Vapaj iz Londona: Multipolarni svet značiće propast Zapada

Direktor Centra Margaret Tačer i nekadašnji pomoćnik ove britanske premijerke Nil Gardiner zavapio je preko stranica londonskog „Telegrafa“: „Neophodan nam je Pax Americana. Multipolarni svet značiće propast Zapada.“
Gardinerov je problem, međutim, što on i svi koji podjednako žele što i on na to mogu da utiču otprilike koliko i njegova pokojna šefica…

Govor Margaret Tačer

A slučaj je udesio tako da je, baš dok je Gardiner lamentirao nad svetom koji prestaje da bude sav njihov, u multipolarnom svetskom internet prostranstvu vaskrsao isečak jednog obraćanja Margaret Tačer iz 1996. godine u kome je ona, valjda nehotice, opisala zašto Rusija predstavlja toliku opsesiju Engleza i svih ostalih kolonizatora sa Zapada, naviklih da nema bogatstva na ovom svetu koje ne treba da bude samo njihovo.
Ako bi se, govorila je pohlepno Margaret Tačer, „pravila lista zemalja u odnosu na prirodne resurse koje poseduju, na samom vrhu bi, skoro sigurno, bila Rusija. Ona ima sve. Naftu, gas, platinu, zlato, srebro, sve industrijske metale, veličanstvenu drvnu građu, predivno bogato zemljište…“ Međutim, pojasnila je zatim s uočljivom dozom pljačkaškog rasizma, najvažniji čovekov resurs su sami ljudi, a Rusija nema ljude kakve imaju oni na Zapadu; pa iz toga i neizgovoreni zaključak da oni na Zapadu, kad su već bolji od drugih, imaju ljudsko pravo na resurse svih drugih. Uključujući i sve ono veličanstveno i predivno što poseduju Rusi koji to ne zaslužuju…

Kritika Džoa Bajdena

Ali devedesete godine prošlog veka – ne povratile se – predstavljaju prošlost mnogo više nego što to matematika sugeriše.
Pa zato preživeli pripadnik tog sveta Margaret Tačer, njen saradnik Nil Gardiner, i jadikuje u londonskom „Telegrafu“. I to sa pozicije konzervativnog kritičara režima Džoa Bajdena, čime pokazuje i da značajnijoj razlici između jednih i drugih na Kolektivnom zapadu, kada je njihov odnos prema Trećem svetu u pitanju, sav taj ostatak sveta ne treba naročito da se nada.
Gardiner, elem, u tom smislu Bajdenu zamera što „nijedan predsednik SAD nije učinio više da potkopa položaj Amerike u svetu“. Kao da je Bajden zaista toliko moćan, i da njegovim nestankom mogu da nestanu i nevolje s kojima je Zapad suočen…
„Ako (Donald) Tramp postane predsednik Sjedinjenih Država po drugi put“, piše dalje direktor Centra Margaret Tačer u uticajnoj američkoj Heritidž fondaciji koja je oblikovala politiku Ronalda Regana, on – Tramp – „mora da povrati osećaj američke dominacije i izuzetnosti na svetskoj sceni. Sjedinjene Američke Države moraju da se vrate na takvu poziciju da ih prijatelji respektuju a neprijatelji da ih se plaše.“

Drski američki neprijatelji

Drugim rečima, svi da Vašington slušaju bespogovorno umesto što – bespomoćno koliko i očajno primećuje Nil Gardiner – svi ti „neprijatelji Amerike postaju sve drskiji. Kina sve više preti suverenitetu i bezbednosti Tajvana. Rusija je pokrenula novu ofanzivu u regionu Harkova u Ukrajini. A saveznici Irana nastavljaju da prete međunarodnoj pomorskoj trgovini u Crvenom moru bez ikakvih stvarnih posledica po Teheran. Neprijatelji slobodnog sveta ponašaju se kao da im je otvorena sezona nekažnjivosti, dok se američki kolos davi u moru narastajućeg duga, slabog vođstva u Beloj kući, opasne vouk ideologije koju nameće Bajdenova administracija, i katastrofalne politike otvorenih granica koja je dopustila da preko 9 miliona nelegalnih migranata uđe u Sjedinjene Države otkako je Bajden preuzeo vlast… Amerikanci se osećaju sve siromašnije i sve manje sigurno“ i „sve više gube poverenje u predsednika i Kongres“. A „Bajdenovo mentalno opadanje srazmerno je samo padu položaja Amerike na međunarodnoj sceni“.
Sve u svemu, zaključuje Gardiner s krajnjom zabrinutošću, „era Pax Americana-e“ – onog američkog poretka zasnovanog na pravilima, u kome je jedino pravilo ono što Amerika kaže – „nalazi se na aparatima za održavanje života. Svet bez Amerike na njegovom čelu je nezamisliv, ali upravo to je realnost s kojom smo danas suočeni.“

Poniženje u Ujedinjenim nacijama

Kao primer procesa koje je relativno uspešno u stanju da uoči, ovaj britanski poklonik (tobožnje) američke izuzetnosti navodi, kako kaže, „ponižavajući prizor“ američkih zvaničnika koji su se u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija pridružili minuti ćutanja zbog pogibije iranskog predsednika Ebrahima Raisija – izuzetnost izgleda ne podrazumeva pristojnost – no, veći problem za tu njihovu samoproglašenu izuzetnost, koju prijatelji treba da poštuju a neprijatelji da je se plaše, nalazi se u tome što još boljih primera propasti zapadnog poretka u korist multipolarnosti ima na sve strane i to svakodnevno – od najavljene propasti ukrajinskog samita u Švajcarskoj, gde se zbog odsustva Rusije neće pojaviti ni doskorašnji američki klijenti poput Pakistana i Saudijske Arabije, do javno izražene želje NATO članice Turske da se priključi BRIKS-u u čijem su središtu Rusija i Kina…
Znači li to da su strahovi Nila Gardinera opravdani? Kako je svet dospeo u takvu situaciju? I mogu li Amerika i njeni saučesnici iz Velike Britanije nešto da učine da to promene?

Sputnjik