Uvod u rodoljublje

Piše: Boško Kozarski

Retki su pripadnici srpskog naroda koji za sebe neće reći da su rodoljubi. S druge strane, suprotno širokom ličnom ispovedanju rodoljublja, češći su oni koji promovišu kič-patriotizam ili čak čistu izdaju, nego oni koji svojim životom svedoče ljubav prema svome rodu.

Na početku valja definisati šta je zapravo srpsko rodoljublje kako bismo ga razlikovali od izdaje upakovane u primamljivu patriotsku ambalažu. Rodoljublje je življenje po jakim moralnim principima razvijenim u narodu, slobodnom narodu kojim ne upravljaju spekulanti i mešetari. Srpski narod je doživeo vrhunac rodoljublja onda kada je na čelu imao svetitelje koji su se okretali jednom, jedinom Spasitelju. „Nesrećna je zemlja koja ima na upravi svaki čas po jednog Spasitelja!“ Srpsko rodoljublje temelji se na dva stuba – Svetosavlju i Kosovskom zavetu. Bez ovih faktora, rodoljublje, među nama rečeno, ne postoji. Upakovati državni interes u najsjajniji celofan, a ostaviti van njega najsvetiji komad Otadžbine, brutalna je izdaja, a ne pragmatični patriotizam kako ume da se opravda berzanska diplomatska politika.

Od kada nam reči opomene i usmerenja Svetog Save zameniše revizorske kuće, svi naši napori su izgubili rodoljubivu svrhu koja je oduvek bila osnova svakog našeg delanja. Rodoljublje definiše i naše pamćenje, istorijsko, iskustveno. Zanemariti velika dela naših predaka, zaboraviti srpske div-junake i njihova bezuslovna žrtvovanja, moguće je samo kada se rodoljublje uvede u komu(nizam). Uspavani srpski rod danas obnavlja svest o svojoj suštini, doduše trapavo. Krsnu slavu povratismo, ali još uvek više naliči na kafanski pir, nego na sabor porodice u slavu svetitelja – zaštitnika. Klica rodoljublja koja proklija u slavskom koljivu uvek je u riziku da završi kao dekoracija na sitnim kolačima. Prosvetiteljstvo nam škripi. Tu je glavni problem slabog prinosa rodoljublja. Malo je učitelja koji deci umeju objasniti da je Svetosavlje lekcija stvaranja, a Kosovski zavet lekcija stradanja, da kroz stvaranje i stradanje mora proći svaki rodoljub.

Iako retko uspeva i plodotvori, mi i taj rodoljubivi plod najčešće bacamo u političke pomije ili ga se odričemo zarad prividnog mira i kratkotrajnog blagostanja. Zašto? Zar to nije kukavički? Zar naš rod nije iskusio sav bol prividne ovozemaljske slave? Zar Lazarev primer ne sija kao svetionik rodoljublja? Suština je uvek spakovana u nekoliko prostih i svima razumljivih reči. Tako je i u slučaju srpskog rodoljublja. Nema teške filozofije, nema nepoznatih termina ili tuđica.

Srpsko rodoljublje staje u dve rečenice: 
Uskliknimo s ljubavlju! 
Dogodine u Prizrenu!