Упорност

ПОШТОВАНИ – Тако сам отпочео прво писмо Комерцијалној банци, а.д. Будва.

„Оснивач сам фирме Амаре марис, д.о.о. која 12 година послује преко ваше банке. Свакодневно добијам извјештаје (e-Reporting) о платном промету, на чему се захваљујем, али и молим да убудуће – зарад пословне писмености – на извјештају не пише ПРИМАОЦ/ПЛАТИОЦ јер је то неправилно, него Прималац/Платилац.

„Такође вас молим да уједначите наше знаке (ч, ћ, ж, ш), па – или изаберите облике без тзв. дијакритичких знакова (тзв. квачица), или изаберите облик с њима, само да буде уједначено.

„Молио бих да ми Комерцијална банка одговори да ли је ово што тражим превише, или и ви мислите да ће бити професионалније ако буде писменије…?“

НАРАВНО, Комерцијална банка ми није одговорила, али сам наставио да им пишем. Када ме тако неко кулира, увијек ми пред очима буде сцена из филма „Бекство из Шошенка”, када Тим Робинс жели да осавремени затворску библиотеку па надлежној служби шаље молбу за набавку нових књига. И пошто га они не зарезују ич, најпознатији филмски заробљеник одлучује да посад шаље молбу не више једном или двапут годишње, него сваког дана. На крају је добио хрпу најновијих наслова.

На крају мојих упорности сам и ја добио e-Reporting с чаробним ријечима: Прималац/Платилац. Бравооо!

Али није та крива Дрина једина што се шћаше исправити уназад нема томе много. На улазу у Подгорицу, из правца Никшића, више на табли не пише Глави град, како сам у Недељнику пријавио почетком фебруара. Сада умјесто Глави, правилно стоји – Главни град. Порадоваће се мом потказивању, вјерујем, многи који тај све већи градић држе за главни.

ДАЛЕКО СУ ОВЕ ТЕМАТСКЕ ТРИЦЕ И КУЧИНЕ од егзистенцијалних провалија које се пред нама отварају као земља пред очевицима катастрофалног земљотреса на Бокељском приморју 1979. године: од свих невоља најгора је пропаст школства. Почесто гледам једног заливског шковацина, што је сметлар у преводу, како само аљкаво мрљави по обалном тргу, у граду основаном 1382. године. Томе сметлару опушци нису смеће. Него као смеће, неедукован, доживљава само згужване кутије од цигарета или кесе што их је донио вјетар. А за едукованог шкованицина све сем углачаног камена смеће је по дефолту.

ПРОПАСТ ШКОЛСТВА до јуче, становала је у вишим разредима основне школе, кад се дјеца јогуне због хормона, а генерисаној пропасти система гледало се кроз прсте у нижим разредима. Данас пак стубови система пуцају већ у обданишту, између осталог и зато што будући академски грађани, част изузецима, пишке и каке у пелене до треће године, што ће рећи да им несамосталнима говор добрано касни, што ће рећи да им се и интелект развија у складу с програмом о развоју подобних идиота, за разлику од потпуно на други начин повијаних елита.

Народни је пјесник српске филологе едуковао и стиховима из Почетка буне против дахија. Стих: „Сваки свога убише субашу“ – данас треба да се схвати симболично, као сваки свога да поткаже болоњског учитеља, оног који, на крају ланца ствара шковацина који не умије да препозна смеће, па постаје Болоњом плаћени нерадник који укрупно мете узалуд, јер иза њега ђубре остаје па остаје.

У херцегновској Књижари Со, као куриозитетан писани реликт, дуже од деценије, готово документ, почесто на мети фотоапарата и камера – стоји ћирилични натпис: Молимо цијењене муштерије, посебно млађе, да се књижарима не обраћају на ти.

Књижари казују да што вријеме брже пролази, све млађе муштерије вријеђају факултетски образовано особље интензивним обраћањем на ти. Али и књижари су упорни. Држе натпис, па понекад и прст пред муштеријама ставе на њ.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: