Veliko pročišćenje

Piše: Aleksandar Prohanov

Gospodu je bilo ugodno da mi pokaže šesnaest ratova: sitnih borbi i ogromnih bitaka – od okršaja na Damanskom ostrvu do rata na Donbasu u vreme Debaljcevskog kotla. Danas ja hrlim tamo gde se ruska motorizovana pešadija probija prema Harkovu, gde Dončani, stisnuvši zube, prodiru u Mariupolj. Tamo gde plamteći avioni padaju u predgrađima Kijeva. Gde se u okolini Žitomira vode tenkovske bitke.

Nažalost, mojim očima nije dato da to vide. Sve to osećam srcem i disanjem. Svaki metak koji pogodi ruskog vojnika pogađa i mene. Svako ranjeno dete, rusko ili ukrajinsko, umire na mojim rukama. Tamo, na prvoj liniji fronta, bore se najbolji ljudi Rusije. Njihova garava lica su prekrasna. Njihove glave u zavojima okružene su oreolom. Njihova šifrovana imena zvuče kao „Očenaš“.

Ruska armija je besprekorna. A da li je besprekorna njena pozadina? Čuju li se sa naših TV ekrana i radiostanica pozivi „Sve za front, sve za Pobedu!“?

Šou-biznis, zasut brilijantima i obliven suzama, beži iz Rusije. Gde si ti, primadono, koja si namučila publiku svojim muževima i jajnim ćelijama? Gde je smešni imitator Galkin? Gde su vestalke lezbijske ljubavi Zemfira i Renata Litvinova? Gdje je bestidna i krvava baronesa Ksenija Sobčak? Gde je dezerter i jeretik Nevzorov? Pomeo ih je okeanski talas koji je danas liznuo ruske obale. U tom talasu udavili su se slavni perverzni režiseri, dugo kljukani na državnim jaslama. A Nabiulina, Siluanov, Kudrin, Čubajs, revnosni Gajdarovi sledbenici – baš oni su gurnuli Rusiju u „svetsko domaćinstvo“, lišivši je pritom elementarne baze i celih grana proizvodnje, koje je sovjetski narod stvarao strašnim naporima. Baš oni, zapadnjaci, emisari MMF-a, znajući da se bliže čudovišne zapadne sankcije, da je Rusija na pragu totalnog ekonomskog rata, prebacili su u inostrane banke trista milijardi rezervne zlatne valute, poklanjajući taj novac neprijateljima. I oni još uvek, tu među nama, nastavljaju da blebeću o transparentnosti, o investicionoj klimi, o neprikosnovenosti privatne svojine.

Oligarsi, koji su odneli preko granice ruski novac i ostavili ruski narod u ritama, sumorno, s mržnjom zure u leđa nastupajućim ruskim bataljonima. Šesta američka flota stvara sredozemnomorsku eskadru od jahti ruskih oligarha. Blogeri, bludni sinovi interneta, tuku s leđa u ruske jedinice, po kojima šiba neprijateljska artiljerija. Glusker, Maksimovska, Agalakova – gde ste vi isparili? Pobegli ste sa ruske televizije, vaši glasovi postaće glasovi Amerike i Bi-bi-sija. O vašoj imovini u Londonu pobrinuće se Intelidžens servis.

Danas se Rusija na poljima bitke umiva krvlju, ali u pozadini, slava Bogu, počinje veliko očišćenje. Veliko kupanje. Rusija izbacuje iz sebe sav taj trulež i znoj, uzima u ruke venčiće od pruća.

Preteći su zazvučale reči pregovarača Vladimira Medinskog – da je moguć kompromis i da Ukrajina posle pobede ruskog oružja može postati neutralna država, poput Švedske i Austrije. Švedske, koja je nakljukana natovskim vojnim strukturama, i Austrije, koja se pridružila antiruskim sankcijama! Zar zato ruski vojnici ginu pod Hersonom, Žitomirom, Nikolajevom – da bi krvlju zalivena zemlja postala homoseksualna Švedska, centar svih gadosti koje Evropu pretvaraju u Sodom?

Izdaja u pozadini strašnija je od svih bočnih neprijateljskih udara. A naša istorija puna je izdajstava. Kurbski je izdao Ivana Groznog. Mazepa je izdao cara Petra. Generali Nemačkog rata izdali su cara Nikolaja. Vlasov je izdao Staljina. Gorbačov je izdao sovjetsku imperiju. Ja sam video veliko izdajstvo Sovjetskog Saveza – gomile partijaca, komitetlija, crvenih direktora, komsomolaca i kulturnih delatnika koji su se odrekli svoje Otadžbine i prebegli pobedniku Jeljcinu. Mnogi od tih prevrtača, koji su rušili Sovjetski Savez, na brzu ruku se maskiraše u patriote, i njihove bludne očice posmatraju nas iz svih uglova.

Sve njih čeka Judino drvo.

Rusija – to je zemlja heroja i mučenika, zemlja pobednika.
Sve za front! Sve za Pobedu!

(km.ru; preveo Ž. Nikčević)