Универзални истраживач Руђер Бошковић

Пише: Војислав Гледић

На данашњи дан, 18. маја 1711. г. рођен је у Дубровнику Руђер Бошковић који потиче из једне многочлане имућне и угледне трговачке породице, која је показивала изванредно изражене знаке урођене обдарености.

Његов отац Никола био је родом из Ораховог Дола у Поповом пољу, дакле, из Херцеговине. О поријеклу братства Бошковић прије него што се један његов огранак доселио у село Орахов До на ободу Поповог поља, историчар Слободан Шћепановић наводи да потиче из племена Роваца у Црној Гори које се одатле раселило по многим крајевима. Један његов огранак доспио је у Попово поље, тачније у село Орахов До. (С. Шћепановић, Историјски записи, 3/1995. г.)

Руђеров отац Никола још као младић је напустио родно мjесто  и прешао у Дубровник, одакле је убрзо отпутовао и настанио се у Новом Пазару. Био је веома бистар и окретан младић, способан и предузетан трговац, па је те своје квалитете ускоро испољио и као успјешни практични дјелатник у Новом Пазару.

Дубровник је тада био слободна република која је вјековима успјевала да одржи самосталност и независност упркос веома тешким историјским и политичким приликама, у окружењу великих и агресивних држава. Била је то плодна оаза на источној обали Јадранског мора која је имала изванредно развијену занатску производњу, трговину и поморску привреду. Дубровачка Република је, на примјер, у доба своје највеће економске моћи посједовала огромну трговачку флоту од близу три стотине бродова који су крстарили по читавом Медитерану.

Дубровник је стално одржавао веома живу и разгранату трговину са залеђем па је имао многе колоније широм Балканског полуострва. Посебно је основао трговачке факторије дуж путева којима су се кретали трговачки каравани. Један од таквих важних трговачких средишта је био и Нови Пазар у коме је Никола боравио и радио извјесно  вријеме као млад човјек, али је морао напустити то мјесто када су наступили веома тешки историјски догађаји.

Управо у вријеме када је, наиме,  Никола Бошковић боравио и радио у Новом Паразару, настао је велики ратни сукоб између Турске и Аустрије у коме су били укључани и Срби. Последице тог сукоба су се посебно тешко одразиле управо на Србе који су ратовали против Турака због чега су морали напустити своја вјековна огњишта и потражити нову постојбину. Тада је наступила она позната сеоба Срба, при којој је, под вођством Арсенија III Чарнојевића, многобројно становништво напустило своје домове и имања и прешло преко Саве и Дунава и трајно се населило у Војводини и другим областима. Одсељени Срби су добили земљу и многе првилегије што им је омогућило да опстану у веома суровим историјским околностима.

Послије одласка из Новог Пазара, Никола се вратио у Дубровник у коме се убрзо оженио са младом и веома радном дјевојком Павицом (Паолом) италијанског поријекла (Бетера) са којом је изродио велико потомство од деветоро дјеце. Руђер је био претпоследње, дакле осмо дијете. Његов дјед по мајци Баро је био даровити пјесник који је написао двије запажене збирке пјесама под нссловом (1) Богољубне пјесни и (2) О трешњи Дубровника.

Руђер је наслиједио пјесничку обдареност од свога дједа Бара што је испољавао још у раној младости, али и изузетну интелигенцију и приљежност у раду и духовном уздизању. Похађао је једну квалитетну исусовачку школу при једном самостану у Дубровнику гдје је одлично савладао све наставне предмете који су се ту предавали. У тој школи је посебно добро савладао латински језик и математику па је, као обдарени, марљиви и перспективни ученик скренуо пажњу својих учитеља (припадника исусовачког реда који су били веома учени људи). Када је завршио опште и темељно образовање у свом родном Дубровнику, Руђер је отпутовао у Италију и у Риму наставио даље образовање и припремање за будућег свештеника. На Римском колегијуму, једном од најпознатијих тадашњих италијанских универзитета (који је припадао исусовачком братству) Руђер је студирао реторику, филозофију, математику и природне науке, као и теологију. Брзо је стекао велики углед талентом, марљивошћу, способностима и  знањем.

Још као полазник (студент) римске високе школе Руђер је постао сарадник својих професора који су му повјеравали одговоран посао да се и сам прихвати наставничке дјелатности. У почетку је радио са млађим колегама, студентима прве године, и упућивао их у поједине области које су се предавале као посебни предмети. У основи његовог рада је било истицање математике и њених метода, посебно оних достигнућа која су се његовала још код старих Грка и била усавршавана током многих каснијих вјекова. Након завршених студија на Филозофском факултету Римског колегијума, Руђер је наставио усавршавање  изучавајући теолошке проблеме и учења. Потом се замонашио, односно примио свештенички чин и тако и формално постао члан исусовачког реда. На Римском колегијуму је одмах добио и званично мјесто професора математике и природних наука и потом пуне двије деценије наставио да преноси своје огромно знање младим студентима који су имали част и срећу да слушају предавања једног од најзначајнијих и најобразованих умова 18. стољећа.

Као млад и тек постављени професор Руђер је не само показивао изразиту обдареност за филозофију, математику, астрономију и друге природне науке, већ је почео и да објављује своје оригиналне радове. Истина, у почетку су то биле мање расправе које су освјетљавале поједина ускоспецијалистичка питања из науке и филозофије, али  која показују са колико проницљивости и знања је тај учени млади човјек разматрао научно-филозофску проблематику.

Иначе,  своју прву већу расправу под насловом О Сунчевим пјегама је написао када је имао свега 25 година и њоме стекао посебан углед у ширим научним круговима. Потом је сваке године објављивао по једну или више расправа, односно радова, како теоријске тако и практичне природе. Своје расправе  је писао и публиковао првенстванео на латинском, али касније и на италијанском и француском језику. Треба посебно нагласити да свој матерњи језик никада није заборавио него га је његовао и њиме се непрекидно, током читавог живота, служио, увијек на њему разговарао са својим земљацима и познаницима, али се најпотпуније њиме користио у великом броју писама која је размјењивао са свијим најближим рођацима. Отац му је умро када је Руђеру било свега 10 година, али му је мајка живјела веома дуго: преминула је у 103. години живота.

Руђер Јосип Бошковић је један од најзначајнијих и најуниверзалнијих стваралаца 18. вијека, човјек који се са подједнаким успјехом бавио разним областима теоријског и практичног рада. Он је велики филозоф, прије свега природе, који је средином 18. вијека изградио оригиналну и веома оштроумну теорију о структури материјалне стварности. У основи тог учења је било схватање да је материја састављена од најситнијих дјелића у облику тачака које имају динамичку природу јер су центри сила које посједују не само привлачну моћ него и способност одбојног дјеловања на веома малим  раздаљинама. Настојао је да свијет објасни дјеловањем једног јединог принципа на основу чега је  изградио сопствени поглед који је представљао једну од најзначајњијих и најнапреднијих теорија у оквиру филозофије природе. Било је то схватање које се није ограничило само на чисто механичко тумачење које је водило поријекло још из старе грчке филозофије, од атомиста Леукипа, Демокрита и Епикура. У вријеме када су егзактне природне науке – механика, физика, астрономија и хемија почеле да изграђују једну нову, модерну слику свијета, Бошковић је том покрету дао велики допринос што га увршћује у ред најзначајнијих истраживача природе.

Огромно је подручје научне, филозофске и списатељске дјелатности тог универзалног ствараоца и практичног дјелатника. Рођен је у Дубровнику и у њему провео првих 14 година свог младалачког живота. Читав каснији живот је, међутим, провео у иностранству, већином у Италији, гдје је стекао највеће образовање и постао један од најистакнутијих корифеја научне и филозофске мисли. Показао је изванредну способност за проницање у суштину микросвијета, али се са подједнако великим успјехом бавио и многим практичним подручјима. Био је велики математичар, физичар и астроном, али је дао  изванредан допринос и геодезији, оптици, метеорологији, хидростатици, археологији и грађевинарству. Један је од оснивача Астрономске опсерваторије у Милану, опремио је најбољим тадашњим оптичким инструментима и био  њен први управник. Дао је оригиналне методе за одређивање путања небеских тијела, али и низ нових поступака за побољшавање астрономских посматрања, геодетских мјерења, као и математичку обраду добијених података. У том погледу он припада пионирима новог научног духа који је сматрао да теорија и пракса, математика и опсервације, имају подједако значајну улогу у испитивању и проучавању природних појава. Конструисао је, усавршио и побољшао поједине астрономске инструменте што је омогућило много ефикаснији и прецизнији начин добијања релевантних научних података.

Бошковић је био не само научник и филозоф, један од најзначајнијих и најпознатијих свога доба, већ и одличан дипломата који је обављао многе веома значајне и осјетљиве  државне мисије. Посебно је био ангажован као вјеран и одан син и патриота свога Дубровника коме је помагао у појединим веома значајним, проблематичним  и деликатним ситуацијама. Као веома проницљив, образован и елоквентан човјек радо је приман и у најелитније друштвене слојеве тадашње Европе. Осим тога, био је научник и мислилац који је имао широк круг познаника, пријатеља и поштовалаца, а његова научна и филозофска мисао се уважавала у многим значајним академијама и научним друштвима. Био је редовни члан Краљевског друштва у Лондону, дописни члан Академије наука у Паризу и Петрограду, као и неких других сличних угледних научних установа широм Италије и Европе. Дописивао се са најистакнутијим људима своје епохе који су изузетно високо цијенили рад и достигнућа тог врхунског ствараоца и духовног посленика. Стекао је популарност у ширим круговима и својим необичним путописом састављеним на његовом повратку из Турске, на путовању од Цариграда до Пољске. И као пјесник, изузетном обдареношћу и вјештином, стекао је репутацију и признање, посебно својим веома садржајним поемама које су на један популаран и занимљив начин говориле о неким од основних питања свијета и његовог устројства.

Бошковић је био припадник језуитског (исусовачког) реда и искрени вјерник, али никада није интересе науке и филозофије подређивао теологији и религији. Напротив, у читавом његовом огромном опусу нигдје се не јавља било каква слабост или подређеност која би умањивала или сјенчила чистоћу, снагу и аргументованост науке, рационалности и свеукупне мисаоности. У том смислу он је прави слободни мислилац који је чак и учења својих знаменитих претходника, посебно Њутна и Лајбница од којих је пошао у заснивању своје филозофије, умногоме унаприједио и створио једну нову, оригиналну слику свијета која је представљала наговјештај и антиципацију каснијих учења оличених у најновијим схватањима у оквиру атомске и нуклеарне физике, као и теорије релативности. Бошковић је, наиме, посебно разматрао  кључна питања из механике и физике, а то су била састав материјалне стварности, као и природе простора, времена, масе и кретања, при чему је изашао из тадашњих механичких оквира и крутог поимања апсолутног важења основних физичких феномена.

Бошковићева научна дјелатност се није одвијала само у оквиру његовог професорског рада и веома плодне, богате и разноврсне списатељске дјелатности. Он је, осим тога, био изванредно добар практичар који је своје огромно знање, вјештину и умијеће искоришћавао и на емпиријском пољу. Бавио се грађавинском проблематиком, архитектуром и статиком, тако да је стекао велики углед и на тим подручјима. Стога је био ангажован у неким веома значајним грађевинским пројектима и проблемима, посебно дајући релевантне савјете како да се конзервирају или ревитализују поједини веома грандиозни и сложени грађевински објекти. Тако је, на примјер, тадашњем папи дао савјет на који начин да се санирају изражене напрслине на грандиозној куполи велике базилике светог  Петра у Риму. Најзначанија практична дјелатност тог знаменитог Дубровчанина је, ипак, подизање астрономске опсерваторије у Милану, као и конструкција и усавршавање појединих астрономских инструмената и њихово што боље и ефикасније коришћење. Тиме је дао велики допринос и практичној астрономији. Дуго година је, поред осталог, био и управник поморске оптике у Паризу и на том пољу показао своју изразиту креативност дајући изванредно велики теоријски и пактични допринос у  раду француских поморских снага.

