Уста пуна Устава, глава пуна страха

Пише: Митар Шушић, адвокат

Човјек не може а да се не насмије оркестрираном запомагању за Уставом, наводно угроженом од стране закона. Глупости које ових дана слушамо, ипак су више разлог за жалост – какви су нам интелектуални капацитети одлучивали о животу до недавно. 

Ради јавности – у сваком уставном државном систему Устав успоставља само контуре организације државне власти и даје само основне границе слобода и права грађана. Разрада ових норми регулише се законима. Дакле, Устав угрубо скицира принципе једног друштва и начин функционисања државне власти, а законима се прецизно дефинише на који начин, у ком обиму и под којим условима се уставне норме реализују у стварни живот.

Сваки важећи закон у Црној Гори заправо је само корак даље у функцији разраде неке уставне одредбе. На примјер – Устав гарантује право на рад, а низ закона (Закон о раду, Закон о државним службеницима и намештеницима, посебни секторски закони), разрађују то право и уређују начин његовог остваривања.

Зашто би било другачије са Законом о предсједнику? Шта је спорно у томе да се законом, који је и раније постојао, детаљно уреди процедура остваривања његових уставних надлежности? Треба ли Устав да се бави и радним временом и организационом структуром службе Предсједника? Или се законом предсједнику смију само додавати привилегије, а ни у ком случају дефинисати његове обавезе које експлицитно произилазе из Устава?

Немају на то разуман одговор ни сталне апологете пале диктатуре, ни ванредни хонорани тумачи Устава. Зато су веома брзо, након жалосних глупости о кршењу процедуре и кривичној одговорности посланика који су усвојили закон, прешли на политичко (све ли се зове политиком) дјеловање, позивајући на ваниституционалну борбу, и нудећи пушке преосталим невољним гласачима.

То је заправо још једна добра ствар код доношења овог закона: осим што је једна значајна област ваљано регулисана и онемогућено узурпаторима државе да блокирају систем, натјерала је остатке једноумља да, непомирени са чињеницом да више нису власт, открију своје старе провјерене адуте – ширење страха, подјела, тензија, позивање на оружје и прогон неистомишљеника. Једино што сада, за разлику од несретних времена кад су заиста били власт, те њихове пријетње дјелују смијешно и карикатурално.

Како то људи остану без разума и способности да виде и разумију процесе? Како не схватају да одлагањем неминовног само подижу цијену властитог политичког опстанка? До кад ће они који су намјање криви потурати своја леђа и образ да заштите оне који су у стању да их због још једног минута на власти потроше и одбаце са презрењем?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: