Узроци грађанског рата у Лијевој Ријеци: Комунисти не поштују договоре, ликвидирају домаћине

Лијева Ријека, матица Васојевића, током Другог свјетског рата била је поприште суровог грађанског рата. Брат је кренуо на брата, пролила се крв, а и данас се о том добу говору у пола гласа. Наравно, овај блог и његов аутор нијесу суд и не желим да било коме пресуђујем. Међутим, вријеме је да се чује и друга страна крваавог сукоба у Црној Гори. У овом тексту представићу докуменат, односно извјештај потпуковника Радивоја Милошевића из Лијеве Ријеке о првим данима устанка у овом крају, организацији Љеворечког националог батаљона и дјеловању комуниста. Потпуковник Милошевић тај извјештај је 22. јануара 1943. године послао Дражи Михаиловићу. Извјештај се чува у Војном архиву Србије под ознаком „Архив 7, Ча, к. 138,рег. бр. 36/6 (ЦГ-В-1315)“. Он је вриједан доказ како је дошло до сукоба партизана и четника у Лијевој Ријеци и није ми познато да је он до сада јавно објављиван. Извјештај је подугачак, али га објављујем без скраћивања, јер сматрам да они који су из Васојевића, а посебно Лијеве Ријеке,  треба да га прочитају у комплету, како би сами и уз помоћ осталих извора дошли до ваљаног суда ко је шта и зашто радио током грђанског рата у матици Васојевића.

После брзе капитулације Југословенске војске положај официра у Црној Гори био је веома тежак. Комунистички агитатори у народу живо агитујући бацили су сву кривицу на официре за пропаст државе; и тако је већина народа пала као плен тих и сличних агитација. Јулски устанак 1941 г. затекао је народ у таквом расположењу.

Лијева Ријека по свом географском и историском положају према околним, племенима: Кучима, Братоножићима, Ровчанима и Морачанима, имала је на њих пресудан утицај, а остали Васојевићи заузимали су увек без размишљања став Лијеве Ријеке као своје матице.

Јулска побуна у старој Црној Гори изазвала је врење и усталасала села у Л. Ријеци и околним племенима. Љеворечани забринути за своју судбину налазећи се у оваквој неизвесности затражили су од мене какав би требало да заузму став у предстојећим догађајима. Држање Љеворечана сада је зависило од мог става и мој је положај тада био веома тежак, судбоносан и деликатан, не само за Л. Ријеку и Васојевиће него и за остала поменута племена.

Према постојећем стању ја сам 16 јула 1941 г. (3 дана после опаљене пушке у Ц. Гори) сазвао збор од угледних Љеворечана одредио одбор коме сам се ставио на челу, да привремено доносимо одлуке најхитније природе док Љеворечане војнички организујемо. Тога дана одложио сам доношење ма какве одлуке о Италијансикој посади од осам људи која је била у Л. Ријеци, пошто она војнички није представљала ништа, све док јасно не сазнаим општу ситуацију о устанку. 17. јула извештен сам, да су ову посаду ноћу између 16 и 17 истог напали и разоружали једна група младића левичарски настројених. Такође сам сазнао да је једна група комунистичких вођа, знајући деликатан положај Л. Ријеке дошла и почела ширити пропаганду и врбовати људе за комунистички покрет. Увиђајући да је једини начин супротставити се комунистичкој организацији једном јаком националном организацијом, то сам одмах заказао општи збор Љеворечана за 18 јула на брдо Планинку. На збору 18 јула присуствовали су скоро већина Љеворечана, међу којима се јасно издвајала једна група око 60 људи љевичарски настројених. Тада као председник збора у свом дужем говору изнео сам прошлу, моменталну и предстојећу ситуацију, после чега сам од националиста једногласно изабрат за команданта свих Љеворечана и добио неограничену власт за решавање свих судбоносних питања у предстојећим догађајима. Овде сам предочио свима, да је неопходна потреба формирања једног јединственог батаљона на националној основи и да се несме дозволити стварање никакве друге војничке нити политичке организације на његовој територији. На основу поменутог наредио сам, да свако село изабере свога представника и да заједно са официрима и подофицирима дођу 20 јула на Верушу, ради формирања батаљона—одређивања командира чета и водова.

На збору 20 јула на Веруши нисам задржао организацију батаљона од 5 чета како сам то имао светскога рата5 када сам овим батаљоном командовао као и приликом националног устанка 1918 год. за који сам од Српских команданата похваљен, него с обзиром на три непријатеља: Арнауте, Италијане и комунисте, батаљон сам формирао од 7 чета ради лакше покретљивости и командовања на веома пространој територији. За командире чета одредио сам 5 активних и 2 рез. официра, а код себе у штабу задржао сам ђ-штабног мајора Ђорђија Лашића. Батаљону сам дао назив: »Комски одред«, ради тога ако би доцније за формирање батаљона дознали Италијани да речем да сам га формирао за случај напада од Арнаута, јер би у том случају придружили нам се и Брскућани.

На овом збору одвојио сам официре и предочио им, да и ако непостоји држава ипак се несмеју стављати ни у какву другу организацију сем чисто националне ове коју сад оснивамо, а нарочито сам им скренуо пажњу да је комунистичка партија у Југославији била забрањена. Овом збору присуствовао је комунистички првак адвокат Мирко Вешовић, и изјавио је да у име комунистичке партије протествује оваквој организацији батаљона и комунисти неће дозволити да постоји овај батаљон на територији Ц. Горе, као први и једини организован на оваквој основи, који неће да се покори њиховој команди и њиховим директивама. Вешовић је даље рекао да постојање оваквог батаљона послужиће другима племенима као пример за организовање и код њих оваквих батаљона, који ће створити два супротна фронта и доћи ће због тога до унутрашњег крвопролића. Даље је изјавио, да је комунистичка партија моћна и да ће овакав батаљон физички уништити. На ово су Љеворечки националисти енергично протествовали, нарочито Алекса Дујовић6 и професор Богић Милошевић,7 ту сам комунистима упутио најпогрдније изразе и прекинуо са њима расправу.

На овом збору донели смо следећу одлуку: 1. да се у случају Арнаутског напада истима супротставимо, да Италијанима који наступају од Подгорице не дајемо отпора, сем ако буду без наше кривице убијали и интернирали невине људе, палили куће и чинили разна насиља. Ово из разлога што би наш отпор био без успеха и што би у сваком погледу народ био уништен.

К-дирима чета наредио сам, да изврше попис људства са и без оружја и да ми поднесу извештај.

Борбе су се развијале по свој Ц. Гори, а у срезу Андријевичком и Беранском биле су завршене са Италијанима и отпочеле са Арнаутима.

22 јула добио сам депешу од мајора Бојовића10 са Андријевице, да је неопходна потреба да му упутим у помоћ Љеворечане, јер постоји опасност од Арнаута за целу долину Лима. Како сам био решио сва питања у Л. Ријеци и увео све Љеворечане под моју команду то сам одлучио, да пођем на Андријевицу, да покушам да би се сви Васојевићи организовали као Љеворечани и да поведем једну чету комбиновану из батаљона са командиром капетаном Видаком Зечевићем, коју сам 23 јула одредио, а 25 јула пошао сам са четом и узео са собом мајора Лашића.11 При доласку на Андријевицу нашао сам команду националистичко ослободилачких трупа — у ствари комунистичку,12 коју нисам признао и са којом сам одбио сваку сарадњу. Чету са кап. Зечевићем оставио сам на Андријевицу а ја са мајором Лашићем и председником општине Андријевичке Милетом Масловарићем отишао да обиђем фронт према Плаву, где се налазило и 40 војника из мог батаљома са капет. Оташем Зечевићем и професором Богићем Милошевићем. Видео сам уједно и попаљена села од Арнаута: Пепиће, Брезојевице и Велику. Командант овога фронта рез. мајор Бојовић упознао ме је о стању на фронту. После обиласка фронта на Брезојевице одржао сам конферисање са Бојовићем, неким официрима и првацима са фронта и донели смо одлуку, да се услед очајног положаја на фронту закаже збор среза Андријевичког на Андријевицу за 26 јула, ради изласка из овакве ситуације. О збору је известио људе председник општине Андријевичке Милета Масловарић.

Како ми је био циљ да се обустави борба на фронту чиме би само по себи била ликвидирана и комунистичка власт у срезу Андријевичком, а тиме би се спасао и отргао народ из комунистичних руку и овакве авантуре, то сам на збору тражио да се донесе следећа одлука: 1. Да се пошаљу делегати да успоставе мир између нас и Плавогусињана,13 2. Да се пошаљу две делегације, једна за Чакор а друга за Подгорицу, које ће пресрести Италијане14 и покушати да умање њихову опасност према становништву. Овоме су се комунисти успротивили тражећи борбу са Италијанима и свима онима који дају овакве предлоге. Том приликом је бивши народни посланик и директор гимназије у оставци Милутин Јелић овај мој предлог осујетио, уносећи у тим критичним моментима своју личну и партиску политику предлажући, да се његов лични и политички једномишљеник судија Радослав Драговић постави за начелника среза Андријевичког (а већ је постојао начелник), чиме је код народа изазвао негодовање, јер је у ствари изгледало да се појавила борба за власт између комуниста и Јелићевог предлога, што је изгледало да су овде народни интереси због личних запостављени. Још једини начин за спашавање и излазак из ове ситуације био је конференција официра, која је како сам доцније увидео осујећена из личних амбиција неких официра и политчара. Даље моје задржавање на Андријевици било је онемогућено, јер сам у међувремену добио извештај, да ће од Врмоше преко Сирокара и Мокре нападнути Арнаути у Л. Ријеку, те сам ноћу између 26 и 27 јула пошао за Л. Ријеку, да би се ставио са батаљоном противу Арнаутског напада. Мајора Лашића оставио сам по његовој жељи за краће време на Андријевицу. Сутра дан сам извештен телефоном са Андријевице, да је он депешом из Колашина постављен за начелника штаба код мајора Бојовића. Депеша је била потписана у име команде национално ослободилачких трупа (комунистичких) од стране капетана Арса Јовановића и Милована Ђиласа. Мајор Лашић после ове депеше пошао је и понудио се мајору Бојовићу да га прими за начелника штаба (како ми је Бојовић доцније рекао) и вратио се је у Л. Ријеку тек после уласка Италијана.16 Кад сам дошао у Л. Ријеку 28 јула наредио сам депешом да капет. Зечевић врати чету са Андријевице преко Комова поред Албанске границе ради извиђања. У исто време нашао сам комунистичке трупе из Подгорице и Колашина на мојој територији, па сам на збору на Хану Гаранчића 28 јула са делегатима општине Братоношке и Брскутске упутио депешу одбору на Андријевицу, да нећемо давати отпора Италијанима приликом њиховог наступања од Подгорице, депешу су потписали и делегати поменутих општина. Овакву одлуку донео сам после добивеног извештаја од племена Куча, да ни они неће Италијанима давати отпора. Другу депешу упутио сам команди комунистичкој у Колашину, ако не повуку трупе са моје територије доћи ће до борбе између нас и њих. Због ове депеше сам од комуниста добио разне претње, а на зборовима јавне нападе, називајући ме издајником што са њима не сарађујем. После тога 1 и 2 августа 1941 г. добио сам две депеше једнаког садржаја у следећем: п. пуковнику Радивоју Милошевићу Л. Ријека. На данашњем састанку преставника: Берана, Андријевице, Колашина и Бијелог Поља, израђен је план заједничке акције. Потребна је и ваша сарадња. У том циљу би дошло неколико људи да са тамошњим одбором утаначе појединости рада. До тада задржите Колашинце на Рашково Гувно. Обратите се на нас лично — 1 и 2 августа 1941 г. преко Матешева. Инжињери: Гавро Цемовић, Мирко Дедовић. — На збору који је одржан 2 августа на Лопатама (Л. Ријека) присуствовали су делегати из срезова: Беранског: Гавро Цемовић, Мирко Дедовић17 и учитељ Милан Поповић, Андријевачког: учитељ Митар Вукићевић,18 Благоје Лекић19 и Ђукан Вулевић,20 а од Колашинског био је капет. Арсо Јовановић командант комунистичких трупа са групом својих људи, којему сам као комунисти забранио присуствовање на збору. Делегати су захтевали да се у заједници са комунистичким трупама21 дадне отпор Италијанима22 приликом наступања на Вјетарник. Ове захтеве сам одбио у чему су ме помогли сви Љеворечани сем рез. поручника Ђока Лашића23 и редова Милића Радевића. Видећи мој став делегати су се одмах вратили, а капетан Јовановић обећао да ће своје трупе повући са моје територије.

3. августа 1941 г. Италијанске су трупе ушле у Л. Ријеку, где их је пресрео пензионер Војин Оровић и тиме учинио услугу околини. Ујутру 4. августа извесни мањи део трупа капет. Јовановића испалио је нешто метака на Италијане на Рашково Гувно, који су наступали ка Матешеву, због чега су Италијани у Веруши и Хан-Гаранчића запалили неке куће и убили 3 мирна грађанина.

Пошто је окупатор поставио потпуну власт позван сам од Италијана и са неколико првака Љеворечана дошао у њину команду где су тражили гаранцију, да људи овог краја нису учествовали у побуни противу њих, да ће се вратити кућама сви, предати оружје и остати мирни. 15. августа пријавили су се сви Љеворечани окупатору и примили легитимације, сем адвоката Вешовића са 4 младића из кметије Матешевске. У овој је кметији Богић Милошевић професор одржавао везе са Прекобрђанима и Баранима ради организовања противу комуниста.

Извесни део народа који је био наклоњен комунистима одобравао је њихов рад, нарочито од када су основани партизански одреди у пограничним местима. Партизани су почели рушити саобраћај, због чега сам чешће позиван од Италијана да ову рушевину спречим, па и ако нисам могао. Италијани су ми нудили оружје за Љеворечане, те да тим оружјем спречим партизанске акције противу Италијана и претили су ми интернирањем, све док је рез. поручник Ђоко Лашић примио оружје за милицију и формирао чету милиције.

Партизански покрет је захватио сва околна племена, па су почели разним агитацијама и крстарењем да врше притисак и на Љеворечане и успели су, да један део увуку у партизане и тиме окрње батаљон. На Матешеву је Богић Милошевић професор са првацима Матешева учинио заклетву противу комуниста. Када су се комунисти-партизани осјетили јачи убили су Милића Оровића, мислећи да тиме приморају све остале да им приђу. Почели да прете убиством мене и осталим официрима. Једини начин да се могло супротставити партизанима био је наш Љеворечки батаљон, па је требало одмах извршити попис преосталог људства и спречити брзи прилаз људи из батаљона партизанима, истовремено да се изврши реорганизација батаљона у јаче четне јединице, ради боље акције и одбране од комуниста. Према томе попис људства је отпочео и приликом пописа људства чете Лопатске овај је посао обавио мајор Лашић иако је он са осталим желео да ја и даље водим батаљон. Том приликом сам му уступио батаљон и рекао, да ћу и даље водити надзор над батаљоном. Овако формалну команду над батаљоном уступио сам мајору Лашићу надајући се, да ће он боље имати могућности преко свога рођака Ђока Лашића да добије оружје и муницију и да бар у неколико наоружа и онако слабо наоружани батаљон. Друго ме је руководило да извесно време пођем у Васојевиће преко Кома, ради онамошњег организовања батаљона и бригаде, а имао сам и намеру да пођем код ђенерала Драже Михаиловића за инструкције. Такође интересовало ме је организовање Морачана, које је организовао капет. Лека Вујисић,25 ради чега је и долазио код моје куће. После извесног времена дошло је до затег-нутости између баталиона и партизана, ради чега сам заказао за 15 децемра 1941 г. Збор на Мало Сланко. На овоме збору последњи пут уложио сам сву своју снагу да спречим или бар за извесно време одложим проливање крви у Л. Ријеци. Збору су присуствовали и преставници партизана и на мој предлог донесена је следећа одлука:

1. Да партизани не смеју убити ниједног Љеворечанина без одобрења одбора изабраног од батаљона, 2. Да не смеју нападати окупатора на Љеворечкој територији без споразума са нама, а да ћемо нападати тек онда када увидимо стварну потребу за то, и кад народ због тога неће страдати и 3. Да у случају заједничког напада партизани буду под команду лица које буде командовало Љеворечким батаљоном. На ове одлуке пристали су сви, сем што су партизани по трећој тачци тражили одобрење од своје команде у Пиперима. На овоме збору поново је од мене тражено, да непосредно командујем батаљоном што нисам учинио из раније изнетих разлога.

Партизани ипак нису своју реч одржали, него су заједнички са брскутским партизанима27 на Веруши, 3. јануара 1942. год. напали Италијанску колону, где је погинуо поруч. Милачић. — 4. јануара 1942. г. батаљон Италијана из Л. Ријеке отпутовао је за Матешево, где је сутра дан са батаљонима из Колашина и Матешева отпутовао за Беране. Приликом поласка батаљона Италијана из Л. Ријеке, командир милициске чете Ђоко Лашић примио је од Италијана извесну количину пушака и муниције.

5. јануара 1942 г. заказан је збор батаљона код цркве у Л. Ријеци ради заклетве. Приликом мога доласка нашао сам постројен батаљон пред црквом и примио рапорт од мајора Лашића о стању батаљона. Истога дана приликом мога доласка на заклетву, нашао сам на Лопате Љеворечке партизане, а у њиховој близини видео сам профес. Марка Биљурића28 са неколико брскутских партизана, којима сам тражио да се одмах уклоне са наше територије, што су и учинили, а неким Морачанима који су хтели да дођу у Л. Ријеку поручио сам да не долазе. По завршеној заклетви држао сам војницима говор, а засебно официрима и подофицирима и поновно им нагласио, ако који од њих приђе партизанима да неће у будућој Југославији бити официр односно подофицир.
6. јан. 1942 г. пошао сам за Краље и Андријевицу у намери да извршим послове које сам напред навео. После мене 11 истог кренуо је и мајор Лашић са делом батаљона за Краље, са којим је дошао један део Морачана под командом капет. Леке Вујисића. 13 и 14 јан. 1942 г. одржани су зборови у Краљима. На збору прочитана је наредба односно Указ Господина Министра Војске и Морнарице ђенерала Драже Михаиловића, којим се мајор Ђорђе Лашић одређује за команданта четничких одреда Југословенске Војске за Црну Гору.29 Овим указом мени је био онемогућен сваки даљи иницијаторски и организаторски рад. Са тешком муком увређен покорио сам се овоме наређењу не реагирајући како је после оволико мога рада постављен други и млађи од мене.

 На збору 14. јан. народни посланик Милутин Јелић и поред ново постављеног команданта четничких одреда за Црну Гору, умешао се је у постављању команданта батаљона и команданта бригаде, због тога нисам био одређен за команданта бригаде.

Ја сам од тада па све до 20 јан. 1942 остао на Андријевицу. Љеворечки батаљон вратио се је у Л. Ријеку, а 20 истог пошао из Лијеве Ријеке за Матешево. Приликом наступања низ Тару, Љеворечки батаљон у заједници са капетаном Леком Вујисићем дошао је у сукоб са партизанима,30 у ком је сукобу код Матешева мајор Лашић рањен. Рањеног Лашића заменио је мајор Весковић.

Поред свега изнетог 21 јан. ставио сам се у Барама на расположење команди четничких одреда за Ц. Гору, која ме је упутила у Л. Ријеку ради утицаја на партизане, да напусте територију Лијеве Ријеке и да остану мирни код својих кућа, да не изазивају проливање крви. По мом доласку у Л. Ријеку предочио сам извесним партизанима национално расположење као Владу Ђукићу, Ђоку Мирашевићу и Прелевићу, чему води партизански разорни рад и њихов фронт на Матешеву, те је због тога један део Куча са Прелевићем напустио фронт, неки прешли четницима у Баре и један део Љеворечких партизана са Видаком Милошевићем понудио се четницима у Баре, но ова понуда није прихваћена због личне политике извесних четника у Барама, што је проузроковало продужење фронта на Матешево. Затим сам покушао споразумно са мајором Пером Чађеновићем и једном групом Морачана, да се организујемо и са леђа нападнемо партизане у долини ријеке Таре и Матешева. Ова наша намера онемогућена је хватањем мајора Чађеновића и његовим убиством од стране партизана у Колашину. Због овога су партизани вребали да ме ухвате и водили строги надзор да се не пребацим за Баре, ради чега сам се крио а доцније пребацио код Вујисића у Морачу.

Сигурно би ме постигла судбина мајора Чађеновића да није капетан Павле Ђуришић са одредом стигао у Баре и у року од једнога дана овај храбри, енергични и умешни официр ликвидирао их са фронтом на Матешево, кога су партизани више од месец дана држали. Разбијањем фронта на Матешеву капетан Ђуришић је разбио партизански покрет у Црној Гори и тиме спасио цео народ.

Ја остајући веран општој националној ствари учествовао сам доцније као редов са пушком у руци, и ишао у акцију и гонио комунисте.

 Подносећи овај извештај о свом националном раду нарочито истичем чињеницу, да сам ја први у Црној Гори створио батаљон на чисто националној основи и тиме показао пут којима је требало поћи.

Актив, пешад. потпуковник,

Радивоје У. Милошевић

(Српски одговор)