У оквиру Руђерове практичне дјелатности овде можемо указати и на његов веома плодотворан рад на плану хидротехничких послова и инжењерских подувата. Указивао је на значај исушивања појединих мочварних области, не само у Папској држави него и у другим тадашњим државама (на које је Италија била издијељена у његово вријеме), као и регулисања појединих већих водотокова. Настојао се да се многе мочварне области на погодан начин исуше и да се плодно земљиште искористи како би се унаприједила пољопривредна производња. И у појединим приморским градовима је указивао на значај поморских прситаништа и предлагао мјере и начине њиховог побољшавања, проширивања или утврђивања.

Колико је Бошковић био уважаван као врстан хидротехнички стручњак показује и чињеница да је био ангажован од стране Републике Луке како би бранио њене интересе у односу на Тосканско војводство, које је било у оквиру Аустрије, око неких спорних пограничних питања у вези са разграничењем дуж плавних ријека. Успио је да добије спор код бечког цара због чега су му указане највеће државне и друштвене почасти, од стране Републике Луке, чак му је додијељена и племићка титула.  Управо у вријеме када је боравио у Бечу, да би заступао интересе Луке, Бошковић је завршио и објавио своје најзначајније филозофско дјело, своју Теорију природне филозофије сведену на  један једини закон сила које постоје у природи.

Бошковић је био рођени геометричар, научник који у својим радовима, од математике, астрономије и механике до геодезије и грађевинске технике, првенствено користио геометрију и њене методе. Његова склоност ка геометрији и њеном начину поимања и рјешавања разних проблема потиче не само из његове урођене склоности и предиспозиције за ту науку, већ и због начина образовања и система школовања кроз који је прошао. Наиме, као најталентованији и најистакнутији ученик и студент исусовачког реда, он је посебно темељито и систематски  прошао систем едуковања који је традиционално примјењиван и спровођен у језуитској образовној установи у Риму (и раније у Дубровнику). Стога је  био задојен геометријом, њеним темељним класичним садржајем који је водио своје поријекло од старих грчких великана Еуклида, Аполонија, Архимеда и других. Одлично је познавао дјела старих научника античког доба и био изванредан тумач великих достигнућа и идеја које су биле дjелотворне током многих каснијих вјекова све до његовог времена. У принципу се може закључити да се читав његов научни и практични рад заснивао и инспирисао  трајним духом традиционалне геометрије.

У оквиру научних радова у области  математике Бошковић је, дакле, прије и изнад свега геометричар. Али је и у оквиру те старе и најзначајније античке области науке (не само математике) овај стваралац посебну пажњу поклањао  сферној тригонометрији. Та област је, иначе, основа за научно бављење сферном и практичном астрономијом, областима које су, такође, веома много преокупирале Бошковића. У области сферне тригонометрије овај научник је дао велики број значајних прилога, али и један потпуно нови и оригилани приступ који је читаву ту област обрадио и повезао на један специфичан и прегледан начин. ж

У том погледу се рад овог великана надовезује на дотадашња истраживања славног швајцарског математичара и свестраног научника Леонарда Ојлера (1707 – 1783). Бошковић није  само указао и практично реализовао примјену сферне тригонометрије у астрономији, већ и у другим областима. Посебно у геодезији у којој је вршио обимна и сложена мјерања која су имала за циљ да се одреди вриједност једног угловног степена на луку меридијана који прозали кроз Италију преко Рима. Умјесто многих сложених и тада већ устаљених аналитичких поступака, он је давао предност много једноставнијој и очигледнијој примјени геометрије и њених метода.

Посебно треба нагласити да је Бошковић увијек у свом раду, у великом броју расправа и разматрања, поред геометријског приступа, такође, предност давао практичној страни одређеног третирања. Наиме, он је био превасходно научник усмјерен на решавање конкретних актуелних питања. Специјално је био заинтересован за рјешавање многих астрономских проблема. У то вријеме је астрономија доживљавала велики напредак, праву ренесансу и почела да примјењује све боље, квалитетније и снажније оптичке иструменате који су омогућавали све дубљи и далекосежнији продор у бескрајна космичка пространства. Међутуим, у то вријеме су такође била веома важна  одеђивања путања новоткривених небеских тијела. Тада су  откривене многе комете, али је у то вријеме откривена и седма велика планета Сунчевог система – Уран. Ову планету је сасвим случајно и неочекивано запазио на небу 1781. године, у сазвјежђу Близанаца, славни енглески  астроном-аматер Вилијам Хершел (1738-1822), иначе по струци музичар. Тим необичним и неочекиваним открићем је и Хершел истовремено показао да је наш планетарни систем много већи и богатији него што се до тада претпостављало. И одређивању путање тог новооткривеноиг небеског тијела је такође велики допринос дао Бошковић.

На филозофском и уопште на теоријском плану Бошковић је изразити представник нововјековне филозофије природе. Није се, међутим, посветио стварању једног потпуног и цјеловотог филозофског система који би садржавао одговоре у оквиру  свих класичних филозофских дициплина, од онтологије, космологије и гносеологије до етике и естетике. Напротив, он се ограничио на разматрање једног дијела онтологије и космологије, а то је била  проблематика  структуре материјалне ставрности. У том погледу се он више оријентисао на позитивистички приступ који је био, заправо, мисаоно продубљивање и  проширивање  већ започетих и увелико обављених  истраживања на пољу механике, физике и хемије. Његово разматрање тог питања је било специфично и самосвојно и представљало велики и оригинални продор у свијет микрочестица чије експериментално проучавање је, међутим, чекало да буде  спроведено тек крајем 19. и на початку 20. вијека. У том смислу је овај знаменити филозоф прави претеча једног новог и модерног поимања свијета који је своју пуну вриједност показао тек у 20.  стољећу.

Оригинално схватање и учење о најмањим конститутивним честицама свијета, за које Бошковић сматра да су просторно непотетежне и неуништиве, изложио је у свом главном животном дјелу које је објавио у Бечу 1758. године на латинском језику под насловом Philosophiae naturalis theoria reducta ad unicam legem virium in natura existentium. Била је то не само једна од најоригиналнијих и најнеобичнијих књига из филозофије природе у дотадашњој научној и филозофској традицији, већ и најпоптпуније дјело које је разматрало атомистичку теорију на изванредно оштроуман и далекосежан начин. У том дјелу знаменити Дубровчанин објашњава не само структуру стварности и свих физичких тијела, него разматра и најосновније физичке појмове, као што су простор, вријеме, кретање, маса, као и начин организовања сложених конгломерата на основу најситнијих честица у облику тачака. Битна особеност у његовом природнонаучном систему јесте да се двије честице не могу директно и непосредно спојити, нити додирнути, али да се могу повезати силама које се, међутим, мијењају испољавајући атрактивнорепулсивни карактер што се показало од фундаменталног значаја за каснија истраживања на том пољу. Тако је овај великан генијалном интуицијом, изванредном снагом антиципације и духовног понирања у суштину свијета указао на будући развој многих наука које су показале и добрим дијелом потврдиле исправност и далекосежност поимања структуре природе тог знаменитог и изванредно креативног филозофа.

Бошковић је био велики и страсни путник и током живота посјетио велики број градова и држава. Путовао је по Италији, дуго времена боравио у Бечу, одлазио у Париз, а касније био држављанин Француске. Путовао је у Лондон гдје је веома пријатељски и са великим уважавањем примљен и чак добио статус редовног члана најпознатије тадашње енглеске академије наука: Краљевског друштва. Потом је путовао по Данској, Белгији, Њемачкој и другим европским земљама. Путовао је по Турској и једно вријеме боравио у Цариграду како би посматрао спектакуларни пролаз Венере преко Сунца. Нажалост, ту појаву је пропустио, али је у Цариграду доживио низ недаћа, имао веома озбиљних здравствених проблема од којих се тешко опоравио. Потом је направио једно занимљиво, дуготрајно и необичо путовање до Пољске што је забиљежио у облику дневника који има и историјску вриједност. Тај путопис истовремено показује његову веома изражену даровитост за пажљиво посматрање и биљежење друштвених појава и карактерисању људи које је срео и упознао на свом путу од Цариграда до Варшаве.

Бошковић је доживио распуштање свога хришћанског реда   као један од његових најпознатијих и најцењенијих припадника и представника. Треба нагласити да је ред језуита још од самог оснивања био изузетно значајна и агилна католичка црквена организација конституисана у облику посебног братства (реда) које је имало значајну улогу у чувању и ширењу католичког хришћанског учења. Средином 18. вијека је, међутим, тај ред у доста кратком времену дошао на лош глас што је убрзо условило и његово укидање у свим земљама гдје је постојао и дјеловао.

Најприје су језуити протјерани из Португалије, а потом из  других земаља (Француске, Шпаније и сл.), да би напокон и сам папа укинуо тај рад, а сва имовина којом је братство  располагало била одузета и његове школе и установе распуштене. Тако се Бошковић нашао у веома тешкој ситуацији па је помишљао и да се врати у родни Дубровник како би у њему провео старачке дане. Ипак, успио је да преброди ту веома тешку животну ситуацију. Постао је француски држављанин и добио угледно мјесто директора оптике у морнарици. У Паризу је, у званичним државним и појединим племићким и научним круговинма био вема радо приман и уважаван.  Али је то вријеме било неповољно за свештенички сталеж јер се управо припремала Велика француска револуција па су црква и њени представници били на лошем гласу и стално изоложени критици од стране најнапреднијих интелектуалаца и филозофа тога времена.

Посљедње године живота је провео у Италији, посебно у Милану. Нешто мање од двије године прије смрти је објавио своја главна научна дјела из астрономије и оптике сакупљених и систематизованих у пет великих томова и тако успио да сачува на једном мјесту главни дио свог огромног и веома значајног научног рада на многим подручјима. Пред сам крај живота Бошковић је, поред хроничних физичких болести које је годинама имао, и  душевно тешко оболио. Његово психичко стање је постало  веома поремећено, изражено посебно у јаким нападима потиштености, апатије, меланхолије и депресије. Све су то, заправо, биле последице његовог вишедеценијског напорног, неуморног и исцрпљујућег духовног научног и филозофског истраживачког рада.

Изражена психичка поремећеност је том великану причињавала велике тешкоће. Ни тада, међутим, није одустајао од свога напорног истраживачког рада који му је увијек причињавао задовољство и освјежавао  његове сваралачке способности. Никада није, наиме, ограничавао или смањивао огроман труд и вријеме да ријеши одређене проблеме и тако позитивно допринесе напретку науке као основног и главног смисла његовог стваралачког рада.

Задње дане славног Дубровчанина забиљежио је његов секретар Тамањини на сљедећи начин: „У недјељу уочи смрти Бошковић је помодрио… Лијечник је установио слабу врућину… Почео је бацати крв… Читаву је ноћ био немиран, јер га је катар гушио и тако све до уторка, када је пола сата прије смрти наступила агонија.“  Тако се завршио живот тог великана науке и филозофије 13. фебруара 1787. године у Милану.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: