Унук Бошка Чупића, хероја Топличког устанка: Живот као посвета отаџбини

Поводом обележавања сто година од Топличког устанка, у којем је посебну пожртвованост и храброст показао обичан народ из Прокупља и околине, највише су се истакли Прокљупчанин Бошко Чупић и Роса Пантић из Блаца.

Телеграф је посетио потомке ових истакнутих бораца који су заслужни за ослобођење овог краја од терета ропства Бугара.

Мирко Чупић (73), једини живи рођак оснивача и командира видојевачке комитске чете који је 3. марта 1917. године повео Топличане у ослобађање Прокупља, каже да је неопсиво поносан на дело Бошка Чупића, чији лик краси градске билборде поводом церемоније прославе Топкличког устанка заказане за 26. фебруар.

– Мој деда је заиста био изузетан и пожртвован човек и ратник. Цео свој живот посветио је слободи и свом народу, а поред њега са њим је у устанку раме уз раме био и његов брат Данило. Колико је био велики човек говори и податак да је још пре устанка једно време живео у Растовници где је отворио продавницу, како би планинцима био на услузи – каже Мирко, док поносито наглашава да је Бошко одликован Карађорђевом звездом за храброст.

Ипак, он је доживео и велику трагедију, када је млад остао без жене и деце.

– Никада се није предавао, а то што му је породица умрла само му је још више дало снаге да се посвети борби и слободи – додаје наш саговорник.

Он открива да је Бошко током устанка заробљен од стране Бугара и да су га стрељали у Бугарској, као и то да је до сада ретко ко питао о њему, нити га помињао у ранијим обележавањима Топличког устанка.

Директор Народног музеја Топлице Дарко Жарић каже да не чуди то што се лик мршавог, високог човека из народа, налази на плакату којим се обележава стогодишњица устанка.

– Желели смо да ратник и човек из народа буде репрезентативни представник ове једине ослободилачке борбе у то време у поробљеној Европи и недоумице није било да то буде баш Бошко Чупић – нагласио је он.

Међутим, овај крај може да се похвали још једном херојином: Росом Пантић, која је заједно са супругом Вучком, раме уз раме учествовала у борбама.

У њиховој кући у селу Лазаревац код Блаца последњи пут је виђен Коста Војиновић, један од вођа Топличког устанка, пре него што су га убили код воденице у селу Гргуре.

– Она је увек носила пушку и са мужем била у борби. Када су 1943. године партизани напали њеног Вучка, разјурила их је пуцајући у њих – каже Росин унук Душан Јовановић.

Он додаје да је њен отпор почео када су јој Бугари запретили да ће убити тек рођеног сина Адама, ако не наговори мужа Вучка да се преда.

– Када се видела са Вучком подржала га је и наставила да се бори, а својег Адама су стоструко осветили. Касније су имали још троје деце, а Росу су убили комунисти 1945. године метком у потиљак, а Вучко касније – додаје Јовановић.

Колико је било велико њено срце и колико је била пожртвована, говори и чињеница да је сина Вукосава, кога су са осамнаест година током Другог светског рата партизани убили, извадили му срце и ставили уместо њега камен, па га изложили на трг у Прокупљу, она дошла по тело.

Тада је извадила камен из његових груди и ставила га крај њега, а онда га однела у родно село Лазаревац.

Топлички устанак је под вођством Косте Војиновића почео 26. фебруара 1917. године у куршумлијском селу Мачковац. Већ 3. марта ослобођено је Прокупље, а слобода је трајала око месец дана, односно до 7. априла. Устанак којем је повод био покушај бугарских окупатора да регрутују Србе у својим редовима, са Топлице се проширио и на Јабланички округ, Пусту Реку, Ибарску долину до Рудника и Озрена на истоку. Према подацима, укупно је страдало 8. 767 Срба, а у Топлици 5.383. Бугари су правећи одмазду попалили 43.484 зграде у овим крајевима.

Вође устанка су били Коста Пећанац и Коста Војиновић.

У понедељак, 27. фебруара, у свим школама у Србији први час биће посвећем овом значајном историјском догађају.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: