Вајар

Пише: Батрић Бабовић

Вајар је живио на крају села.

Поред пута који је раније био магистрала према Београду.

На педесет метара од његовог атељеа налази се мост на оближњој ријеци.

Испод моста налази се врело црне воде.

Легенда каже да се вода у сну јавила Светом Сави.

Поред тог врела, један омањи бистри поток улива се у брзу планинску ријеку.

Низводно од црне воде, на пола километра са супротне обале ријеке, налази се стари млин.

Три жиле куцавице које су породиле вајање и Вајара.

Вајарева кућа налази се на осами.
Испод густе храстове шуме и висова топола.

Остале куће су са друге стране пута.

По знавенима, овакав распоред породио је метафизику тродимензиналности.

Вајар је био висок око метар и деведесет центиметара.

Кракат и дугорук.

Аскетски мршав.

Зелене очи упиле су простор и вријеме.

Грабиле су контуре вјечности.

Бијели шешир био је раскид са окружењем и веза са умјетности.

Потајно са Христом.

Мјесту гдје је растао и стварао припадао је колико је морао.

Он и његов отвореноплави Форд.

Причало се да је Вајар од малих ногу сањао црну воду.

Све што би му сан о њој избацио на површину, касније би се избистрило у дуборезу или дрвету.

Његош, Краљ Никола, Свети Сава.

Сви тројица у природној величини.

Зид његове собе био је пун трагичних успомена.

Четири ујака и два рођена стрица одступника.

Шест ископаних кућа.

Вајар је такође био нежења.

Довео је неку младу жену.

Преконачила је пар вечери.

Трећег дана повео ју је у сусједни град.

Више се није враћала у његову кућу.

Уз Лим је дошла опет, али на ново мјесто.

Пола године касније преудала се за његовог комшију.

У бурном браку родила је четворо дјеце.

Мало племе.

На километар од његове куће.

„Што је остави јадан не био?“ питао га је брат од стрица.

„Неће ми је лубина буразеру“ рече оштро и промијени тему.

У сјећање му се вратила слика кад су просци дошли да воде његову сестру.

Није за приповиједање. Нити за памћење.

Скочио је као опарен.

Отворио је фрижидер и наизуст попио шерпу ледене варенике.

Личио је на Давида у борби са Голијатом.

Након тога се спустио до млина који одавно није млио жито.

Млин је млио судбине.

У прошлости је био штаб краљеве војске.

У поратној историји шапутало се да је слушни центар црвених.

Тајна владавине меке моћи.

Стао је изнад жрвња.

Гледао је више од сат времена у брзу воду која је текла испод воденице.

Причинили су му се у њеним таласима стричеви и ујаци.

Помућене свијести кренуо је према црној води.

Извор је био миран.

Заборавио је скоро све што је видио у млину.

Ушао је у вајарницу. Остао је без даха.

Покушао је да изваја и уметри визију из млина.

Није му пошло за руком.

Трајало је годинама.

Једног дана је упао у очајање.

Узео је ловачку пушку и кренуо према шуми.

Трчећи за њим кренули су комшије и рођаци.

Да га спријече у злом науму.

Након километра трчања рекао је душебрижницима: „Момци! Доста је тренинга за данас. Идемо кући“.

Убрзо се разболио. Рак му је појео плућне крило. Лијево.

Тик до срца. Али срце му је остало нетакнуто.

Јечао је од болова.

Примао је морфијум.

Правио је гусле до ране зоре.

Данима и ноћима док је болест потрајала.

Направио је пет гусала и двије слике реплике у дуборезу.

„Олују на Галилејском језеру и Врт уживања“.

На принципима само њему доступне маште.

Рак је радио свој, а вајар свој посао. Тркали су се немилице.

Предосјетио је смрт.

Позвао је свог брата од ујака и дао му написан папир са жељом да се на дан сахране отвори и прочита на гробљу.

Умро је у навечерје великог празника.

Кућа је замирисала кад је испустио душу.

Над одром прочитане су следеће ријечи:

„Опростите моји најмилији ! Мајко и оче ! Браћо, сестре, комшије.

Опростите. Чувајте се брзих и бистрих вода са воденичним жрвњевима, а похитајте ка заборављеним изворима црних вода. Бог свима да буде на помоћи“.

Причало се да је земља на његовом гробу била свјежа мјесецима.

Пролазници су ноћу могли да виде свјетлост изнад хумке.

Над гробом му се надвија грана дивље зове са гуслама на мрамору.

Све је живо.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: