Veliki projekat nacista da se Rusi kao narod unište
1 min read
Martin Borman, Hitlerov lični sekretar Foto Iz knjige V. Medinski "Rat i mitovi SSSR" / Novosti
Piše: Vladimir Medinski
Posle rata živeo je u Nemačkoj izvesni nemački profesor, agronom Konrad Majer. Tih čovek posvećen nauci. U Hitlerovo vreme bio je u službi u Rajhskomesarijatu za jačanje nemačke državnosti (na čijem je čelu bio Himler lično) i napredovao je u zvanju SS do oberfirera (prema nacističkoj tabeli činova – ispod Milera, ali iznad Štirlica). Posle rata se pojavio pred Nirnberškim sudom. Ali se – izvukao. Navodno je rukovodio odeljenjem za planiranje, projektujući na koji način će se obnavljati ratom razrušene teritorije. Na kraju su ga pustili na slobodu pravo iz sudnice.
U izvesnom smislu, profesor Majer tada u Nirnbergu nije lagao. Jer on sam zaista nije nikoga ni vešao ni spaljivao, već se bavio čistom teorijom – bio je naučni rukovodilac velikog projekta pod nazivom Generalni plan „Ost“. Taj naziv je bio poznat i provlačio se na sudu, ali sam plan se negde zaturio. Iz nekog razloga pronađen je u federalnom arhivu Nemačke tek krajem osamdesetih godina HH veka. A postao je dostupan u digitalnom obliku tek u decembru 2009. godine. Do tada su se samo u fragmentima ovde-onde pojavljivali delovi dokumenata, direktiva, propratne beleške vezane za plan „Ost“, iz kojih su se, istina, već nazirale konture posleratnog ustrojstva sveta na nemački način. Danas se ovaj rad može pročitati u svoj njegovoj nemačkoj temeljitosti, zaokruženosti i „lepoti“.
Interesantno je da sam proizvod esesovskog Državnog plana, budući da je reč o dosadnom i gotovo polunaučnom dokumentu, u prvi mah ne ostavlja zastrašujući utisak. Neophodno ga je pažljivo iščitavati. Ovde se iseljava 31 milion ljudi, onde 25 miliona, a tamo 30 miliona. Treba osloboditi zemlju za nemačke doseljenike. Oprostite, a kuda se iseljavaju? Na Ural. U Sibir. Ali ne brzo i ne u isto vreme – mnogi će u tom procesu umreti. Ili će biti ubijeni.
Plan je detaljno razrađen samo za prvih nekoliko godina, obeležene su teritorije, vremenske odrednice. Dalje je plan „Ost“ valjalo razvijati u skladu sa postignutim rezultatima.
A evo radi čega bi bilo korisno da sa planom „Ost“ upoznamo neke naše prijatelje u susednim zemljama, u kojima danas najčešće slušamo o tome da su Hitler i Staljin jedno te isto. Za iseljavanje sa sopstvene teritorije u šestoj fazi, primera radi, bilo je predviđeno 95 odsto Poljaka, 50 odsto Estonaca, 70 odsto Letonaca, 85 odsto Litvanaca, 50 odsto Francuza i Čeha.
Svi oni, usled genetske inferiornosti, prema mišljenju naučnika u uniformama sa lobanjama na reverima – „nisu bili prikladni za germanizaciju“, te stoga nisu mogli pretendovati da se svrstaju u gospodsku rasu.
Izvolite u Sibir, gospodo Estonci! Vas će sterilisati, gospođe Letonke! Vas će jednostavno streljati, panovi Poljaci! I tako dalje – sve do kompletnog rešenja teritorijalnog pitanja.
Generalni plan „Ost“ je više puta dorađivan i pooštravan, shodno uspesima na Istočnom frontu. Varijanta koju su Nemci naposletku štampali potiče iz juna 1942. godine.
A počev od 1943. godine Nemačka je morala da razmišlja kako da zadrži svoju teritoriju. Plan je postao deplasiran. Ali njemu pripada niz veoma interesantnih dokumenata sa kojima bih neizostavno želeo da vas upoznam.
Jedini dokaz postojanja plana „Ost“ na Nirnberškom procesu bili su samo „Komentari i sugestije na Generalni plan ‘Ost’ rajhsfirera SS armije“, koje je 27. aprila 1942. godine potpisao E. Vecel – načelnik odeljenja kolonizacije Prve glavne političke uprave „istočnog ministarstva“. Pod oznakom „supertajno“ nalazio se obiman dokument, koji nam danas izaziva najtužnije asocijacije.
Vecel piše o tome „na koji način je moguće očuvati nemačku dominaciju na duge staze pred ogromnom biološkom snagom ruskog naroda“. Poznavanje ovog dokumenta tera nas da se zamislimo nad time koliko su zapravo amoralne mnoge realije koje su za nas danas potpuno uobičajene.
Doktor Vecel počinje, onako kako treba, navođenjem stavova svojih „naučnih“ prethodnika. Tako je, na primer, poznati nemački naučnik prof. Abel „video samo sledeće mogućnosti rešenja ovog problema: ili potpuno uništenje ruskog naroda, ili germanizaciju onog njegovog dela koji ima očigledne odlike nordijske rase. Ti veoma ozbiljni Abelovi stavovi zaslužuju veliku pažnju. Stvar je pre svega u tome da Ruse treba uništiti kao narod, izolovati ih“.
Prvi korak u uspešnom uništenju Rusa kao naroda jeste njihova izolacija. Separatizam, uključujući i regionalni, odsustvo centralizacije, „vertikale vlasti“, nepotčinjavanje Moskvi. Zar nismo sve ovo gledali u bliskoj prošlosti? U krajnje divljačkoj i krajnje stihijskoj formi?
Oh, ta presita Moskva! Ti krajevi prepuni lenjivaca! Večno rivalstvo između Moskve i Pitera, potcenjivački odnos vekovnih suseda jednih prema drugima: Moldavaca i Ukrajinaca, Tatara i Baškira, Belorusa i Litvanaca, Jermena i Azerbejdžanaca“
Zvuči poznato?
Pre svega treba obezbediti podelu teritorije na kojoj žive Rusi na različite političke oblasti sa sopstvenim organima uprave. Narod koji živi na tim teritorijama treba ubediti da se ni u kakvim okolnostima ne oslanjaju na Moskvu. Rusu iz Gorkovskog generalnog komesarijata mora biti usađen osećaj da se on po nečemu razlikuje od Rusa iz Tulskog generalnog komesarijata. Nema sumnje da će takvo administrativno parčanje ruske teritorije i plansko izdvajanje zasebnih oblasti biti jedan od načina za borbu protiv jačanja ruskog naroda.
Snižavanje nivoa kulture, primitivna orijentacija na potrošački model ponašanja. Sve se to danonoćno nameće putem televizije, sjajnih časopisa i žute štampe. Zar ne? Doktor Vecel bi bio zadovoljan. Primitivni poluevropejci su savršeni robovi.
Važno je da većina stanovništva na ruskoj teritoriji budu ljudi primitivnog poluevropejskog tipa. Toj masi rasno inferiornih, glupih ljudi, kako pokazuje vekovna istorija tih krajeva, neophodno je da imaju nekoga ko ih vodi.
Evo još nekoliko dokumenata iz iste oblasti. Od poznatijih „stručnjaka“. Ukratko. Martin Borman: „Nikako ne smemo dopustiti mesnom stanovništvu mogućnost visokog obrazovanja. Ako napravimo takav propust, sami ćemo sebi stvoriti u budućnosti protivnike. Zbog toga je sasvim dovoljno da se lokalno stanovništvo, uključujući i takozvane Ukrajince, nauči samo da čita i piše. Umesto sadašnjeg ćiriličkog alfabeta u budućnosti u školama treba uvesti učenje latiničkog pisma.“
A na sve to Adolf Hitler je rekao:
„U ruske gradove nećemo ulaziti, oni treba potpuno da izumru. Nismo mi nikakve dadilje, nemamo nikakvu obavezu u odnosu na tamošnje stanovnike. Popravljanje kuća, uništavanje vaški, nemački učitelji, novine? Ne! Najbolje će biti da otvorimo radio-stanicu koju ćemo kontrolisati, a što se ostalih stvari tiče, biće im dovoljno da poznaju saobraćajne znake, kako bi nam se sklanjali s puta!“
Pročitajte još:
Perm – ruski grad od koga počinje Evropa i grad gdje se ‘’prave’’ rublje
Dušan Buković:
PROTIVSRBSKE ODLUKE KOMINTERNE, HITLEROVOG NEMAČKOG RAJHA I NATO PAKTA POD OKRILJEM SAD
Radi istorijske istine valja reći, da su se Kominterna, Hitlerov Rajh i zločinački NATO pakat pod okriljem Sjedinjenih Američkih Država našli na istom protivsrbskom programu u udruženom zločinačkom poduhvatu u tragičnom dvadesetom stoleću. Imajući na umu, da su Nemci rasparčali etničku teritoriju srbskog naroda po projektu Kominterne, Forinj ofisa i Intermarijuma i dali je svojim saveznicima Hrvatima, Albancima, Bugarima i Madžarima, kao što su uradili krajem dvadesetog stoleća i njihovi nastavljači u Sjedinjenim Američkim Državama pod okriljem zločinačkog NATO pakta. Pri tome potpuno su postupili po tezama hrvatskih ustaša i Komunističke Partije Jugoslavije, Intermarijuma, Forinj ofisa i tzv. Svetske federalne vlade čije se sedište nalazi u Sjedinjenim američkim Državama. Nemci su stanovnike Crne Gore proglasili za poseban narod, u stanovništvu Južne Srbije videli su Bugare. Takođe, Nemci su u svemu prihvatili hrvatsku ustašku tezu da na području tzv. Nezavisne Države Hrvatske nema Srba, nego da su to pravoslavni Hrvati. Od srbske Vojvodine Nemci su hteli da naprave novu državu koja bi se zvala “Dunauland”. Takođe, dali su Albancima srbske istoriske pokrajine Kosovo i Metohiju, što im je dala i srbofobična Komunistička partija Jugoslavije. Nemci su bili protiv kralja Petra II i monarhije, kao i tzv. „veliki kadrovi“ Kominterne i tzv. „veliki izabranici“ SAD i Velike Britanije, predsednik Frenklin Ruzvelt i premijer Vinston Čerčil…
U ovom kontekstu, imajući u vidu, da se tzv. „srpski“ komunstičko-internacionalistički program u potpunosti poklapao sa nemačkim, velikohrvatsko-intermarijumskim, fabijanskim, bundističko-boljševičkim u svim kongresnim i zemaljskim koferencijama, rezolucijama i odlukama, da na liniji otvorenog defetizma razbije Jugoslaviju i srbsku etničku celinu.
U komunističkom listu “Trudbenik”, organu radnog naroda Vojvodine, objavljen je programski članak u januaru 1941 godine pod naslovom: “Nacionalno-oslobodilačka borba naroda Vojvodine”, gde doslovno stoji:
“1918 godine srbijanska buržoazija iz Vojvodine, Hrvatske, Slavonije, CrneGore, Bosne, Hercegovine, Kosova, Metohije i Makedonije uz pomoć krupnih kapitalista, veleposednika, i plaćenika, nije dala pravo narodima ovih zemalja da se sami opredele nego ih je podjarmila i silom im naturila svoju hegemoniju…
Jedan spasonosni put za sve nacionalno ugnjetene narode, dakle i vojvođanske Mađare jeste narodno-oslobodilačka borba na bazi proleterskog internacionalizma. To je onaj isti put kojim su išle i stigle svojoj meti ugnjetene nacije i grupe carske Rusije, koje su veliko-ruski imperijalisti ugnjetavali na nečuven način…” (Vidi: “Trudbenik”, Organ radnog naroda Vojvodine, br. 1, godina 1, Januar 1941, “Nacionalno-oslobodilačka borba naroda Vojvodine”, str. 6).
S obzirom da je tzv. „srpskim“ komunistima internacionalistima sovjetski diktator Josif V. Staljin odredio karakter, taktiku i strategiju Komunističke Partije Jugoslavije, koja se morala bezuslovno provoditi po cenu cepanja države. To je jasno podvučeno i izraženo u članku “Staljin i naš radnički pokret”, objavljenom u partijskom ilegalnom organu “Komunist” , God. IV, br. 2, za 1940. godinu, gde stoji:
“Drug Staljin je odredio karakter revolucije u Jugoslaviji. Drug Staljin je postavio temelje naše politike po nacionalnom pitanju… Drug Staljin je postavio osnove za ocenu karaktera predstojeće revolucije u Jugoslaviji. Vladajuće gledište po tome pitanju u našoj partiji u prvoj polovini dvadesetih godina, sastajalo se u tome da se Jugoslavija nalazi neposredno pred proleterskom revolucijom… Kada nas je drug Staljin učio, da polazna tačka našeg nacionalnog programa bude Sovjetska revolucija u Jugoslaviji, da bez svrgavanja buržoazije i pobede revolucije nacionalno pitanje ne može biti koliko toliko zadovoljavajuće rešeno. On nas je istovremeno upućivao da će se epoha dovršenja buržoasko-demokratske revolucije izvršiti pod zastavom Sovjeta, pod zastavom demokratsko-revolucionarne diktature radnika i seljaka. On nam je objasnio da ta epoha dovršenja buržoasko-demokratske revolucije nosi u sebi nagli prelaz u proletersku revoluciju, pored ostalog i zbog toga što jedino proleterska revolucija može režiti nacionalno pitanje…” (Vidi: Staljin i naš radnički pokret, “Komunist” – Ogrgan KPJ, God. IV, Br. 2, za 1940).
Polazeći od činjenice da su Kominternin i Hitlerov program ostvarili svemoćni zapadno-evropski i američki trijalisti-imperijalisti krajem dvadesetog stoleća pod okriljem zločinačkog NATO pakta i da su trajno osakatili i očistili izvesne srbske etničke i istorijske predele na području bivše i neblagodarne Jugoslavije u kojoj su uspostavili svoje marionetske strukture radi osvajačkih i dugoročnih planova i namera – Long term policy.
Nije tajna da je na protivsrpskom programu radio između ostalih evropskih i američkih imperijalista-trijalista i Džordž F. Kenon, koji se 90-tih godnina XX stoleća zalagao u zapadno-evropskom i američkom imperijalističko-trijalističkom establišmentu za “ograničeni suvernitet za Srbiju”. Kenon je poznat i kao jedan od izvesnih režisera, mentora i projektanata jugoslovenske komunističko-fašističke politike, koju je vodio velikohrvatski hegemonista, diktator Josip Broz Tito, koji danas trune u faraonskoj mogili, u izvikanoj „kući cveća“ u Beogradu-Josipgradu na sramotu junačke Srbije. Kenon je u poznatom tekstu kojeg je objavio pod naslovom ”Balkanska kriza 1913. i 1993”, između ostalog, rekao:
“Turci su za vreme višestoletnog vladanja na Balkanu bili srazmerno snošljivi prema nemuslimanskim verskim ustanovama. Odnos turskih vlasti prema tim ustanovama u svakom slučaju, nije bio glavni prigovor protiv njih…
Ne valja biti preoštar kada je reč o Turcima, zverstva koja im se pripisuju u izveštajima nisu veća od onih što su ih počinili hrišćani prema Turcima…
Pre svega, jasno je da je situacija na Balkanu, prema kojoj Sjedinjene Države ne mogu ostati ravnodušne, u prvom redu problem Evropljana…
Običaj da se takav status dodeljuje Balkanskim narodima nije novost. Takva praksa je usledila pre jednog stoleća, kad se prva od njih oslobodila turskog ropstva. Ni tada to nije bilo srećno rešenje, što je jasno naglašeno u Karnegi izveštaju 1914. Vrlo brzo, to je postalo jasno da su nove države imale velike teškoće u odnosima jednih prema drugima da sarađuju u mirnom i zrelom načinu. U izvesnom smislu, bilo je više mira dok su bili pod turskom vlašću, nego što su imali kada su stekli svoju nezavisnost…
U vezi sa tim, postoji i dodatni problem zbog budućih odnosa pojedinih naroda, posebno Srba, da ih prikažemo kao vodeći primer kršenja jednog i temeljnog uslova za primanje u članstvo Ujedinjenih nacija…” ( Vidi: George F. Kennan, The Balkan crisis: 1913 and 1993, The New York review of books, Volume 40, Number 13, New York, July 15, 1993, str. 3-7).
Takođe, radi istorijske činjenice ukazali bismo da su Nemci želeli i uništenje bratskog slovenskog ruskog naroda što se jasno vidi kroz delo francuskog publiciste Rajmona Kartjea, koje je objavio pod naslovom “RATNE TAJNE OTKRIVENE NA SUĐENJU U NIRNBERGU”, gde doslovno stoji:
“ Na to pitanje odgovara jedan memorandum od 2 aprila 1941 godine (dokumenat 1.017 P.S.). Trebalo je da Rusija bude raščlanjena i podeljena na sedam država.
Nemački geo-političari, koji su davali Hitleru savete, uzimali su najpre u obzir Veliku Rusiju, tj. Centralnu oblast čije srce predstavlja Moskva. Ta oblast je još u doba prvih careva predstavljala srž i oružje ruske moći, ogromnu ćeliju iz koje je nikao panslavizam. Bilo je neophodno oslabiti je. Predviđene su tri mogućnosti:
1) Totalno uništenje jevrejsko-boljševičke uprave, bez nastojanja da se ona zameni jednom modernom i inteligentnom upravom;
2) Ekonomsko oslabljenje koje treba da bude postignuto konfiskacijom skladišta, industriskih postrojenja i transportnih sredstava;
3) Priključenje širokih područja susednim političkim i administrativnim jedinicama: Ukrajini, Belorusiji i Donskom Bazenu.
‘Belorusija i Don su, stoji u nemačkom dokumentu, siromašne i zaostale oblasti.One ne zabrinjavaju Rajh i zato nije štetno osnažiti ih i povećati pod uslovom da se drže pod nadzorom. Usled toga, Belorusija treba da bude povećana priključenjem oblasti Kalinjina, a Don priključenjem oblasti Saratova. Moskva će se naći tako na dvestapedeset kilometara od granice Velike Rusije.’
Ukrajini se nameravalo dati, u granicama mogućnosti, pravo Na autonomninacionalni život. Nameravalo se da se pretvori u ekonomski i politički vazalnu državu i uključiti je u crnomorsku uniju. Poverila bi joj se dvostruka, časna i poverljiva misija prehranjivati Rajh i konstantno držati Moskvu u šahu.
Drugo područje uzimano u obzir bio bi Kavkaz. Njegova etnička i jezična šarolikost je ogromna. Usled toga, bilo je lako podeliti ga na velik broj malih suverenih državica objedinjenih maglovitom federativnom vezom. Međutim, Baku i njegova teritorija bogata petrolejom trebalo je da ostanu, na ovaj ili onaj način, pod nemačkom kontrolom.
Od Srednje Azije i Turkestana Nemci su hteli da načine jednu muslimansku državu, koja bi bila saveznik i pomoćnik Velikog Rajha. Ta država, stoji u dokumentu 1.017 P.S., pružaće mogućnost vršenja pritiska i predstavljaće eventualnu operativnu bazu protiv Indije.
Preostale su baltičke oblasti, Ostland, to jest celina teritorije koju zahvataju Litvanija, Letonija i Estonija. Trebalo bi, stoji u memorandumu, izvršiti prebacivanje znatnog dela letonske buržoazije i inferiornih klasnih grupa Letonije ka centru Rusije.
Zatim će se pristupiti naseljavanju otpornog stanovništva nemačkog porekla. Po uklanjanju nepoželjnih elemenata biće moguće izdvojiti belik broj kolonista od pobolških Nemaca. Može se takođe predviđati i naseljavanje Danaca, Norvežana i Holanđana, pa čak – posle pobedničkog završetka rata – i Engleza. U toku jedne ili dvaju generacija ta nova oblast nemačke kolonizacije moći će biti uključena u Rajh.’
Nemačka pobeda trebalo je, dakle, da ima za posledicu potpuno uništenje moći Slovena. Usled toga ona je trebalo da dovede do ogromnih teritorijalnih izmena i džinovskih pokreta naroda. Ni zapad Evrope nije bio pošteđen. Nemačka bi raselila male države nemačke rase, kao Holandiju i Dansku, u cilju prebacivanja njihovog stanovništva u istočne stepe. A Englezi sigurno nisu ni pomišljali na to da im je određena uloga saradnika u ekspanziji germanizma u Litvaniji Estoniji…” ( Vidi: Rajmon Kartje, Ratne tajne otkrivene na suđenju u Nirnbergu, Beograd, 1951, str. 184-185).
Srpskom knezu Aleksi Nenadoviću nije trebalo mnogo pa da se uveri da nam niko od
zapadno-evropskih imperijalista-trijalista nije bio prijatelj. On je to posebno naglasio u jednom razgovoru sa austriskim oficirom Mihaljevićem. Razgovor je objavio u “Memoarima” njegov sin Mateja, koji doslovno glasi:
“ Mihaljević ponudi sve oficire da ostanu u carevoj službi, i da će svaki svoju platu uživati. Moj otac rekne Mihaljeviću: ‘Ja ovde ostati neću, ja ću da idem na
moju očevinu, gde sam se rodio’. Mihaljević, koji je moga oca pazio i uvažavao, rekne: ‘A zašto, Aleksa, ti nećes da ostanes u našega cara službi, pak ćeš skoro kapetanom vanžirati, a zakleo si se da ćeš našem caru veran biti?’ Moj otac odgovori: ‘Istina je, da sam se zakleo da ću mu biti veran i protiv Turčina za slobodu očevine moje vojevati, i poznato vam je da ja moje zakletve ne prestupam niti cara izneveravam i ostavljam, no car ostavlja mene i sav narod srpski, kao njegovi stari što su naše pradede ostavljali. Zato idem natrag preko Save, a nemam pisara ni drugi’ učeni’ ljudi, no ću ići od manastira do manastira i kazivati svakom kaluđeru i popu, da u svakom manastiru zapišu, da više nikad tko je Srbin Nemcu ne veruje’. – Mihaljević: ‘Ćuti, Aleksa, da od Boga nađeš, čuće Nemci pa će te olovom zaliti’. – ‘Ja’ reče, ‘to Srbinu kažem a ne Nemcu; a i Nemcu ću to isto kazati i svakom’…” ( vidi: Prota Mateja Nenadović, Memoari, Beograd, „Biblioteka Srpski Pisci“, bez god. izd. str. 36/37).
Jedan sličan razgovor, koji je vođen između Njegoša i jednog engleskog Lorda za vreme njihovog susreta u Napulju naveo je Ljuba Nenadović. Lord je tražio da mu Njegoš napiše nešto na slici, koju mu je dao. Njegoš je Lordu odgovorio:
“…Moji su stihovi svi žalosni ja ih više ne pišem! Ja pred sobom vidim grobnu ploču na kojoj stoji napisano: “Ovde leži vladika crnogorski, umro je, a nije dočekao da vidi spasenje svojega naroda, i tome imamo najviše zahvaliti vašim zemljacima, gospodine, koji i mrtvu tursku ruku drže pod našom gušom. I kad god vidite ovu sliku, setite se miliona hrišćana koji su moja braća i koji bez ikakvih prava pište pod nečovečnom turskom rukom; i vi te Turke branite. Kad dođete u bogati London, i kad pokažete ovu sliku svojim prijateljima, nemojte im kazati: ovo je vladalac jednog srećnog naroda; nego im kažite: ovo je mučenik jednoga za slobodu mučeničkog naroda. Kažite im: Srbi mogli bi pobediti Turke, ali nemogu da umilostive vas, hrišćane’. – Vladika je sa osećanjem govorio; poznalo mu se to na licu. Serdar Andrija, koji nije razumevao šta vladika francuski govori, polako mi reče: ‘Žao gospodaru što taj Inglez hoće da ide’. Lord je posle ovog govora vladičina ostao hladan, kao svaki Englez. Tako je bar izgledalo. On opet zamoli vladiku da mu za spomen napiše otprilike to što je tada kazao. Vladika mu odgovori: ‘U naš Srba ima jedna pesma koja kaže: da se more pretvori u mastilo, a nebo u list knjige bele, ne bi se mogli naši jadi ispisati. To je maleno mesto za našu tugu’…” (Vidi: Ljubomir P. Nenadović, Pisma iz Italije, Beograd, 1950, str. 28; Vidi: Jeremija Živanović, Primeri nove književnosti, Beograd, 1921, str.185-186).
