Utvrđeni grad Ugljedar pada zbog kurske avanture Zelenskog

Dve i po godine, Ugljedar je bio nepremostiva prepreka za rusku vojsku, jer se grad nalazi na relativnom uzvišenju, a višespratnice su pretvorene u tvrđave. Do obrta je došlo tokom poslednjih nedelja, prema proceni mnogih analitičara, u dobroj meri zbog kontroverzne odluke vojnog i političkog vrha u Kijevu da najbolje opremljene i obučene jedinice gurne u Kursku oblast. Ključni momenat dvogodišnje bitke za Ugljedar desio se prošle nedelje, kada su Rusi prešli reku Kašlagač i oko Ugljedara obrazovali klješta. Oprečne su informacije da li je grad u potpunosti okružen, ili ukrajinski garnizon ipak i dalje može koristi zemljane puteve za evakuaciju. Spekuliše se da se u Ugljedaru nalazi još najviše 2.000 pripadnika 72. samostalne mehanizovane brigade i grupe Snaga za specijalne operacije.

Sa Ugljedarom je po svoj prilici priča završena – ukrajinska odbrana koja je dve i po godine stoički odolevala i odbijala ruske napade po svoj prilici je slomljena. Juče su u gradu vođene ulične borbe, Rusi su zauzeli nekoliko utvrđenih višespratnica i zgradu nekadašnje autobuske stanice. Pitanje je samo koliko će obe strane izgubiti vojnika dok se bitka ne završi, odnosno koliko će ukrajinskih biti zarobljeno, a koliko će uspeti da pobegne. Zauzimanje Ugljedara biće za rusku vojsku veliki strateški uspeh. U prvom redu, otvoriće joj se mogućnost da sa juga, preko pustih polja, prodru u grad Kurahovo (19.000 stanovnika). Kanal i druge prirodne prepreke sa severa, uz jaka utvrđenja, ovaj grad čine praktično neosvojivim. Pored Kurahova, Rusi će zauzimanjem Ugljedara imati i čist put ka Velikoj Novoselovki, važnom putnom čvorištu na Pokrovskom frontu.

Zauzimanje Ugljedara približiće Ruse realizaciji plana da do kraja godine zaposednu važan privredni centar Pokrovsk, odnosno da izbiju na granice Dnjepropetrovske oblasti, gde nema većih naseljenih mesta i linije odbrane praktično ne postoje.

Inače, sve do aktuelnog rata, Ugljedar je bio običan provincijski industrijski gradić s petnaestak hiljada stanovnika, kakvih je mnogo na Donbasu. Nalazi se na četrdesetak kilometara od Donjecka i dvadesetak kilometara od Volnovahe, centra administrativnog okruga kome pripada. Status grada dobio je šezdesetih godina prošlog veka i uglavnom su ga naseljavali rudari iz obližnjeg rudnika kamenog uglja. Ambiciozni početni planovi da se njegova populacija do osamdesetih godina poveća na 100.000 nisu realizovani zbog procene tadašnjeg sovjetskog rukovodstva da je rudarski basen Kuzbas u Zapadnom Sibiru znatno perspektivniji od Donbaskog. Od eksploatacije uglja u nekoliko novih rudnika u Ugljedaru se odustalo.

Pošto se ne nalazi na direktnoj trasi za Mariupolj, prvom krupnom cilju ruskih operacija na Donbasu u februaru i martu 2022, Ugljedar je na početku rata izbegao veće razaranje. Rusi su ga prvobitno zaobišli i udarili na Volnovahu, pored koje prolazi auto-put za Mariupolj. Početkom novembra 2022, dok su se pripremali za povlačenje iz Hersona i s mukom držali linije na granicama Donjecke i Luganske oblasti, na koje su jurišale ukrajinske jedinice osokoljene lakom septembarskom pobedom u Harkovskoj oblasti, Rusi su pokušali da iznenadnim jurišom zauzmu Ugljedar. Razlog za napad bio je strah da bi Oružane snage Ukrajine odatle u određenom momentu mogle da pokušaju da povrate Volnovahu i preseku auto-put Donjeck–Mariupolj.

Ovaj zadatak poveren je bio elitnim 155. i 40. brigadi morske pešadije Tihookeanske flote. U prvih nekoliko dana uspeli su da zauzmu obližnje selo Pavlovku, površine slične površini samog grada. Međutim usled velikih gubitaka, koje su tokom borbi za Pavlovku pretrpele ruske jedinice, juriš na grad nije uspeo. Krajem januara prošle godine, 155. brigada ponovo je bez uspeha i uz gubitke pokušala da zauzme Ugljedar. Od tada pa do pre nekoliko nedelja na ovom delu fronta beležena je uglavnom razmena artiljerijske vatre, dejstvo dronova i minimalni pokreti jedinica sa obe strane. Ruski pokušaji da zauzmu Ugljedar tokom jeseni i zime 2022/23. nisu dali konkretan rezultat, ali su ga ipak isključili kao pravac odakle bi moglo da se udari paralelno sa prošlogodišnjom letnjom kontraofanzivom na Zaporožju.

Tokom 2022. tri puta sam imao priliku da boravim na Ugljedarskom frontu. Prvi put u junu, kada sam posetio borce pešadijskog bataljona Narodne milicije DNR, koja je od januara 2023. postala Prvi armijski korpus. Bukvalno svi borci u bataljonu bili su obični ljudi iz Donjecka i okoline, počevši od komandanta Viktora Moskalenka, pa do lekara – dečjeg hirurga sa 27-godišnjim stažem. Moskalenko je do 2014. bio građevinski radnik, ali je hrabrošću i isticanjem u borbi uspeo da dogura do komandira bataljona. Od vojske ga nije odvojilo ni to što je 2017. u minskom polju izgubio nogu. Na moje pitanje kako ratuje bez noge, odgovorio je: „Glava je tu, ruke su tu, samo kad zagusti, malo sporije trčim s protezom.”

Drugi put na ugljedarskom pravcu obreo sam se početkom novembra i tada sam prvi put dobio šansu da razgovaram sa regularnom ruskom vojskom, konkretno raketnom jedinicom. Ni tokom moje posete nisu prestajali da žestoko tuku višecevnim bacačima raketa „uragan” po položajima ukrajinske vojske sa ciljem da pripreme teren ofanzivu, koja je usledila nakon nekoliko dana.

Treći boravak pao je na Novu godinu, koju sam dočekao sa jurišnom grupom bataljona „Fakel”. Ovi prekaljeni ratnici vratili su se uoči mog dolaska iz uspešne višednevne diverzantske operacije iza linija protivnika. Na manje od dva kilometara od ukrajinskih položaja dočekali smo Novu godinu uz srpsku šljivovicu i viljamovku koju sam doneo, a domaćini su spremili gulaš i tradiconalnu rusku novogodišnju salatu „saljotka (haringa) pod šuboj”. Početkom avgusta ove godine, saznao sam da je jedan od boraca sa kojima sam proveo tu novogodišnju noć punu emocija, Andrej Veduta Muljtik, poginuo.

Izvor: Politika