Uzdam se u svetitelje Kosova!

Piše: Živojin Rakočević

„Tu smo i tu ostajemo dokle postojimo! Neka okupiraju, kao što okupiraju. Neka uzmu, neka osvoje, ali ne smemo da im to damo. To je osnovna stvar”, zaključio je, govoreći o Kosovu i Metohiji, počivši patrijarh Irinej. Pre dve godine, ispred Manastira Gračanica čuo se njegov nedvosmisleni, jednostavni stav. Ovako krupnih, javno izgovorenih reči nije bilo mnogo u njegovom životu. Političari su gubili nadu da će, kako su većinski mislili, prevladati „pragamtizam i realnost na terenu“.

Šta je to osnovna stvar o kojoj je govorio preminuli patrijarh? Može li i ko sagledati celinu ovog prostora i ima li ta osnovna stvar životnu podlogu?  U različitim vremenima, položajima, društvenim i državnim sistemima odnos srpskih patrijaraha prema Kosovu i Metohiji predstavaljao je meru njihovog duhovnog, kulturnog i državnog uticaja. Na različite način oni su doživljavali i živeli ovaj prostor, prelazili put od izolovane kosovskometohijske  sirotinje do Visokih Dečana, od pećinskih isposnica do trona u Patrijaršiji.

Prvi koncentrični krug srpske celine i osnovne zemlje nalazi se na Kosovu i Metohiji, a patrijarh Irinej je živeo u tom krugu sa malim i posvećenim brojem ljudi. To je bila njegova celina.

„Nikakva podela. Ja ne mogu da shvatim da Prizren, gde sam ja bio preko 15 godina, bude u nekoj drugoj državi. Pećka Patrijaršija, Dečani, Gračanica… To u moju glavu ne ulazi, a pogotovo ne u srce“, poručio je onima koji donose odluke. Oni su te reči verovatno zaboravili, ali ih, s druge strane, pamte ovdašnji Srbi.

„Imao je veliku brigu za nas“, kaže istoričar Aleksandar Gudžić iz Dobrotina. „Mi moramo da čuvamo njegov kosovski amanet“, poručuje vladika raško-prizrenski Teodosije uz zahvalnost za stalnu podršku u najtežim vremenima. Protojerej-stavrofor Milutin Timotijević, rektor izbegle Prizrenske bogoslovije, koja je svoj rad nastavila u Nišu, patrijarhov je višedecenijski prijatelj, nije u stanju da govori, isuviše je bolno. Ne zaboravlja se gostoprimstvo episkopa niškog Irineja u najtežim danima posle izgona sa Kosova i Metohije 1999. godine.

„Nakon izbora za patrijarha prilikom naših susreta uvek mi je postavljao dva pitanja, ta dva problema su ga očigledno posebno tištala. Prvo je: ‘Šta će biti sa našim Kosovom?’, a drugo: ‘Šta radi onaj tvoj prijatelj?’ Kada je reč o Kosovu i Metohiji, prilikom poslednjeg našeg susreta u Nišu, nije sačekao moj odgovor. Rekao je: ‘Uzdam se jedino u one naše svetitelje dole’ ” Ovo su reči koje je patrijarh Irinej uputio izbeglom pesniku i profesoru Dragiši Bojoviću kad su se poslednji put videli u Nišu. Prijatelj je raščinjeni vladika raško-prizrenski Artemije. I on se juče upokojio u Valjevu.

Šta se krije iza tih zaveta, kako izgleda dugi život kaluđera, kako se formira istinska pravoslavna svest i kultura, kakav se smisao krije iza debelih zidova manastira, koliko znače velike i zvučne titule?

Gužva je na vratima svečanog salona u konaku Manastira Gračanica. Na ulazu je vladika hercegovački Atanasije Jevtić koji krupnim glasom grmi na nekog političara: „Ti, da preispitaš svoju komunjarsku istoriju, i da se ostaviš srpske istorije!“ Svi cupkaju i čekaju da se završi „čas“ nakon duge vidovdanske Liturgije, a patrijarh Irinej se smeje i, iz grupe zvanica, dovikuje: „pusti nas Atanasije da uđemo!“ Prolazi pored političara, uzima ga za ruku i kaže: „Dobar je naš Atanasije.“

Širina mišljenja, spremnost na slušanje drugih, smirenje u komunikaciji, prihvatanje tuđih stavova, kao i neizostavni pogled u sopstvene greške karakterisalo je doba patrijarha Pavla. Te vrednosti su nastavljene i u doba patrijarha Irineja. U njegovo vreme, vreme patrijarha Irineja Srpska pravoslavna crkva postala je mesto živog razgovora, polje različitih stavova i mesto bez raskola i čestih odlazaka. Uslovno govoreći, SPC je, jednim delom, postala veliki prostor širokog pluralizma i demokratskog dijaloga.

„Vaša svetosti, oprostite mi ako sam vas kao čoveka nekada uvredio, verovatno jesam, pa mi sada oprostite na tome”, poručio je prekjuče, počivšem patrijarhu Irineju vladika Atanasije Jevtić. Javio mu se iz Prizrena, iz obnovljene Bogoslovije „Svetih Kirila i Metodija“, gde je patrijarh bio đak, profesor i rektor. Tu, iza zidina Prizrenske bogoslovije, najvažnije prosvetne i bogoslovske institucije srpskog juga, poslednji put je boravio u aprilu prošle godine. Prisetio se kako je njegova bogoslovska generacija vozom dolazila do Uroševca, a odatle do Prizrena, šezdeset kilometra, često peške ili retkim poštanskim kamionom.

„Prizrenska bogoslovija vrlo važna, jer ona predstavlja našu nadu. Ona budi svest u narodu i savest mnogih koji su otišli odavde, da se vrate na svoja vekovna ognjišta. Nažalost, mnogi i ako bi želeli da se vrate, sada nemaju gde da se vrate. Zato sam nekoliko puta govorio državnom vrhu da bi trebalo pokrenuti obnovu domova i podstaći povratak naroda, pa posle toga da svi drugi razgovori dođu na red… da se omogući zaposlenje ljudima. Ovo iskušenje treba pametno prevazići. Mislim da srpska svest nikako ne može da se odrekne Kosova i Metohije, jer su svi naši počeci ovde, na Kosovu i Metohiji. Ovde gde god zagrebete, nađete crkvu. Samo Bog zna koliko je bilo crkava kroz ovo vreme. Vi se lepo ponašajte. Budite kulturni prema ovdašnjem življu, pogotovu u kontaktu sa mlađim komšijama. Treba pokazati kulturu, i kada se srećete sa divljim ljudima, pogotovu sa onima sa jakom plemenskom svešću koji su došli sa strane“, rekao je patrijarh Irinej u poslednjem razgovoru sa đacima i profesorima.

Ako je, kako pišu Aleksandar Petrović i Danko Kamčevski, Kosovo „mesto gde se preuzima svest o celini“ onda je patrijarh srpski Irinej svoj život izjednačio sa Kosovom, a svest o celini postala je mera njegovog života. To je bio put i odgovor na teške izazove: ideologiju, etničke sukobe, razaranja i seobe. Prirodno, jednostavno mišljenje i delovanje široko je, kod Srba, ubličilo, upravo, svest o celini i pripadnosti Novom i Kosovskom zavetu. Kosovski zavet kod njega nije izazivao preispitivanja i velike reči, on ga je živeo ljudski i narodski, tiho i nenametljivo, kao poslednja prizrenska sirotinja velika i mala.

Izvor: Politika