Imajući na umu da je turkofilski, promuslimanski, rimsko-katolički, idolatriski, okultni, ezoteriski, templarski i korporativni establišment
u Vatikanu, Beču i Parizu, kao i protestantski u Londonu dosledno podržavao muslimane i 1912. godine i Tursku imperiju protiv pravoslavnih hrišćana.To svedoči između ostalih publicista i Entoni Rod (Anthony Rhodes ) u knjizi koju je objavio pod naslovom “The power of Rome in the twentieth century – The Vatican in the age of liberal democracies, 1870-1922”, gde između ostalog, stoji:
“Gospodin Gregori, britanski otpravnik spoljnih poslova u Rimu, obavestio je
svoju Vladu da je bio u audijenciji kod Pape, Benedikta XV, koji ima jednu opsesiju sa Rusijom. U svim razgovorima koje sam imao sa njim, on nikako nije mogao da se odvoji od te teme. Strahuje od drugog Kulturkampfa, ako nemačka pobedi u ratu, što bledi u njegovim očima pred priviđanjem ruske pobede i prisustva ruskih trupa na Bosforu.
Benedikt XV je samo izrazio standardnu politiku Vatikana prema Rusiji i Pravoslavnoj crkvi. Vatikan je uvek više voleo Turke nego Slovene u Carigradu, na osnovu njihove tolerancije i ravnodušnosti, sa kojima u pogledu bivših smatraju hričćansku veru. U očima Vatikana, bolja je muslimanska ravnodušnost od pravoslavnog fanatizma, i više vole da vide polumesec na kupoli Svete Sofije nego pravoslavni krst. Britanija i Rusija su sada saveznici ( Britanija je napala Tursku na Dardalenima), Vatikan je čvrsto uveren da Britanska imperija namerava da tursko stanovništvo protera iz Stambola i da naseli Slovene. Povodom toga, pisao je Ser Henri Havard, britanski minister u Vatikanu o spoljnim poslovima Seru Edvardu Greju, da je Vatikan ispunjen uzbunom i slutnjom zbog sporazuma između vlade Velike Britanije i Rusije, za koju sumnjaju da je dobila u posed crkvu Svete Sofije i područje na kojem se nalazi Sveti Sinod, što može da se odrazi na uspostavljanje suprotne ustanove, kao što je Vatikan na obali Bosfora. Ovo kasnije može poslužiti, Vatikan veruje, da Pravoslavna crkva proširi svoj put do Jadranske obale.
Strah Vatkana je bio neosnovan. Daleko smo od toga da smo želeli Ruse na Bosforu, zbog kojeg je Britanija stupila u rat 1854, na Krimu da to spreči, i kasnije je zbog toga bila na ivici rata sa Rusijom na Berlinskom Kongresu 1878…” (Vidi: Anthony Rhodes, The power of Rome in the twentieth century – The Vatican in the age of liberal democracies, 1870-1922, London, England, 1983, str. 228/9 i 268).
Čovek snuje, Bog odlučuje…
Rusi, pustite vi Hitlera i naciste, to je prošlo, okrenite se anglosaksoncima (Amerikancima i Englezima) koji su mnogo perfidniji, podmukliji, pokvareniji, a koji su preko zločinačkog NATO pakta značajno usavršili sve ove metode o kojima su govorili nacisti.