Велики Васа Мицић: Нисам херој – мајка је жељела да играм за репрезентацију

Херој. Велики човјек. Србијо, буди му вјечно захвална. Неки од крупно штампаних медијских наслова испод којих је била написана вест о једној људској одлуци. Одлуци Василија Мицића да остане до краја са кошаркашком репрезентацијом Србије на Свјетском првенству у Кини, након што је дан уочи четвртфиналне утакмице са Аргентином примио поруку да је његова мајка Весела преминула од болести с којом се борила годинама.

Он се није осјећао као неко ко је тим гестом задужио нацију. Био је само човек који пролази кроз најтежи период у животу радећи посао који воли. Посао за који је рођен.

– Мислим да су медији претјеривали у томе. Нисам ја херој, нити сам се осјећао као херој. Ништа спектакуларно нисам урадио. Мирне главе сам донио одлуку да останем са репрезентацијом, то је и она жељела. Саиграчи су били затечени када сам тог дана примио вијест, нису ни имали представу колико је стање озбиљно. Нису ни могли да имају, јер нисам много причао о томе. Сале Ђорђевић ми је рекао: „Иди кући“. Рекао сам му да не желим и отишао у собу. Жељела је да играм. Мислим да сам донио праву одлуку.

Разлог због којег је своја осјећања држао подаље од саиграча и јавности, требало би да буде свима разумљив.

– Не желим да ме ико жали. То су најтеже ствари које могу да ти се догоде, оне које мијењају поглед на живот, али човјек мора да иде даље. Не можеш да знаш како је док не осјетиш. Током мамине болести која је трајала двије-три године наслушао сам се прича; „Брате, знам како ти је“. Не, нико не може да разумије како ти је. Не љутим се ја на њих, сви су то говорили из најбоље намере. Али, само човјек који је и сам прошао кроз то може да зна како ти је. Још теже је мојој сестри, иако смо мама и ја били блискији, јер је она све вријеме била уз њу. Свих тих година ја углавном нисам био ту, морао сам да играм кошарку.

Док се борила са опаком болешћу играо је у тиму Ефеса најбољу сезону у каријери. Као ни она, ни Васа није желео да пропусти Свјетско првенство у Кини.

– Од јануара је почела прича да ћемо имати најбољу репрезентацију у историји. Моја жеља је била да будем ту од почетка припрема, али је њено стање постајало све горе. Још током финалне серије турског првенства са Фенербахчеом стање се погоршало. Упркос свему, био сам фокусиран на кошарку и током припрема и за вријеме Свјетског првенства. Већ три године сам играо са тим сазнањем. Нисам могао да будем срећан, али сам успијевао да се концентришем на кошарку.

Можда би сјај златне медаље, којој су се сви репрезентативци надали, бацио нешто другачије свјетло на велики губитак Васе Мицића.

– Искрено, мислим да не би. Не посматрам ствари кроз резултате. Многе друге ствари су ми сметале у свему томе. Сваки пут кад смо претходних година правили успјехе, нисмо били у првом плану. Сада смо први пут имали заиста огроман квалитет и били фаворити. Не сјећам се када се наша репрезентација нашла у позицији да буде већи фаворит и од Америке, која је имала веома озбиљне играче. У Србији се створила погрешна слика о америчком тиму. Нису се поклопиле неке ствари, од девет утакмица одиграли смо лоше једну. Да кажемо и ону са Шпанијом, али је четвртфинална са Аргентином била пресудна.

Имали смо квалитет, имали смо повољну такмичарску шему. Шта нисмо имали?

– Сматрам да смо имали толико квалитета да га је било и више него што је потребно за ову врсту такмичења. Осим што смо имали квалитет, сваки играч иза себе је имао врхунску клупску сезону. Милутинов, Гудурић, Јокић и ја, као нешто млађи, изашли смо из најбољих сезона у каријери. Није неопходно имати 12 најбољих играча, боље је имати 12 задовољних и да се зна ко је лидер. Да не би било незадовољних и несрећних. Када свако од нас жели да буде „тај“, а тренер треба све то да прихвати, деси се да нешто не кликне. Шпанија је имала четири играча који по квалитету нису наша класа, и тројицу који су радили за њих. Надам се да су сви играчи схватили да его мора да се повинује интересу тима.

У спорту је некад од помоћи и ако се играчи „посвађају“, кажу у лице један другом шта мисле.

– Ја то не подржавам. Они незадовољни својим статусом остаће незадовољни и после свађе. Мислим да је боље да свако крене од себе. Ван терена је све функционисало супер, али на терену нешто није штимало. После неуспјеха то буде посебно упечатљиво. Ипак, не доживљам неуспјех у Кини као неку трагедију. Без обзира на то што имам 25 година, знам како функционишу ствари и са медијима и са коментарима људи. Увијек сам на земљи, и кад је добро и кад је лоше. Знам да иза угла увек вреба неуспјех. Овај у Кини заболео је сваког од нас, али имамо квалитет и не бојим се за будућност репрезентације.

После феноменалне клупске сезоне са Ефесом, наредна ће бити још изазовнија за турски тим и Мицића, кога је портал „Јурохупс“ сврстао међу десет најбољих играча Евролиге.

– Било је притиска и прошле сезоне, упркос тим причама из прошлости о Ефесу као о тиму без хемије у који сви долазе због новца. Лијепо је што ће нас сад другачије посматрати. Фаворит у Евролиги биће онај тим који буде имао више здравих играча, а не више квалитета. Зато желим да нас послужи здравље, а имамо квалитет да одиграмо још једну врхунску сезону.

Извор: novosti.rs

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: