Важна мисија српске војне болнце у Централноафричкој Републици

Пише: Игор Дамјановић

Пуних 9 година најзначајнија здравствена инстиутција која брине о здрављу припадника мисије УН, дипломатског кора и других међународних мисија ангажованих у Централноафричкој Републици је српска војна болница. Тренутно тамо служи 15-а ротација наших официра, војника и медицинских радника.

Недавно ми се указала прилика да посетим ову дубоко несрећну, а ресурсима богату земљу, у којој као да је време стало крајем 70-их, када је свргнут контроверзни диктатор Жан Бедел Бокаса. Од тада, па до пре неку годину Централноафричку Републику потресали су војни преврати, грађански и верски ратови. На основу Резолуције СБ УН 2149 из априла и септембра 2014. Овде је распоређена мисија МИНУСКА, у оквиру које данас служи 14.400 војника, 3020 полицијаца и 108 официра посматрача.

Наша војна база „Морава“смештена је у престоници Бангију. На улазу срдачно ме дочекао командант контигента пуковник Никола Мијатовић и позвао ме одмах да му се придружим на ручку у кантити. На менију су били парадајз чорба, бечка шницла и ананас, који тамо расте у изобиљу. Расположени кувари кажу да још нису одлучили шта ће кувати сутра и истучу да се само унапред зна да се средом обавезно кува пасуљ. Наводе да се труде да колико им околности и специфичности поднебља дозвољавају кухиња да нашој војсци спреме спреме домаћа јела и тако им симболично ублаже удаљеност од породице и родне груде.

„Највећа искушења са којима се сусрећемо су удаљеност од породице и Републике Србије, али и нестабилно и промењљиво стање безбедности у Централноафричкој Републици.“ – прича потпуковник Дејан Миликић и додаје учешће наших војника у мисијама УН има дугу традицију: „Од 50-их година наши војници учествују у мировним мисијама и наше присуство овде представља само континутитет нашег доприноса чувања мира у свету.“ Из базе „Морава“ у пратњи потпуковника Миликића одлазим у болницу, пар стотина метара са са супротне улице која носи име оца нације Бартоломеја Боганде, католичког свештеника који је крајем 50-их година повео борбу за ослобођење од француских колонизатора. Боганда није дочекао да постане и формални председник независнке државе, јер гине у сумњивом паду авиона 29. марта 1959. У Авенији Боганде смештене су све најважније институције УН у Бангију.
У болници ме је дочекао њен начелник, потпуковник др Звонко Живаљевић, једнако срдачно као и бази пуковник Мијатовић у бази «Морава». Радни дан када сам бануо није био нарочито напоран, није било хитних и тешких случајева, па је особље болнице могло да ми посвети време да ми детаљно објасни и приближи своју захтевну мисију. По важећој класификацији УН наша болница је «нивоа 2 плус», што значи да се у њу примају пацијенти који адекватну заштиту и негу не могу добити у осталим УН болницима у земљи. «Од 2020. године наша болница је самоодржива, што значи да ми све функције испуњавамо без ослањања на УН у погледу апаратуре и логистике.» – наводи потпуковник Живаљевић.

Истиче да највећи изазов за здравствену установу овог типа представља масовно повређивање, за које наводи «да се тренутна ротација, за разлику од претходних за сада са тим није срела». Други важни задаци по начелник су превенција маларије и хирушке интервенције, како из домена ратне, тако и мирнодопске хирургије.

Маларија представља опаку и подмуклу болест, за коју је важно да када покаже симптоме одмах се крене са терапијом и у том случају већ за 3 до 4 дана може бити побеђена. Због тога је важно урадити тест при првим симптомима, а озбиљан проблем може да преставља то што се температура може појавити у периоду до 6 месеци. Маларичног од обичног комарца немогуће је разликовати, као ни његов ујед. Иако је СЗО уврстила у званичан списак лекова уврстила прву вакцину против маларије још пре две године, односну другу пре неколико месеци, још нема конкретних потврде њихове пуне ефикасности и шире примене. По неким проценама од маларије у Африци годишње умре око 600.000, а основни разлози су неблаговремено откривање и одсуство лекова. По истраживањима московске Више школе економије око 25% годишњих обољења на свету отпада на афрички континент, у коме се за здравствену заштиту издваја само 1% глобалних средстава намењених медицини.

Анестезиолог др Владимир Милић, вођа је нашед АМЕД тима, задуженог за евакуацију рањеих и тешко оболелих. Заједно са два техничара знао је да малим авионом полети у џунглу на земљану писту и одатле руководи евакуцијама оболелих од церебралне маларије и крварењима у мозгу. Каже да он није учествовао у евакуцијама тешко рањених, за разлику од наших лекара у претходним ротација, што нам посредно говори да се последњих година ситуација у Централноафричкој Републици полако стабилизује. Начелник хирушког модула потпуковник др Драган Ристић, коме ово у Бангију није прва ротација, наводи да су му раније најтежи изазови били операције од прострелних рана и повреда узрокованим минско-ескплозивних средстава. Са поносом истиче да су му сви пацијенти преживели и да су на даљу рехабилитацију упућени болницу «нивоа 3» у Уганду, односно болницу «ниова 4» у Кенији.
Сви горепменути и остали припадници наших мировних снага са којима сам разговарао упутили су поруку својим члановима породица да не брину и да поред озбиљних искушења, опасности и изазова које прате њихову сложену мисију достојно бране част и углед српског војника.

Политика 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: