni nastavljaju da i dalje protestuje to je njihov problem.
Ma Vučić je poznat da nikada ne pristaje na nikakve pritiske ni ultimatume i naravno da ni sada neće pristati.
Zahtevi iz spoljnog sveta često podrazumevaju žrtvovanje našeg identiteta i kulturne baštine u korist tuđih interesa.“
Pustite nas da analizu vršimo sami.
Ultimatum kod Srba nikad nije prolazio niti će.
Politika zasnovana na ultimatumu samo produbljuje jaz između naroda i vlasti, što nije rešenje.“
Srbija je slobodna zemlja koja krupnim koracima ide napred.
Ko odlučuje o našoj sudbini ako ne narod? Ovakvi pritisci su neprihvatljivi i neodgovorni.“
Kakav bre ultimatum…oni pjevaju i zajebavaju se na komemorativnim skupovima. Katastrofa.
Ovakvi zahtevi mogu dovesti do toga da naša država postane samo marioneta u rukama drugih, a to nikako nije dobra perspektiva.“
O lijpoj vašoj živite kako morate, a mi u Srbiji živećemo kako mi hoćemo.
Spoljni pritisci često dolaze s političkim i ekonomskim uslovima koji nisu u interesu običnog građanina.“
Svaka nova spoljna intervencija samo otežava naš put ka stvarnom napretku i unutrašnjoj stabilnosti.“
Srbija je se ne meša u unutrašnje stvari drugih država i to treba da svi znaju pa i gospoda iz Crne Gore.
Umesto da se fokusiramo na unutrašnje reforme, sada smo primorani da se prilagođavamo spoljnom pritisku, što je veoma problematično.“
Držite se djetića, to je lepo vaspitanje.
Zahtevi koji dolaze iz spoljnog sveta samo nas udaljavaju od stvarne demokratske volje naroda.“
Postavljanje ultimatuma od strane međunarodne zajednice pokazuje da ne možemo doneti nezavisne odluke, već smo pod njihovim uticajem.“
Ovakvi zahtevi samo pokazuju da su spoljne sile sve više u kontrolisanju naših unutrašnjih poslova, što nije u interesu naše zemlje.“
Ultimatum sa lažnim studentima neće proći opoziciji.
Za ultimatum treba se imati podrška naroda koju opozicija nema.
Ultimatum od plaćenika država Srbija nepriznaje.