Užice – Zaveštanje koje se nasleđuje, ljubav koja u večnost uvire

Piše: Mileva Lela Aleksić 

,,Ko te Užice, ne bi voleo i bol i radost bio si grade…“-ispevao je pesnik u rodoljubivoj poemi ,,Kadinjača“, ne znajući da će ovi stihovi postati zaveštanje, usklik u radosnom susretanju, zagrljaj sa majčinom dušom i umornim rukama, meraklijska pesma, osvrt preko ramena na drage uspomene, osmehnuta sećanja na mirišljave uvojke koji lepršaju na poletarcu razigrane mladosti. ,,Ko te Užice, ne bi voleo…“’- šaputavo se spuštao drhtavi glas na ramenu koje greju uspomene, negde daleko, u nekom gradu koji postaje mesto za život, umesto svetosti zavičaja.,,Ko te Užice ne bi voleo…“-uskliknula bi mlađana duša u studentskom gradu dok raspakuje vanilice, štrudle, pite…pristigle iz roditeljskog doma.
,,Najteže je biti prorok u svom kraju.“ Svesna te istine, najradije bih da utišam srce, misli i ljubav prema mome gradu, da oslušnem momačku pesmu ,,iz vika“, zveket dukata na devojačkom vratu, zvuke iz davnine koje je zabeležilo vreme i mudrost užička, doneta iz hercegovačke postojbine, kao genetski zapis. Možda nam zbog toga osta prepoznatljivo ime, Ere. A kad nas neko ne može nadmudriti, u besedama nadmašiti, u rečitoj tišini razumeti, reći će jetko- Ercovi. Užičanin će tada nakriviti šajkaču, potegnuti iz satluka rakiju prepečenicu i reći:,,Za dobrim se konjem prašina diže. D’jete, deder donesi piće za celu kafanu!“Pa će tihano, a onda meraklijski, sve jače, sve snažnije zapevati:,,Oj, Užice, mali Carigrade…“ U tim iskoracima iz sopstvene zakopčanosti, istočiće se i pesma i uzdah, i bolnost i radost. Popucaće stege na duši kao pucad na devojačkom jeleku, poleteće šajkače sa glava, a o kafanski pod razbiće se po koja čaša. Morala je duša ,ponekad, pronaći mesto gde će se izvući iz sopstvenih stega, da propeva, zaplače, raspojasa se, a potom se primiri i kao odbegla ptica, vrati se u svoje gnezdo. Rzanje natovarenog konja, privezanog za direk ispred mehane, topot kopitom o kaldrmu, vraćao je iz zanesenosti merakliju. Umornim pokretom, prtio je na leđa torbu sa espapom i kretao je svome domu, da se uhvati u koštac sa životom, da bude domaćin, temelj, oslonac i snaga porodice. Znali su Užičani u svemu naći meru, i ,,zasvirati , ali i za pojas zadenuti“. A kod kuće su ih čekale verne ljube, prihvatale su torbu sa: solju, petrolejom za lampe, svećama za daće, šibicama, po kojom kockom šećera. Njihov čovek…Malo popio, pa šta? Domu se vratio. I pomalo mamuran, hrapavom rukom vadio je pazarene pare, iz unutrašnjeg džepa suknenog gunja, spuštao ih ženi u ruke da ih čuvarka porodice i ognjišta sačuva skrivene u škrinji svoje devojačke spreme, ili u bračnoj slamarici. I ništa nije pitala…Ni pošto je prodao rakiju, ni koliko je platio porez, ni što je svratio u kafanu…
Moj zapis o Užicu pisaće mojom rukom: vladari, velmože, ratnici, umetnici, zanatlije, boemi, bogotražitelji, letopisci, hroničari, satiričari, zdravičari, svatovi…Pisaće ga Užičani, započinjući svoje kazivanje poštapalicom:,,Ej, brate, da ti nešto kažem…“
…Ugnežđeno između Zabučja, Staroga grada, Pore, Kapetanovine, Dovarja i Sarića Osoja, Užice se rasprostrlo kao raskošni ćilim pored Đetinje, u kojoj se ogleda drevna tvrđava koja pamti mnogo više, nego što su zapisali hroničari, letopisci, istoričari…Istoriju Užica pisali su: Iliri, Nemanjići, srpske velmože, Osmanlije, ustanici u Prvom i Drugom srpskom ustanku, hajduci, Solunci, komunisti…Svi su ostavljali po trag svoje moći, graditeljskog umeća, zadužbinarstva…Pustimo istoriju istoričarima, koji se ni dan danas neće u svemu složiti, kada je Užice u pitanju. A ovaj šeretski grad mudro ćuti, samo ponekad namigne ponekom buntovniku, s razlogom ili bez razloga. Trpeljivo je izdržao jedno vreme sa ,,prekrštenim“ imenom, sada je opet svoj, naš i svakog dobronamernika. Magičnim šarmom pokorava posetioce, goste, prolaznike, nudeći tradicionalno gostoljublje, iskreno, kao što se domaćem čeljadetu otvaraju vrata doma, deli se hleb i so života, nadasve čovekoljublje. Ponosni smo na ,,pridošle“ Užičane, iz svih krajeva bivše nam države, koji su postali i ostali deo lepote, mudrosti, znanja i svakakvih umeća našega grada. U nekim teškim trenucima savremene istorije, primali smo nejač sa svih strana, delili više nego što smo i sami imali, ne pitajući kako se ko zove i kom se Bogu moli.,,Ko te Užice, ne bi voleo i bol i radost bio si, grade…“
…O, kako bih želela da se mogu vratiti, na tren, u neko daleko vreme, da u nekoj mehani ili hanu, na Kasapčića mostu, ili u Tabani, mogu sresti svetskog putopisca Evliju Čelebiju, da mi priča o šeher Užicu, o njegovom zanosu gradom koji nazva ,,Malim Carigradom“. Otmeni, putnik, orijentalnog porekla, je pripadao čovečanstvu, putujući, pamteći, beležeći, diveći se, sagledavajući, ponekad okom, ponekad duhovnim vidom. Divio se Užicu. Ne zna se pouzdano da li je on ispevao ushićeno:,,Oj Užice, mali Carigrade, kroz tebe se proći ne mogade, od sokaka i od ćepenaka,od zumbula i od karanfila, od momaka i od đevojaka, od mirisa đula i bosilja.“A, možda je zaneseno slušao ovu pesmu, dok je tananim glasom peva kakva hanumica, kraj šadrvana, ili u hladu jasmina, dok veze sitni vezak na đerđefu, stidljivo spuštajući pogled pred neznancem, ili bežeći preko ćepenaka u konak, klepećući nanulama, dok se oko tankih nožica upliću svilene šalvare. Možda je ovu pesmu pevalo kakvo momče, dok sa Zabučja posmatra grad u dolini, vraćajući se sa pazara ili kakvog ašikovanja…Ili je ovu pesmu pevao kakav trgovac u karavanu koji putuje iz Užica, put Sarajeva, pa dalje do Stona i Dubrovnika, klackajući se na volovskim kolima natovarenim kožama, katranom, suvim mesom, sirom i kajmakom. Ko bi to, pouzdano, mogao znati…

Sa tih putovanja u Užice je stizala odeća po poslednjoj evropskoj modi, šuškava svila, čoja, kadifa, šeširi, odela… Na užičkoj kaldrmi mogla se sresti cipela, opanak, čizma, i bosonogo dečje stopalo. Tradicionalno i moderno, fes i šešir, gunj i odelo, šalvare i haljine, sve se mešalo u užičkoj dolini, ne remeteći ustaljeni ritam života varoši koja je svakim danom rasla s jedne i s druge strane Đetinje. Divni kameni mostovi spajali su zanatski i urbani deo varoši, priljubljene uz rečno korito. Ispod elegantnih mostova proticala je Đetinja, pored njenog korita proticalo je vreme, koje je Užicu donosilo, ali i odnosilo, pripajalo i razdvajalo, gradilo i razgrađivalo. Kod nas su burni istorijski tokovi bili siloviti, baš kao i junaštvo naroda našega kraja. Nekako, uvek smo bili posebni, i u ratu i u miru.
Prvi svetski rat je sabrao užičku inteligenciju, šegrte i zanatlije, domaćine, boeme, umetnike, golobrade mladiće, ratnike iz balkanskih ratova…I kao poslednju odbranu hiljadu i trista kaplara, koji nisu stigli ni da se zaljube, ni da završe školovanje, ni da bekrijaju , ni da se ožene, ni da se prvom detetu raduju…Užice pamti. I pesnika Milutina Bojića, koji u katarzičnom grču duše ispeva ,,Plavu grobnicu“ i slikara Mihaila Milovanovića koji je prošao golgotu srpske vojske, beležeći kičicom i dušom ratna zbivanja, ali i srpske vojvode. U užičkom selu Ribaševina postoji i danas ,,Milovanovića vila“ u kojoj je živeo slikar sa svojom suprugom češkog porekla. Za vreme Drugog svetskog rata, Nemci su otkidali sa namučene zemlje kosioce, ratare, žeteoce, domaćine, da u kaznenoj ekspediciji pogube sto srpskih mučenika za jednog ubijenog Nemca. Tada na scenu stradanja stupa Mihailo i na tečnom nemačkom jeziku, moli nemačkog komandanta za njihov život. Jemči svojom čašću i životom. I uspeva. Zato je streljan od strane komunista na Kapetanovini, mučki, u toku noći, kao izdajnik, kolaboracionista. Užice pamti…I hiljadu trista kaplara nije zaboravilo Užice. Ispred gimnazije je postavljen spomenik njima u čast, da mlada generacija zastane, pokloni se svojim vršnjacima što poslednji uzdah ispustiše u vrletima albanskih gudura, na Vezirovom mostu, na Vidu, Bizerti, Plavoj grobnici… Sa obe strane ulaza u crkvu Svetog Đorđa postavljene su mermerne ploče sa imenima postradalih ratnika u Prvom svetskom ratu. Užice pamti i pamtiće…
U Drugom svetskom ratu, postadosmo jedina slobodna teritorija u Evropi, koju istorija zapamti kao ,,Užičku republiku.“Tada nastade i poema ,,Kadinjača“, istočena iz srca pesnika Slavka Vukosavljevića. Otrgnuti od zanatskog alata, pekarskih furuna, iz fabrike oružja, svrstani u Radnički bataljon, krenuše ka četrnaestom kilometru na Kadinjaču, u poemu i u nezaborav: zanatlije, golobradi mladići, domaćini… I ostadoše svi na mrtvoj straži ,,dok na jugu vojska korača“ sa vrhovnim komadantom. A, možda su baš zbog te žrtve, Užičani uklonili sa trga ,,vrhovnog komandanta“, smestivši ga u dvorištu muzeja. Užice uvek namiri račune. U to ne treba sumnjati.
Užice je posebno, jer je jedinstven duh užički. Nas je istorija uvek bacala na glavu, a mi smo se dočekivali na noge. Ponekad bismo je okrznuli prkosnim pogledom, ponekad se prezrivo osmehnuli, ponekad je počastili sočnom psovkom, a ponekad bismo joj namignuli, onako šeretski, užički. Užice je grad boema, gamena, umetnika od svake sorte, zaljubljenika u posebnosti, entuzijasta, prkosnika, meraklija, razdragane mladosti, zaljubljenika u zelene oči zavičajne reke i stražarnika na srednjovekovnoj tvrđavi. Gospodstveni maniri užičke gospode i vrcavi humor užičkih šereta, boemske noći u Gradskoj kafani i zaljubljeni parovi u tajnovitosti Velikoga parka, igranke u Domu vojske i elegantne siluete, što gracioznim korakom, ruku pod ruku, prohode užičkim korzoom…Sve je upisalo u svoje pamćenje ponosno Užice.

U gradu na Đetinji oduvek se znalo, gde ko pripada, kome je šta dozvoljeno, ko se sme odvažiti na posebne ludosti, a da ne naruši harmoniju svoga života i ličnu čast. U Užicu su svi pesnici. Zanimljiv je fenomen Užičanina koga smo svi poznavali kao Pipelju, ne znajući njegovo pravo ime, koji je sve govorio u stihovima. Spuštajući se iz okolnih sela i brda, na užičku pijacu, pridošlice su donosile duh gorštačke snage i izvorne mudrosti, urođene visprenosti i iskonske čojstvenosti. U gunju i opanku, sa šajkačom na glavi, kao prkosnim simbolom naroda kojem pripadaju, donosili su u opletenim balonima rakiju, u torbama tkanicama jabuke, suve šljive, sir i kajmak, suvo meso, pletene čarape i prsluke, kukuruze za pečenjke, zatim šipurke, gloginje, takiše, bobice kleke, oskoruše, šeftelije, kruške bronzare… Zašarene se tezge od plodova težačkog truda i samoniklih plodova iz prirode. I svi su imali svoje verne mušterije koje su, posle prve jutarnje kafe, sa zembiljima odlazile na pijacu. A na kantaru se uvek dodavala po jabuka ili kriška sira više, po jaje ili klip kukuruza uz blagosloveni komentar:,,Ovo je za đecu, valja se, neka u zdravlju porastu.“I opet se pitam:,,Ko te Užice, ne bi voleo?“
Odlutam, ponekad, daleko, susretnem se sa nekim drugačijim predelima, kultarama, narodima i njihovom autentičnom istorijom, tradicijom, kuhinjom…Nahranim dušu i čula, upečatim utiske u memoriji duše, ali tihi zov zavičaja ne ostavlja me dugo spokojnu izvan moga grada. Zove me šum zavičajne reke, Stari grad, trgovi i parkovi, pekarice i terase gradskih kafana, zvona sa crkava, poslastičarnice, manifestacije, galerije, biblioteka, pozorište, moja klupa u parku…

Zovu me prijatelji, da me stegnu u zagrljaju, dok mi ,,duša na nos ne izađe“, da mi se zagledaju u oči, udare me po ramenu dok mi kolena ne zaklecaju i kažu:,,Gde si ti, bre! ‘Ajmo u Gradsku na kafu ili kod Šuljage na komplet lepinju. Kako je bilo na putovanju? Ne idi na dugačke pute, trebaš miiii. Čuješ li me, Leki mojaaa?…“Ej, ko te Užice, ne bi voleo.“Kada mi, vraćajući se kući, noću, pukne panorama osvetljenog grada, srce poskoči od radosti, zatreperi čežnjom svaki nerv, uzvrpoljim se iščekujući reski udah užičke svežine koji se razliva krvotokom i dušom.
Užičani su posebna sorta. Kada je najteže ostati i opstati, svemu što treba odoleti i istrpeti, proradi vrcavi užički humor. Moglo bi se reći, da se mi se branimo prkosnom lepotom. Ponekad se ne može jasno razlikovati kada nešto govorimo u šali, ili u zbilji. Neka svako tumači kako mu duši odgovara. Vrcavi užički humor ponekad skrajne u satiru, ponekad u burlesku, nikada u sarkazam. Kada sam bila u Palestini, slatko se nasmejah, setivši se naselja u mome gradu, malo skrajnutom od centra, koje je neki užički šeret nazvao,,Palestinci“. Višespratnica preko puta muzeja je zbog šarene fasade nazvana ,,Šarulja“, zgrada u centru je ,,Lepa Brena“, a hotel ,,Zlatibor“ svi zovu ,,Sivonja“. Arhitektura i duh staroga grada, može se prepoznati u gradskom muzeju, na platnima užičkih slikara, najčešće oslikanih dušom i kičicom slikara Dragića Petrovića Medoša, koji je ovekovečio stare kamene mostove, kojih više nema.
Onih kojih više nema, ima u našem duhu, u večitom pamćenju koje se prenosi sa oca na sina, čuva se u knjigama, ali i u usmenom predanju, uvek po nešto dodajući, veličajući, zapetljavajući, ostavljajući potomstvu skoro mitske likove i događaje pretvorene u legende.
Oj, Užice, mali Carigrade!-nije uzalud uzviknuo putopisac, prohodnik kroz vreme i spoznajnik lepote. Bejah u Carigradu, ali ti moj grade, ugnežđen u kotlini ispod Zabučja, Tatinca, Sinjevca i Jelove Gore, si sakupio dovoljno ponosa, prkosa, lepote, mirisa, boja…da se, zaista možeš podičiti i pred Carigradom. Moj zapis o Užicu bi mogao završiti i narodni guslar, i besednik, i zdravičar sa podignutom čuturom, i meraklija koji lomi čašu, dodirnut zvucima tamburice u Gradskoj kafani. Mogao bi ga dopisati svaki dobronamernik koji utiskuje svoja stopala na ulicama grada udomljenog u kotlini. Moje srce šapuće radosno:,,Ko te Užice, ne bi voleo!“