Велика исповијест Дијане Ђоковић: Остала сам жељна Новака, јако сам поносна на њега

„Остала сам жељна Новака. Јако сам поносна на њега и желим му само да буде жив, здрав и срећан“, каже ексклузивно за „Блиц“ Дијана Ђоковић, мајка најбољег тенисера свијета.

Дужност родитеља је да не сматрају децу за искључиво своју својину, већ да их васпитавају мало за себе, а доста за друштво. Новак Ђоковић је, без претеривања, члан готово сваке породице у Србији. Због његових мечева се устаје рано, леже касно, праве паузе на послу, слави, тугује. Због њега су Срби почели да се разумеју у тенис.

А када обични људи реагују бурно како на победе тако и на поразе, не смемо ни да замислимо како је Нолетов пут до успеха поплочан не увек ружама већ и трњем преживљавала жена која га је родила. Редови који ће уследити говоре о породици, љубави, одрицању, подршци, победама и поразима. И испричала их је Дијана Ђоковић.

Тиха и мирна. У сенци онога којем је подарила живот. Тако нам је на први мах изгледала Новакова мама.

Ја сам најпоноснија мајка на свету. Али не само Новака већ и Марка и Ђорђа. Не одвајам их, иако је Ноле најуспешнији. То су моја три драгуља. Јако сам поносна на све што је урадио у каријери, али сам пре свега поносна на то што је постао добар човек. Он је добар је отац, син, муж. Мислим да све што ради, не би могао боље – почиње причу за „Блиц” Дијана Ђоковић.

Дан Нолетовог рођења

Одмах сам знала да је посебан. Када се родио, толико је викао, као магаре неко, да сам одмах знала да је мој. Изгледао је одувек старији него његови вршњаци. На рођењу је изгледао као беба од три месеца. Имао је изразите црте лица и косу, знала сам да је посебан. И мој…
Ђоковић потиче из патријархалне породице у којој су увек родитељи заједнички одлучивали о деци. На питање ко је био строжи, она или Срђан, Дијана се насмејала.

Обоје. Некада он, некада ја. Увек смо од деце тражили пре свега да буду успешни, добри, лепо васпитани, културни, да умеју да се јаве на улици. Псовање није долазило у обзир. Заиста смо у васпитању били строжи и мислим да нисмо погрешили. Данашња деца нису таква. Слушам родитеље који кажу како њихово дете одлучује само.

Ма како можеш да допустиш да дете од четири, пет, десет или петнаест година само одлучује? Када одрасте, постане пунолетно и када оде од твоје куће, може, али док је под мојом капом, одлучујем ја.
Родитељи морају да ослушкују потребе детета, да га усмеравају. Тако су Дијана и Срђан максимално били посвећени Новаку и пружили му све. Али…

Имали смо велико поверење у њега. Јелена Генчић нам је прва рекла да такав таленат није видела још од Монике Селеш. Али мој супруг је хтео да чује још нека мишљења. И сва су била иста – сви су рекли да је Ноле невероватан таленат за тенис. Било ми је нереално да може да буде број један, али када је у јуниорској конкуренцији почео да осваја турнире, помислила сам да је могуће.

Период првог растанка са Нолетом и дан-данас Дијани измами сузе у очима.

Када је Новак напунио 12 година, Јелена Генчић нам је казала да она више не може да га тренира. Да ју је прерастао. Са 13 година смо морали негде да га пошаљемо. Најпре су нам говорили да га водимо у Америку, али ми смо мислили: „Где ћеш тамо преко баре? Нема шансе, далеко је! Мали је!”

Сва срећа па је отишао код Николе Пилића у Немачку. Мада и то је било тешко, јер нисмо имали паре, визе. Биле су санкције. Нисам га видела два или три месеца када је први пут отишао. Чинило ми се као да је неко део мене откинуо – прича са сузама у очима и застаје како се не би потпуно расплакала: – После се навикнеш да он путује, одлази, а да га мајка дочекује код куће! Имала сам Марка и Ђолета па сам пазила на њих. Онда је отишао Марко па Ђоле и на крају смо остали муж, пас и ја. Драго ми је што су њих тројица везана и што се та веза одржала и данас.

А мајка као мајка. Везана је за свог првенца.

Чујемо се, наравно, али не онако као некада. Пре неки дан сам га звала јер ме је интересовало да чујем какво је стање са повредом и како се осећа. Чули смо се и док је био у Америци. Видела сам и ја као и сви остали преко телевизије да се повредио. Надам се да ће да прође то мало безболније. Био је у налету, није му ово требало. Али… Задеси те тако нешто кад се најмање надаш.

Дијана истиче да много ствари учи од сина, али кроз причу, сетила се једног разговора који су водили са 11-годишњим Новаком.
Са 11 година се двоумио да ли да настави да се бави тенисом или не. Разговарали смо и на крају он, онако самоуверено, каже да хоће да настави да тренира. Ми смо му рекли да ћемо бити уз њега и да ћемо му пружити све што можемо. Тако је било. Али клацкалица је тада била. Имао је проблеме у школи – истакла је.
А онда је испричала причу после које смо постали свесни колико су она и Срђан као родитељи били храбри.

У школи нису разумели колики је он таленат. Он је од петог разреда ишао ванредно у школу. И када смо га уписали у Спортску гимназију, они су нам казали да ћемо да га упропастимо, да ће остати неук и неписмен. Говорила сам им да не брину и да се то неће десити, као што и видимо да није, али само је требало да му помогну да заврши. Био је два дана само у школи, остало време је проводио на турнирима. И дође полугодиште, зову ме из школе и кажу ми да морам да дођем на дисциплинску комисију. Понесем исечке из новина да покажем шта је све освојио, где је био, шта је радио. Тако смо се испосвађали тамо, изашла сам разочарана и бесна јер нису имали разумевања.

Сузе које су у једном тренутку претиле да прекину интервју, полако се повлаче па Дијана све гласније наставља да говори:

– Ја им кажем: „Да ли ви разумете да ако он сада седне у ту вашу дрвену клупу, од њега неће бити ништа! Дајте да полаже ванредно као и до сада!” Нису хтели. И на крају ми добијемо исписницу. Предлагали смо им и да испите полаже преко интернета, али нису хтели ни да чују. Када су ми дали исписницу, казала сам им: „Молим вас, немојте никоме да кажете да сте ви Спортска гимназија, ви нисте ни С од Спортске гимназије! Та школа је осмишљена за оне који се професионално баве спортом, не рекреативно!” Након тога смо га уписали у другу школу. И ето…

И није била само школа проблем, већ и финансије

– Трудили смо се да он има најбоље услове и да не осети да нема. Јер је било ситуација када заиста нисмо имали, када смо позајмљивали. Јер ми смо њему давали нешто што нисмо имали па смо после радили и враћали. Зато сам ја радила 17 година на Копаонику.
Дијана је пропустила Нолетове јуниорске дане јер је Срђан путовао са сином.

– Мој муж је путовао са Нолетом, а ја сам радила, наравно! Онда би се Срђан, док смо на ТВ-у гледали Ролан Гарос или Вимблдон, шалио да ће он да настави да путује са Новаком и да ће да ми маше из Париза или Лондона, а ја ћу да печем палачинке. Рекох: „Ма да, како да не! Сад ћеш ти да идеш тамо, а ја ћу да печем палачинке!” И онда једном дођу и кажу ми да идем и ја с њима. Одведу ме на челинџер у Бергамо. Једино чега се сећам је да сам се смрзла, нисам уопште добила праву слику турнира. А онда сам 2005. почела мало више да путујем. Мислим да сам прво ишла у Париз па у Лондон.

Причу око одласка први пут у Вимблдон, испричала је уз доста смеха.

– Играо је квалификације и рекао је ако их прође да ћемо сви доћи у Лондон. Ми пратимо оне квалификације на лајв скору окупљени око компјутера. И дође треће коло, кад момак против којег је Новак играо, има меч лопту, а ми сви углас: „Јаој, не идемо у Лондон!” Али Ноле преокрене, уђе у главни жреб! Знате колико смо скакали и били срећни јер први пут идемо у Лондон. То је био доживљај за све нас.

Смејемо се па констатујемо, да је живот стварно чаробан. Пре неколико година су се радовали као деца одласку на Острво, а ове су упознали принца Вилијама и принцезу Кејт.

– Била је част упознати се и руковати се с њима, али ми је било још слађе када су нам сви честитали. Кажем сама себи: „Него шта, него да честитате!” Меч против Федерера је личио на онак 2015. у Њујорку када је против Нолета било 23.000 људи, а он преокрене Федерера. Верујте ми сада, када је Федерер имао меч-лопту у Лондону, узела сам свој крст у руке и помислила: „Можеш ти то Ноле! Већ си два пута то урадио, можеш опет!” И деси се опет! Тај меч је био за срчку. У једном моменту сам се погубила од адреналина и стреса.

Дијана каже јој син недостаје. Природно.

Виђам га колико и сви други на ТВ-у, па кажем себи: „Боже, ја сам ово дете родила за овај народ, а најмање за себе!” Виђамо се тако што се јуримо по белом свету. Искрено, остала сам га жељна. Марко и Ђорђе су били уз мене, проводили смо више времена заједно, а он је рано отишао. Нисам пратила његово одрастање. Најмање га виђам и увек бих волела да проведем време с њим. Да тако седимо и евоцирамо успомене. Само да ми је жив, здрав и срећан!

“Пусти ти мене да једем месо”

Доста полемике изазива Новакова исхрана.

Не знам зашто људи имају потребу да разговарају о томе и воде туђу бригу. Изабрао је свој начин исхране, то му одговара. Тачка. Ако се ја тиме не бавим, што се људи баве. Ако му се једе пасуљ, нека једе пасуљ, ако ће да једе воће, нека једе воће. И када одем код њега, кажем му: „Само ти једи шта хоћеш, а мене пусти да ја једем шта волим. Поштујем то што ти једеш, али поштуј и ти ако ја хоћу да поједем парче меса. Поштуј то као што ја поштујем тебе.”

“Не дајем савете Новаку око деце”

Дајете ли Нолету савете за родитељство?

Искрено, пробала сам, али они имају неке своје теорије родитељства, тако да сам ја одступила и нећу да се мешам. Ту и тамо нешто убацим, али сами нека се уче. Нису хтели баш да прихвате савете. Нису много ни питали, можда ме је једанпут питао за нешто, али да ли је урадио, не знам.

Мислим да сам толерантнија према Стефану и Тари него што сам била према својој деци. Тара је за мене један зрачак сунца. Одувек сам желела ћерку, па је она откровење за мене поред свих ових мушкараца. Она је преслатка, умиљата, тачно зна како да ти се увуче под кожу када развуче осмех. Стално нешто брбља. Преслатка је. А Стефан је већ дечак. Мало је стидљив када су камере у питању, смета му.

Извор: Блиц

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: