Umjetnost u drugom planu: Dodjela „Ninove“ nagrade otvorila pitanja izbora žirija i kriterijuma
1 min read
Ninova nagrada
Kada se, najčešće tek jednom do dva puta godišnje, digne prašina i kulturna javnost uzburka zbog neke književne nagrade, teško je poverovati da se one u našoj zemlji dodeljuju praktično svakog dana – bukvalno, jer ih je, kako vele, više no dana u godini. Čemu onda služi više stotina literarnih priznanja, ako je i prstiju na ruci mnogo da bi se pobrojale one koje se zaista „računaju“, a šta su najveći problemi sa tim „najvećim“ nagradama?
– Kako je književnost padom komunističkog režima izgubila status koji je imala, nagrade su ostale jedan od retkih mehanizama njene značajnije prisutnosti u društvu – smatra književni kritičar Nikola Marinković. – Istovremeno, one nagrade koje uspostavljaju književni kanon, poput „Ninove“, priznanja „Branko Miljković“ ili „Meša Selimović“, imaju i širu društvenu važnost, pa se tako stvorila paradoksalna situacija da, bez obzira na preveliki broj književnih nagrada, kao da je onih važnih i dalje premalo.
Univerzitetski profesor, pisac i kritičar Radivoje Mikić slaže se da je sam broj nagrada možda prevelik za zemlju sa ovim brojem stanovnika i kulturnim potencijalom, ali ističe da je mnogo veći problem sadržan u pitanjima: ko su članovi žirija i po kojim kriterijumima oni procenjuju, a gde nisu uvek u prvom planu umetnički kriterijumi i književna vrednost dela.
– U poslednje vreme značajna za naš kulturni život ili ono što je od njega preostalo jeste i činjenica da se naše društvo duboko ideologizovalo, i to toliko da jedna strana u tom sukobu želi da u potpunosti izbriše onu drugu, njoj suprotstavljenu – navodi Mikić. – U situaciji u kojoj jedan deo književne scene nije ni zastupljen, vi tačno možete da znate ko određenu nagradu nikada ne može da dobije. A takva ideološka restrikcija nije dobra za kulturu ovako malog naroda. Pritom, mi nemamo kulturnu politiku, i zato se verovatno nigde drugo ne može desiti da autori bivaju onemogućeni da deluju u interesu sopstvene kulture.
Dr Igor Perišić, književni teoretičar i proučavalac istorije srpske književne kritike, kaže da je najveći problem to što iza skoro svake nagrade stoji određena interesna ili ideološka grupa.
– Meni kao liberalu koji naginje levici veoma smeta što ove godine i „Ninova“ nagrada, sa levo-liberalnim žirijem, nije pokazala ni minimum sluha za ideološku otvorenost, nego je dodelila nagradu jednom društveno-političkom radniku, a ne piscu, uz veoma mutnu klanovsku pozadinu takve odluke.
Dok se masmedijska scena ne otvori za književnu kritiku i time potpomogne u formiranju uglednih kritičarskih imena nezavisnih od mrvica sa klanovskih stolova, misli Perišić, veoma je teško formirati žiri koji bi profesionalno bio neupitan.
Književni kritičar Mladen Vesković ističe da iako su, kvantitativno gledano, književnost i izdavaštvo prilično dinamični u Srbiji, umetničke književnosti u medijima i javnom životu zapravo nema.
– Ona se, po navici i istoj matrici skandalizacije, sezonski ritualno spomene jednom godišnje, povodom dodele samo jedne književne nagrade i posle toga zavlada muk – navodi Vesković. – Kao da mimo tih poetičkih/idejnih sukoba između književnika o kojima se senzacionalistički izveštava, tokom ostatka godine ne postoji književna scena. Kao da mnoga od tih dela i bar nekolike od drugih književnih nagrada u Srbiji takođe ne zavređuju deo medijske pažnje i, možda više od svega, malo analitičniji i znalačkiji pristup književnoj umetnosti.
(Novosti)
Pročitajte još:
