Umro je kao pobednik

Piše: Monah Arsenije, manastir Ribnica

Srpski narod je izgubio velikog čoveka, ali samo ovde na zemlji, a stekao je novog plemića nebeske Srbije.

Mitropolit Crnogorski Primorski, Gospodin Amfilohije, sve samo ne običan čovek.

Kada sam došao u Crnu Goru pre 10 godina, susreo sam se sa čovekom koga konačno nikad nisam uspeo da shvatim i sagledam do kraja. Takve ljude, takve snage i dubine, verovatno i nije moguće spoznati u potpunosti, pogotovo ne nama malim i običnim ljudima. Kao takvi, oni zauvek ostaju enigma.

Stigavši iz isposnice, bolestan i u duhovnoj krizi, da bih ostao u Mitropoliji, u manastiru Ostrog, jednom prilikom, na nekoj slavi u Budvi, prvi je on prišao meni. Video je da sam nov i u lošem stanju. Nasmešio se i rekao: „Otkud ti, Kaluđeru?“ I tako me toplo zagrlio, da takav zagrljaj ne pamtim od detinjstva. Sve moje muke i sumnje da me je Bog odbacio, tada su nestale.

Nije lako bilo živeti 6 godina u Crnoj Gori, pod omoforom Vladike Amfilohija. Umeo je da bude nežan kao rođeni i dobri đed, a umeo je da bude i oštar i strog kao Gromovnik Ilija. Nikom nije dopuštao da mu se potpuno približi i pomisli da mu je miljenik. Znao je on da to za rukovodioca i „Gospodara“, nikad nije dobro. Kao mudri otac, voleo je on svu svoju dečicu podjednako, kao što je znao i da ih izgrdi, pa i kazni kada je trebalo. U stvari, sa Srbima, narodom širokog ali i teškog duha, valjda drugačije i ne može.

Za tih 6 godina sa Njim i uz Njega, puno puta bih se, kao razmaženo i jogunasto dete, ljutio na njega, a onda opet, drugom prilikom, bih padao pred njim, čineći metaniju, u dubokom poštovanju, sagledavajući Njegovu mudrost.

Gorštak, Moračanin, iz tradicionalne mnogodetne porodice. Bio je pravi, rođeni Vožd, a mi pred njim uvek, u blagom strahu i distanci, jer on je sve primećivao, ništa nije moglo da mu promakne. Završio je najveće teološke škole po evropi, bio profesor, svetogorski monah, svetski putnik, govorio 5 ili 6 jezika, pesnik, i Mitropolit Vaseljenske Crkve sa retko velikim ugledom u celom Pravoslavlju. A na kraju, bio jedna skriveno tužna i stradalna duša, kao i svi Božiji ljudi.

Takvu odlučnost i istrajnost u borbi protiv postkomunističkog bezbožja, u njegovoj Crnoj Gori, mogla je da odlikje samo ljude koji poseduju proročku viziju budućih događaja. Nikada on nije padao duhom, mada je njegova borba, sa Montenegrinskom aždajom, najčešće delovala potpuno uzaludnom. Kada bih ga nekada, sa brigom i sumnjom, pitao u vezi našeg opstanka u Mitropoliji, on mi je odgovarao sa tako čvrstom uverenošću i jednom neobičnom bezbrižnošću, da sam ja bivao začuđen, mislivši da je to samo dobro uvežbana uteha, a da i sam ne veruje u tu nemoguću misiju. „Ma hajde, rođeni, šta si mi se uplašio, prolazi njihovo uskoro!“ Odgovarao bi mi. I, zaista, prošlo je! On je bio jezgro i matica Božije pobede u Crnoj Gori.

No, njegova borba je, naravno pored molitvene, najjača bila u takozvanoj kulturnoj politici. Toliko održanih beseda, odštampanih knjiga, napisanih knjiga, održavanih narodnih i dečijih sabora, podignutih hramova, obnovljenih manastira,a sve na temu naše istorije, večnih tradicionalnih i neprolaznih vrednosti, i buđenju svesti da je Crna Gora bila i ostala pravoslavna zemlja, naseljena Srbima kao većinskim narodom. Do zadnjeg daha borio se protiv „crnogorčenja“ Srba na tim prostorima, protiv globalističkog prekrajanja istorije, protiv ukidanja vekovnog pisma i jezika, i konačno, protiv izrugivanja predačkim grobovima.

I uspeo je i pobedio je. Jedino mu se nije ostvarila konačna i najveća želja, a to je da vidi ponovo kapelu na Lovćenu. Samo Bog zna zašto je to tako. Verovatno slično, kao što Mojsiju nije bilo dato da uđe sa svojim narodom u obećanu zemlju, ali Bog mu je dao da je vidi sa visine i iz daljine. Tako je Gospod dao, Crnogorskom Mitropolitu, da sa svoje duhovne visine vidi pobedu Crkve i, svi se nadamo, skoro i ponovno podizanje Njegoševe kapele na Lovćenu. Verujemo i znamo da se naš đed upokojio zadovoljan, ispunjen i u miru.

Neka mu je večan spomen ovde na zemlji, a večna radost u Carstvu Nebeskom.

Amin!