Увођење културних догађаја у ЗИКС позитивно би утицало на затворенике

проф. др Драган Копривица

Да је, по познатој народској, „и затвор за људе“, али и да се у затвору могу људски организовати културни садржаји, показала су и три наступа поводом новогодишњих празника.

Бизарно је како је један број медија врло вољан да бомбастичним насловима пропрати било који инцидент у затворима, а што је дио свакодневице таквих институција због присутних тензија. Али ти исти медији с игноранцијом одбијају да промовишу садржаје и културне програме, везане за хуманизацију живота и рада лица на издржавању казне затвором, јер им се то не уклапа у наслове за што већу гледаност или читаност, па се ту све и завршава.

Овога пута наишао сам на отворена врата ЗИКС-а у Спужу и Затвора Бијело Поље преко Министарства правде, директорице Директората за извршење кривичних санкција, Наташе Радоњић, директора ЗИКС-а, Милана Томића, уз непосредну организацију Марка Одаловића, као и начелнице затвора у Бијелом Пољу, Весне Павићевић. Интересантно у свему је што је за комплетан договор око извођења ових хуманих активности било потребно тако мало. Али је требало покуцати на права врата, и прво се обратити ресорном Министарству и Наташи Радоњић. Зато је читава процедура спроведена без грешке, а резултат – једна позоришна представа у ЗИКС-у, и потом два концерта с хумористичким садржајима.

Читалац, који није боравио у Спушком затвору, вјероватно се пита каква је атмосфера у установи тог типа, уз такву врсту гледалаца. С обзиром на то да ми наступи у ЗИКС-у нијесу новина, и да је атмосфера редовно иста, истичем да се понашање присутних, ни поводом позоришних представа, ни концерата, апсолутно ни у чему не разликује од гледалаца ван затвора у било којем позоришту. Зато, по понашању публике, скоро не можете повјеровати да нијесте у ЦНП-у него у ЗИКС-у. Уосталом, и Шекспир је рекао да је цио свијет једна позорница.

Уз коректно спроведену процедуру уласка у затворске просторије, и праћење наступа у присуству дежурних службеника ЗИКС-а, глумци Студентског театра из Подгорице, у представи „Добро вече Монтенегро“ у режији Адриане Жоље Бошковић, Николета Радевић, Нађа Лабудовић и Немања Војводић, с одобравањем су прихваћени, а за успјешне креације током представе награђивани смијехом и аплаузима, као и било гдје другдје. Интересантно је да су позитивне реакције биле највеће управо на оним мјестима, на којим су реаговали и гледаоци током извођења представе претходно у црногорским градовима.

Током вечери хумора, поезије и музике у ЗИКС-у владало је такво расположење да су затвореници бар на сат времена заборављали гдје су, и са мном пјевали, а неке затворенице при крају концерта чак и заплесале пред осталима, и биле награђене аплаузима, а два млађа затвореника наступили као гости вечери и отпјевали неколико рефрена уз највеће аплаузе присутних затвореника, као и службених лица.

Интересантна су била и два детаља: на моје питање дозвољавају ли да читам и своје афоризме на затворске теме, затвореници су одмах одговорили потврдно, и потом се смијали и на свој рачун, а на питање при крају наступа, да ли да скратим број пјесама, сви углас одмах одговорили: „Нема скраћивања..!“

Музичко-хумористички програм у ЗИКС-у, без икакве грешке, пресликао се и у Затвору Бијело Поље, гдје је комплетну организацију изврсно реализовала начелница Весна Павићевић, уз присуство око стотину затвореника.

Сам почетак програма прихваћен је помало суздржано, али су присутни убрзо потом смијехом и аплаузима поздравили бројне афоризме, и такође се смијали онима на затворске теме, а потом већи број пјесама отпјевали заједно са мном, уз помало нестварну атмосферу за затворски амбијент. Куриозитет наступа био је и што су међу присутнима сједјела, како ми је речено, и двојица завађених суграђана, а овог пута се по први пут у затвору нашли на једном истом мјесту, и пјевали са свима осталима!

С обзиром на увијек осјетљиву атмосферу у затворима било које државе, сматрам да би Министарство културе Црне Горе морало коначно исправити свој очигледан пропуст, и за редовне програме у затворима у Спужу и Бијелом Пољу сачинити план активности.

Тиме се овакви и слични културни садржаји не би дешавали тек појединачним поводима и на иницијативу лица, вољних да дају свој мали допринос. Увјерен сам да би се један број црногорских, а и умјетника са стране, радо одазвао на ове позиве, те би њихови наступи представљали видан допринос хуманизацији живота и рада лица на издржавању казне затвором. И да би у таквим срединама било можда мање тензија, па и немилих инцидената.

Лица на издржавању казне затвором не смију се осјетити као одбачена, а за добре културне акције потребно је, као што се види, тако мало да се уради тако много. Процес ресоцијализације затвореника и на овај начин био би унапријеђен, и исказала се већа пажња друштва према њиховом статусу.

Овакве иницијативе су и у духу европских агенди о хуманизацији садржаја у затворима кроз додатно осмишљавање живота и рада затворених лица, па могу допринијети стварању бољег имиџа земље и у свјетлу поднесених извјештаја о овим и сличним програмима. Овим се непосредно утиче и на побољшање цјелокупне атмосфере у затворским условима, мањи број ексцеса, бољу комуникацију између затвореника и затворског особља, уз стварање претпоставки за боље укључивање затвореника у друштвене токове након изласка из Завода за извршење кривичних санкција.

Текст је објављен у дневним новинама „Дан“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: