Vatra sa pepela

Moj deda nikad nije video more. Takvo je vreme bilo, takve su bile životne navike. Šta će, uostalom, gorštaku sa Kopaonika, more?

Već pred smrt, negde 1990-te, pita me hoću li da ga odvezem da vidi more? Tada je već pregazio osamdesetu. Kažem da hoću. Koga ću, ako njega neću? Bio mi je više od oca, kod njega sam porastao i od njega sam sve naučio što danas znam. I-verovali ili ne-mnogo sam naučio i od njega mrtvog, kroz sećanja i uspomene. Ko je rastao kod dede, zna o čemu govorim. Srbi sa očevima i ovako, i onako, stalno nešto šmercuje, stalno neke rasprave, a sa dedovima smo svi u miru.
Krenemo od Kruševca prema Pazaru, nama je to kraći put do mora. Kad smo stigli do Pazara, kaže moj Milan: „Stani ovde“. Ja ga, misleći da ga je poteralo, nagovaram da odemo u kafanu, da popijemo kafu i da završi posao. On, međutim, šeta glavnom ulicom, uspravio se, na štap se ne naslanja, nego ga u ruci nosi, prosto mi došao deset godina mlađi. Vraća se u auto i ja ga pitam: „Šta se šepuriš“? On mi kaže: “ `Oću da me još jednom vide Turci“.

Setim se ja, onda, da su, tokom rata, i on, i neki major Radomir Cvetić, prelazili preko Kopaonika i borili se sa Šiptarima i Balijama, čime su, u najvećoj meri, sprečili da se Raška oblast ne provede kao Bosna i Krajina. Ipak, mislim se u sebi, a ne kažem mu, da ga ne cvelim: „E, moj Milane, nema više tih Turaka koji treba da te vide. Ako su živi, više ni ukućane ne poznaju, kamo li tebe“.
Odosmo do mora, on je samo liznuo vodu, da se uveri da je slana, da ga nisu lagali, popismo kafu u Budvi i iste noći smo krenuli nazad. On je umro godinu i po posle toga, sa uverenjem da je more obična bara i da onaj svet, koji se tamo skupo prži po plažama, ni za nadnicu od 50 maraka, ne bi to isto radio, kad bi mu neko tražio.
Mimo tada uobičajene matrice, dao mi je nauk o bratstvu i jedinstvu, koji se dosta razlikovao od školske šeme. Vreme je poduprlo njegovu priču, a onu, komunističku, kao i priču o integralnom jugoslovenstvu između dva rata, poslalo je tamo gde je trebalo da se nađe već 1918-te: na đubrište istorije.

Zašto sve ovo pričam? Danas „Turci“ imaju mnogo lica: nekad su evrofundamentalisti, nekad su montenegrini, nekad su borci za ljudska prava, ili fantomsko „otvoreno društvo“, ma šta to značilo, ali im je matrica uvek ista: daju veru za večeru i kolju vola ne za kilo mesa, nego za mršavu pljeskavicu. Prodaju vek za godinu, a uskoro će i za mesec dana. Mi ćutimo, čekamo da prođu, kao nekakva elemenatrarna nepogoda. Ipak, sami od sebe, neće proći, to vam dobar stojim. Ako se mi ne uspravimo, ako se ne pokažemo, da nas vide svi naši „Turci“, loša nam je prognoza.

Ciceron kaže, pre dve hiljade godina, da jedna država može da preživi sve, sem unutrašnje izdaje. Te reči svedoče da je uvek bilo isto. Mi verujemo da je drugo vreme, da su druge okolnosti, da su naši dedovi morali da rešavaju manja i manje složena pitanja, a da smo mi pred najvećim srpskim problemima ikada. Priča besmrtni Ivo Andrić kako je, za turskog vakta, iguman nekog manastira u Hercegovini, povasdan kukao: „O, ljudi, ovakvih globa i ovakvih vremena nije bilo nikad“! Jedan stari monah mu kaže: „Bilo je, nego nisi ti bio iguman“.

Aždaja, sa kojom se sreće srpstvo danas, sve je, samo nije mala i naivna, ali joj najveću snagu daje što se srela, umesto sa našim precima, sa jednim prilično beskrvnim i mlitavim srpskim pokoljenjem, koje stalno kuka, kao onaj iguman iz Andrićeve priče.

Jedan naš veliki Srbin, Moračanin, na tronu Srpske pravoslavne crkve, Gavrilo Dožić, 6. aprila 1941. pozvao je sa talasa Radio Beograda, Srbe da se, suočeni sa ratom i okupacijom „sagnu pred Gospodom i usprave pred ljudima“. Tome se nema šta dodati ni danas. Dok se mi ne pokazujemo, dok se izmičemo i dok se klanjamo pred šoping molovima i bankomatima, tim hramovima i oltarima boga Mamona, nemamo čemu da se nadamo.

Upravo zato moramo da se, sa svim rizikom, pokazujemo i da dajemo znake da smo živi i da nismo pobeđeni. Sledeća godina će, u to sam uveren, biti veoma vruća i pokazaće se ko koliko vredi i od koje je krvi i od kakve loze. Zapad, definitivno, sprema veliko krvoproliće na Balkanu, a nama je sreća dala, ja`l nesreća, da se bolje snalazimo u ratu, nego u miru; lakše nam je s revolverom, nego sa olovkom-tako smo, prosto, sazdani. To će biti prilika da, još jednom, suknemo, kao što samo mi znamo, kao što vatra sukne sa žara i da još jednom stavimo sve na kocku i pobedimo, ili propadnemo. Uostalom, bolje i užasan kraj, nego užas bez kraja.
Ali, za pobedu, moramo najpre da se pokažemo, da nas vide svi naši „Turci“.